Оно што се догодило случај је без преседана. Ствар је у политичком ефекту, а он је веома разоран. Један од важних кохезионих фактора Европске уније јесте слика о привлачној заједници у коју сви теже да уђу и из које нико не жели да изађе. Тако барем, пластично, еврофанатици покушавају да објасне нама, интелектуално слабијим особама, да европа нема алтернативу. Испадање из тог система једног од најважнијих и најутицајнијих елемената нарушава ионако нестабилну равнотежу гломазне структуре Европске уније.
У току кампање је страна која заступала „останак“ активно користила лик Владимира Путина у смислу да он тобоже сања о томе како Велика Британија напушта Европску унију, јер после тога ЕУ почиње да пуца по шавовима. Сама најава америчке председничке кампање подсећа на сличан сценарио. Руски цар, Владимир Путин, се моли свевишњем за победу Доналда Трампа.
Интервју који је Драгана Трифковић дала руским медијима током посете Криму
Добар дан, Драгана. Драго ми је да вас видим, посебно овде, на Криму. Мислим да је ово веома симболично! Шта бисте могли да испричате о вашој посети? Шта сте успели да урадите, са ким сте се видели, о чему сте се договорили?
– Ово ми је прва посета Криму. Дошла сам као члан делегације Патриотског блока Србије који се састоји из две странке: Демократске странке Србије и „Двери“. Ми смо сада у званичној посети Криму. Иначе смо прва организација која је још прошле године издала важно саопштење у којем смо рекли да је Косово Србија, а Крим Русија. Нико осим нас није тако говорио. Сада смо хтели да дођемо и да нашом посетом дамо подршку повратку Крима у састав Русије. Други разлог је био да пренесемо информације о ситуацији у Србији и да даље радимо на развоју наших односа. Што се Србије тиче, а то смо данас нагласили и у медијама, ситуација је јако тешка. Србија се већ 15 година налази у процесу европских интеграција који је довео до погоршања ситуације у Србији, у политичком и економском погледу. Сматрамо да су те интеграције јако штетне и да их треба прекинути. Од Русије смо пре свега тражили подршку: наиме, од администрацији Крима смо тражили да подрже наш захтев за референдум у Србији. Кампању смо почели овде, на Криму, што је симболично. На референдуму народ треба да се изјасни да ли је за европске интеграције уз услов да се одрекне Косова и Метохије. Наша власт не жели да организује такав референдум јер се боји исхода. А ми сматрамо да ништа не може да се ради на силу и да мора да се поштује воља народа. По последњим истраживањима, 78% становништва у Србији је за стратешку сарадњу између Србије и Русије. А парадоксално је то да ми немамо ниједну политичку странку у српском парламенту која се залаже за ту стратешку сарадњу.
О најновијим дешавањима поводом избора у Србији, тврдњама опозиције да су изборе обележиле бројне неправилности, изјавама власти да опозицију штити амерички амбасадор, правцима решавања садашње политичке кризе и другим темама разговарамо са Драганом Трифковић, чланом Председништва ДСС, кандидатом за народног посланика на листи коалиције ДСС-Двери и директором Центра за геостратешке студије.
Покушај да се такозваној небеској Србији (или боље рећи миту о њој) зада снажан и по могућству одлучујући и завршни ударац, од кога се она не би могла више никада опоравити, завршио се на потпуно невероватан и неочекиван начин и то, како за саме њене реализаторе-експериментаторе, тако и за нас огледне куниће на којима је све то покушано да се изведе. Успењем Ане Брнабић и њеног претече Лазара Крстића само је, јасније него икада до сада, крајем прошлог и почетком овог века, указано на кал и блато које тренутно прекрива овоземаљску Србију. То бездушје и бесмисао посрнуле и залутале овоземаљске Србије, у којој данас сви битишемо како и колико можемо, васрсло је небеску Србију и подарило јој моћ већу него икада до сада. Цинизам је да нам је тек голо и сирово зло показало прави смисао и значај истине, правде и добра и то боље и јасније него што су нам то поручивали сви наши славни и преци и свеци!
Спроводећи „лажну хомогенизацију народа“, „политичари од каријере“ годинама профитирају на отвореним сребреничким ранама. Као и сваке године и овогодишња комеморација у Поточарима, 11. јула, неће проћи без политизације. У недостатку могућности да се народу понуди боља будућност, отварају се старе ране, прекопава се по гробовима , броје се жртве са обе стране (далеко од тога да их треба заборавити) и народу, свако свом националном корпусу нуди „нову наду“ за прекомпоновање Дејтонског мировног процеса, по „националним афинитетима“.
Сребреница је годинама разапета између четири (две) стране исте трагедије. Прво Бошњаци преброје своје жртве, као да српске нису ни постојале, онда Срби оплакују своје, оправдавајући притом зверства којих је било и са њихове стране, а у суштини су с једне они којима је крвави рат обележио цео живот и који данас тешко живе у том граду, а с друге, разни политички кругови који сваки 11. јул виде као прилику да политички уновче све оно што обележавање злочина са собом носи.
Кажу да историју пишу победници. Зато би одговор на питање да ли је распад СССР био дефинитивни геополитички пораз Русије требо да дају они који владају, креирају уџбенике, или пишу историју. Чињеница је да се „хладни рат“ окончао поразом совјетског система, нема спора. Наравно, свако има право на своју верзију историје, па није чудно што „западни поглед“ на ту епоху истиче тај тријумфалистички приступ, попут Френсиса Фукујаме који рекао да је то крај историје. Али ако ствари погледамо из друге (руске) перспективе, видећемо да тај крах система није био и крај само Русије, већ само једна лоша фаза, из које произилази данашњи положај ове државе.
Живети 20 и кусур година без присуства једне од суперсила, односно без глобалног утицаја једне велике земље – довољно је дуг историјски период да се сагледа оно што до сада није било могуће. Председник Русије Владимир Путин је тај период у коме се његова земља нашла назвао „највећом геополитичком катастрофом двадесетог века“.
Нема сигурнијег начина да будете успешан руководилац, и да допринесете развоју и напретку своје организације (без обзира да ли је приватна или државна), и на крају крајева и успеху и развоју своје сопствене државе, од тога да у њу увек доводите и запошљавате, оне који морају обавезно да испуњавају пре свега један основни критеријум: а то је да морају да буду бољи од вас, као руководиоца!
Да, драги моји, доводите у вашу организацију увек боље од себе, и нема глава да вас боли! Уз неопходно неговање јавног изношења мишљења и културе дијалога, уз непрестану размену идеја и стварања атомсефере витешки здравог и спортског такмичарског дух, створиће се, „сама од себе“, организација која ће моћи да одговори адекватно на сваки изазов. Наравно, подразумева се, да је и сам руководилац такве будућеуспешне организације, морао бити изабран по тим истим критеријумима, односно, да је образован, стручан, интелигентан и да је своју способност већ доказао на предходним нижим позицијама, на којима је стекао неопходно искуство. И сам сам се у животу водио таквим јасним и простим критеријумом, и недвосмислено се уверио, да је то заиста једини прави рецепт за сигуран успех, било приватне организације, било државне институције: примати интелигентније, образованије, стручније и способније од себе (као руководиоца), или макар боље у већини од оних набројаних критеријума.
Млади у Србији чине само око 20% популације нашег друштва, али у исто време, они чине 100% будућности Србије
из кафане, непознати аутор
Кампања за председничке изборе у Србији се ближи крају. Као што већ сви знате, у трци за председничко место, учествује укупно 11 кандидата.
Морам нескромно признати, да сам на рачун „председничке“ кандидатуре нашег актуелног премијера, зарадио силне „кафанске и другарске“ опкладе, и то већином од „напредњака“. О чему се уствари ради?
Наиме, све време сам самоуверено тврдио, и то још почетком прошле јесени да ће се наш премијер сигурно кандидовати за председничко место. И то сам тврдио баш у оно време, када је он то небројано пута јавно демантовао, често и веома „љутито и бесно“, што је додуше више његов уобичајени манир у понашању, него емоције изазване агресивним новинарским инсистирањем и постављањем тог увек „новог“, а у ствариувек „старог“ питања: да ли ће се он, као актуелни прмијер Србије, кандидовати за место нашег председника?
Претходну годину је обележила мигрантска криза, односно сеоба народа невиђених размера у новијој историји, прецизније од завршетка Другог светског рата. Пре самог сагледавања узрока и последица ове кризе, неопходно је да се подсетимо да је таласу избеглица са Блиског Истока, претходило мигрирање Албанаца са територије Србије, односно Косова и Метохије у ЕУ, превасходно у Немачку. Крајем децембра 2014. и почетком 2015. године уведене су ванредне аутобуске линије, али ни оне нису биле довољне да превезу све заинтересоване Албанце из Приштине до Суботице, односно границе са Мађарском. У року од три месеца, према неким подацима, мигрирало је 30.000 Албанаца са територије јужне српске покрајине у земље ЕУ.
О овој појави су писали како српски, тако и страни медији, заинтересовани да сазнају шта је мотивисало Албанце да одједном масовно крену ка ЕУ. Према речима миграната који су одговорили на питања заинтересованих новинара, чекајући аутобус на приштинској станици, узрок је немаштина и неизвесна будућност на Косову и Метохији. Новинарима су рекли и то да су чули како Немачка, Француска и Швајцарска нуде добре услове за тражиоце азила.
В последние дни в сербских СМИ можно было много прочитать о конференции доноров по Сирии, проходившей в Лондоне, но некоторая очень важная информация, касающаяся этого события, была случайно или намеренно опущена. Организаторами конференции были Великобритания, Германия, Норвегия и Кувейт в сотрудничестве с Организацией Объединенных Наций. Это четвертая конференция, в то время как предыдущие три были организованы в Кувейте. СМИ в Сербии сообщили, что мировые лидеры встретились в Лондоне, чтобы собрать помощь для Сирии.
Важно отметить, что официальные лица сирийского государства не были приглашены на конференцию в Лондоне, и организаторы конференции не проявили интереса к оказанию помощи этому государству в сотрудничестве с официальными властями. Это продолжение политики вмешательства во внутренние дела суверенного государства через якобы гуманитарные идеи. Абсурдно, что организаторы конференции называют мероприятие "помощь Сирии", даже не намереваясь координировать свои действия с государственными учреждениями по перераспределению помощи. Фактически собранные средства будут инвестированы в программы, разработанные самими организаторами, которые касаются достижения следующих целей: создание возможностей трудоустройства для беженцев из зоны боевых действий в соседних государствах, обеспечение доступа к образованию для сирийских беженцев, оказание медицинской помощи людям в Сирии и начало строительства Сирии после окончания конфликта.
Српски језик 
English 
Русский 
العربية 
Español 
Português 
Deutsch 
Français 
Italiano 
简体中文