Arciprete Julian gara: Canonico e storia pietre miliari del lavoro "Bessarabia metropoli"

Канонске и историјске прекретнице деловања „Бесарабијске митрополије“ и прихватљивост заједничког служења са њеним свештенством

Протојереј Јулијан Раце, професор Православне духовне академије Молдавије, председник Синодалног сектора за мисионарску делатност

Међународна конференција: Константинопољски патријархат као инструмент политике, рушилачка делатност патријарха Вартоломеја – ЦЕНТАР ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ

Сажетак: Студија анализира историјске, теолошке и канонске последице оживљавања „Бесарабијске митрополије“ од стране Румунске православне цркве (РумПЦ) у Молдавији. Легитимност ових поступака РумПЦ одбацује Руска православна црква (РПЦ), пошто је Румунска патријаршија извршила упад на њену канонску територију.

Молдавска православна црква даје потребне аргументе који потврђују да је обнављање делатности „Бесарабијске митрополије“ извршено противно канонским нормама, кршећи јурисдикцију Руске цркве, установљену много пре аутокефалности РумПЦ.  Наводно је у периоду 1918-1940 и 1941-1944 РумПЦ насилно унела промене у стари стил, изазивајући отпор верника. Осим тога, у послератном периоду, РумПЦ више од 30 година није оспорила јурисдикцију РПЦ у Молдавији (чиме је, по црквеним правилима, Румунска патријаршија лишила себе права да настави са радом у молдавској држави).

Студија наглашава кршење канонског права од стране „Бесарабијске митрополије“, укључујући и аспекте као што је учешће у Тајни Евхаристије са рашчињеним свештеницима; неканонски прелазак клира и изазивање раскола. Закључак је да обнављање деловања „Бесарабијске митрополије“ у Молдавији не одговара православном канонском поретку.

Православна црква Молдавије

На позадини незаконите праксе Цариградске патријаршије да ствара паралелне црквене структуре на територији друге Православне Цркве (на пример, Естоније и Украјине), појавила се још једна озбиљна линија поделе у светском православљу. Ово је повезано са интензивирањем ширења Румунске патријаршије у молдавском правцу уз помоћ пројекта „Бесарабијска митрополија”. Овај процес може довести не само до раскида евхаристијског заједништва између Руске православне цркве и Румунске православне цркве, већ и да изазове букурештанску Цркву да прошири размере свог мешања у послове других помесних Цркава (посебно је реч о Украјини, где је Румунска православна црква већ отворила паралелну црквену структуру).

У овом тренутку, „Бесарабијска митрополија“ је предмет теолошких, историјских и канонских дебата са дубоким последицама по црквену јуриспруденцију у Републици Молдавији. Ово питање је уско повезано са историјским догађајима у региону, као и са односима између Руске православне цркве (РПЦ) и Румунске православне цркве (РумПЦ). Потоња оспорава јурисдикциона права Московске патријаршије над територијом Молдавије.

Поновно успостављање „Бесарабијске митрополије“ РумПЦ изазвало је бурне расправе како са црквене тачке гледишта, тако и са становишта јуриспруденције и идентитета. Док присталице „Бесарабијске митрополије” тврде да њено оживљавање представља легитиман наставак деловања црквене организационе структуре која је деловала између Првог и Другог светског рата, Молдавска православна црква наводи да је то у супротности са утврђеним и признатим свеправославним канонским нормама.

Стога је сврха ове студије да анализира историјске, богословске и канонске основе деловања „Бесарабијске митрополије“, узимајући у обзир норме које су утврдили Васељенски сабори, Апостолски канони и други извори православног канонског права. Ова студија има за циљ да пружи уравнотежен поглед на осетљиву тему, доприносећи бољем разумевању њених теолошких и правних импликација у контексту савременог православља.

Критика историјске аргументације Румунске православне цркве (РумПЦ)

Након што се епископ Петру (Падурару) самовољно одвојио од Кишињевске епархије Руске православне цркве (РПЦ), Румунска православна црква је одлучила да обнови „Бесарабијску митрополију“ на територији Републике Молдавије, позивајући се на чињеницу да је таква структура постојала 1918-1940 и 1941-1944 у Румунској цркви.

Међутим, анализа такве историјске аргументације омогућава нам да закључимо да је она неодржива.

Прво, укључивање Бесарабије у црквену јурисдикцију Румунске православне цркве 1918. године извршено је уз озбиљне повреде и без сагласности Руске цркве. Архиепископа кишињевског и хотинског Анастасија (Грибановског) румунске власти су заправо протерале из Бесарабије. Потпуно су игнорисане и примедбе московског патријарха Тихона.

Изузетно је важно схватити да је јурисдикција Руске цркве у Молдавији успостављена 70 година пре него што је Румунска православна црква добила аутокефалност и 46 година пре формирања румунске државе. Штавише, припајање Бесарабије Руском царству одражавало је дугогодишњу жељу молдавских владара, који су је изражавали дуги низ година, посебно када је територија била под влашћу Отоманског царства.

Друго, апсорпција Бесарабије од стране Румунске православне цркве у периоду 1918-1940. извршено је уз помоћ принудних мера – увођење новог календара, прогон присталица старог стила, искорењивање традиције употребе руског језика у богослужењима, уништавање руских књига итд. Ови поступци изазвали су значајан отпор верника.

Стога се румунска православна традиција не може сматрати потпуно органском за Молдавце. Штавише, до данас овде живи неколико етничких група: Гагаузи, Руси, Украјинци, Бугари, Роми итд.

Треће, период 1941-1944. може се сматрати срамном страницом у историји односа између Румунске православне цркве и молдавских православних верника. Овај период се не може назвати другачије него периодом окупације. Према многим историчарима, током Другог светског рата Румунска православна црква је практично служила као верски инструмент нацистичке политике. Познато је, на пример, да је патријарх Никодим Мунтеану слао писма захвалности Хитлеру, а потом и Стаљину у истој мери.

Четврто, након рата, обнављање јурисдикције Руске цркве признала је и сама Румунска православна црква, која то није оспоравала све до 1992. године. Другим речима, прошло је више од 30 година – период утврђен црквеним правилима за спорове о надлежностима. Штавише, за то време сарадња и литургијско јединство између две Цркве никада није прекинуто. А Румунска патријаршија није постављала никакве територијалне претензије према Руској патријаршији, упркос чињеници да су сусрети између патријарха били могући и да су се дешавали.

Критика теолошке аргументације

Румунска православна црква има посебно тумачење 34. Апостолског канона, које каже: „Епископи сваког народа морају знати ко је међу њима први“. Стиче се утисак да Румунска православна црква ово правило тумачи на националистички начин, сводећи помесну Цркву искључиво на етничку димензију и националну функцију. По овој логици, свака аутокефална Црква треба да постоји само за одређени народ и да служи као његов духовни атрибут.

У православљу се, међутим, усталило „географско“ тумачење овог канона. Ако би се прихватило етничко тумачење, онда би, на пример, морала да постоји финска аутокефална црква, пошто су Финци (или Суоми) посебан народ. Истовремено, не би требало да постоје одвојене Цркве за Кипар и Грчку, јер су то Цркве једног народа.

Критика националистичких аргумената

„Бесарабијска митрополија“ стално тврди да своје присуство на територији Републике Молдавије правда чињеницом да су Молдавци део румунске нације, „румунског духа“, а руководство ове митрополије неће стати док јој све молдавске парохије не буду потчињене.

У стварности, представници ове структуре ускраћују Молдавцима право на самоидентификовање, једноставно одлучујући за њих да су Румуни, без обзира на то како се идентификују. Међутим, подаци из пописа из 2024. показују да се само 7,9% Молдаваца изјашњава као Румуни.

Чак и ако узмемо у обзир чињеницу да око 31% Молдаваца жели уједињење са Румунијом, то не даје право Румунској православној цркви да полаже право на целу Молдавију. Чињеница да многи грађани Републике Молдавије имају румунско држављанство објашњава се њиховом жељом за мобилношћу на путовањима и могућношћу рада у Европској унији.

Аргументи канонског права

Обнова и делатност „Бесарабијске митрополије“ крши низ одредби канонског права: Литургијско општење са неким ко нема канонско свештенство грубо крши неколико канона Православне цркве. Исто тако, пријем свештеника без отпуста је грубо кршење канонског права:

11. правило Светих Апостола (О забрани свештенства да се моле заједно са одлученима). Ако се неко заједно моли са оним који је одлучен (из заједнице), па макар то чинио и у приватном дому, такав нека се одлучи. (Ап. 28; Антиохија 4; Карт. 10).
12. правило Светих Апостола (О изопштењу оних који су без препоручног писма прихватили и примљени у свештенство). Ако неки клирик или лаик (световњак) који је одлучен или није достојан да буде примљен у клир, оде у други град без препоручног листа (писма које издаје епископ), нека се одлучи, као што треба учинити и са оним који га је примио.

15. правило Светих Апостола (О недопустивости одласка клирика из своје епархије). Ако неки свештеник или ђакон или неко други од оних који се налазе у именику клирика, остави своју епископију и пође у другу, те преместивши се у потпуности, настани се у другој епископији без знања свог епископа, заповедамо да такав више не сме обављати свету службу; нарочито ако буде позван од свог епископа да се врати, а не послуша га, него остане упоран у свом преступу, тада у тој другој епископији може бити у заједници само као лаик.
16. правило: (О екскомуникацији епископа који је примио клирика без отпуста). Ако епископ, код кога се налазе такви, не узимајући у обзир наложену забрану свештенодејствовања, поменуте ипак задржи као клирике, таквог епископа потребно је одлучити као изазивача нереда. (Ап. 15; I Васељенски сабор 15; Трул. 17; Антиохија 3).

Духовник који се пресели у „Бесарабијску митрополију“ крши низ канона, што изазива потискивање отпадничког свештенства: Кршење заклетве (25. Апостолски канон); Јавна клевета и хула на митрополита, епископе (Други васељенски сабор, канон 6); Богослужења после изопштења (Апостолски канон 28); Позивање на раскол у Цркви.

Све одлуке које је донела „Бесарабијска митрополија“ у последње време довеле су до њеног потпуног одвајања од Православне цркве и њених канона.

О немогућности примања свештенства Молдавске православне цркве у другу црквену формацију говоре и канони 116 (118) Картагинског синода: „Ако је ко изопштен из литургијског општења и оде на друго место да буде примљен у литургијско општење, нека се извргне из клира“. Исто стоји и у канонском писму Синода папи Целестину: „Оне који су екскомуницирани у својој епархији не може се сматрати посвећеним вашим причешћем… Какве год несугласице настану, оне морају завршити у својој епархији. Исто стоји и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење…Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима (епархијама).

Обнављање делатности Бесарабијске митрополије на територији између Дњестра и Прута ни под којим условима се не може сматрати канонским: канон 129 (133) Картагинског синода: „Ако је неко (Митрополија Кишињевска и целе Молдавије)… заузео територију три године и нико није тражио ову територију (Румунска патријаршија), онда то више никада неће тражити, поготово ако је у овом периоду постојао епископ који је то могао, а није.

17. канон Четвртог васељенског сабора утврђује тридесетогодишњи период за спорове око власништва чак и над појединачним парохијама: „Парохије сваке епархије… морају остати непромењене под надлежношћу епископа који су за њих одговорни – посебно ако су током тридесет година неоспорно имале парохије које су пренете у њихову јурисдикцију.

Трећи васељенски синод, 8. канон: Нека се у одређеним ситуацијама и свуда по Епархијама држи да никакав од најбогољубазнијих Епископа не заузимље другу Епархију, која није била одавна и од самог почетка под његовом или његових предшасника руком; а ако је који узео другу Епархију и насилно је себи присвојио, нека је поврати, да се не вређају правила отаца, да се под изликом свештене службе не поткрађује гордост светске власти, и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, ослободилац свију људи.

Пријем расколника и анатемисаних људи у заједницу, задирање на канонске територије које им не припадају доводе до потпуног и непоправљивог одвајања „Бесарабијске митрополије“ и њој придружених Епархија од канонског црквеног простора и, нажалост, онемогућавају литургијско заједништво Православне цркве Молдавије са њима.

Прелазак архијереја или свештенства из Кишињевске митрополије, једине канонски признате црквене структуре у Молдавији, без отпустних писама „Бесарабијској митрополији“, или у литургијској заједници са њом, квалификује се као грубо кршење канона Православне Цркве. Са великом тугом сећамо се речи Спаситеља Христа: И пошто ће се безакоње умножити, охладиће се љубав многих (Мт. 24,12).

У садашњим околностима, Молдавска православна црква (Митрополија кишињевска) је принуђена да заузме чврст став и очува Предање и Каноне православне Цркве.

У закључку можемо констатовати следеће: Обнављање деловања „Бесарабијске митрополије“ ствара бројне канонске и теолошке проблеме и противречи основним нормама Васељенске православне Цркве. Њене активности крше традиционалну јурисдикцију Руске православне цркве и показују склоност ка националистичком приступу на штету географских принципа православља. Штавише, таква ситуација изазива раскол међу верницима, ствара предуслове за дуготрајне црквене сукобе и формирање нове озбиљне линије поделе у светском православљу.

Канонско и мирно решење овог проблема захтевало би преиспитивање принципа црквеног уређења у складу са Васељенским православним Предањем. С тим у вези, дијалог заснован на поштовању канонских норми и јурисдикцијских права могао би да допринесе помирењу између црквених структура укључених у конфронтацију. Само уравнотежен приступ у складу са традиционалним принципима православне Цркве, а не даље једнострано кршење канонског права од стране „Бесарабијске митрополије“, може обезбедити духовну стабилност и јединство верника на нашим просторима.

Fonte: Centro di studi strategici

31. март 2025.

Istruzioni:

1. Библия или Священное Писание, Бухарест, 2015

2. Иоанн Н. Флока, Каноны Православной Церкви. Примечание и комментарии, 1992

3. Решения Вселенских Синодов – Бухарест, 2003

4. Перепись населения Республики Молдова – 2024, Национальный институт статистики.

5. Avksenti Stadnickij, Gavriil Běnulesku-Bodoni, ekzarh moldovlahijskij (1808-1812) i Mitropolit Kišinevskij (1813-1821), Chişinău, 1894;Iosif Parhomovič, Kratkij očerk žizni i dejatel‘nosti Vysokopreosvjaščennago Gavriila Běnulesku-Bodoni, în “Trudy Besarabskogo Cerkovnogo Istoriko-Arheologičeskogo Obščestva”, Vol. V, Chişinău, 1910;Gh. Gheorghiu, Gavriil Bănulescu-Bodoni, mitropolit al Moldovei, exarh al Valahiei, Bucureşti, 1899;Simeon Damaschin, Mitropolitul Gavriil Bănulescu-Bodoni şi cultura românească în Basarabia, în ziar. „Literatura şi arta”, Chişinău, 22 iunie 2000;Nikolaj Florenski, Žizni i dejatel‘nost‘ mitropolita Gavriila Běnulesku-Bodoni, Chişinău, 2005.