Geopolitica e politica

Пише: Милош Здравковић

Оно што се догодило случај је без преседана. Ствар је у политичком ефекту, а он је веома разоран. Један од важних кохезионих фактора Европске уније јесте слика о привлачној заједници у коју сви теже да уђу и из које нико не жели да изађе. Тако барем, пластично, еврофанатици покушавају да објасне нама, интелектуално слабијим особама, да европа нема алтернативу. Испадање из тог система једног од најважнијих и најутицајнијих елемената нарушава ионако нестабилну равнотежу гломазне структуре Европске уније.

У току кампање је страна која заступала „останак“ активно користила лик Владимира Путина у смислу да он тобоже сања о томе како Велика Британија напушта Европску унију, јер после тога ЕУ почиње да пуца по шавовима. Сама најава америчке председничке кампање подсећа на сличан сценарио. Руски цар, Владимир Путин, се моли свевишњем за победу Доналда Трампа.

Пише: Милош Здравковић

Спроводећи „лажну хомогенизацију народа“, „политичари од каријере“ годинама профитирају на отвореним сребреничким ранама. Као и сваке године и овогодишња комеморација у Поточарима, 11. јула, неће проћи без политизације. У недостатку могућности да се народу понуди боља будућност, отварају се старе ране, прекопава се по гробовима , броје се жртве са обе стране (далеко од тога да их треба заборавити) и народу, свако свом националном корпусу нуди „нову наду“ за прекомпоновање Дејтонског мировног процеса, по „националним афинитетима“.

Сребреница је годинама разапета између четири (две) стране исте трагедије. Прво Бошњаци преброје своје жртве, као да српске нису ни постојале, онда Срби оплакују своје, оправдавајући притом зверства којих је било и са њихове стране, а у суштини су с једне они којима је крвави рат обележио цео живот и који данас тешко живе у том граду, а с друге, разни политички кругови који сваки 11. јул виде као прилику да политички уновче све оно што обележавање злочина са собом носи.

Пише: Милош Здравковић

Кажу да историју пишу победници. Зато би одговор на питање да ли је распад СССР био дефинитивни геополитички пораз Русије требо да дају они који владају, креирају уџбенике, или пишу историју. Чињеница је да се „хладни рат“ окончао поразом совјетског система, нема спора. Наравно, свако има право на своју верзију историје, па није чудно што „западни поглед“ на ту епоху истиче тај тријумфалистички приступ, попут Френсиса Фукујаме који рекао да је то крај историје. Али ако ствари погледамо из друге (руске) перспективе, видећемо да тај крах система није био и крај само Русије, већ само једна лоша фаза, из које произилази данашњи положај ове државе.

Живети 20 и кусур година без присуства једне од суперсила, односно без глобалног утицаја једне велике земље – довољно је дуг историјски период да се сагледа оно што до сада није било могуће. Председник Русије Владимир Путин је тај период у коме се његова земља нашла назвао „највећом геополитичком катастрофом двадесетог века“.