Драгана Трифковић: Доналд Трамп по други пут међу Србима

Пише: Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије

Како се ближе председенички избори у Америци, то „трампољубље“ на домаћој јавној сцени поново добија замах. Захтеви Трампа да Србија призна лажну државу Косово, потписивање штетног Вашингтонског споразума, понижавање Александра Вучића на хоклици у Белој кући, па чак ни нови дилови режима са Трамповим зетом Кушнером, нису разуверили одређени круг говорника да Трамп није наш дуго исчекивани спаситељ. Поново можемо да чујемо: „Срби ће лакше дисати ако дође Трамп“. У најмању руку очекивати да ће Американци да нам реше проблеме које су управо они и направили на Балкану, је више него наивно. Ипак они који то тврде нису нимало наивни, већ по свој прилици имају интереса да то тврде.

Политика САД на Балкану има свој континуитет од деведесетих година прошлог века, где су два најважнија америчка пројекта „независно“ Косово и унитарна БиХ. Са тим у вези и њихов однос према српском питању није се мењао свих ових година, без обзира да ли је у Белој кући седео председник демократа или републиканаца. За очекивати би било да Срби подрже америчку авангарду  која сасвим основано тврди да је читав политички естаблишмент САД труо. Уместо тога многи и даље распирују лажне наде.

Многи од њих врло перфидно су критиковали Путинову политику последњих година, тврдећи да је она суштински слаба и да као  таква нема никаве шансе да утиче на светска дешавања. Тврдећи чак да Русија (највећа држава на свету са 11 временских зона) није ни регионална сила. Сада су се „помало“ ућутали на ту тему, али и даље полажу све „наде“ на прекоокеанског спаситеља.

Оно што нама заиста може да олакша позицију је слабљење моћи колективног Запада и Сједињених Држава на међународном плану, као и унутрашњи проблеми западног блока који се све више гомилају. То условљава САД да се све више баве проблемима у својој кући, па ће остатак света моћи да предахне. Али то не значи да ће Американци у било којој варијанти, преко ноћи променити своје стратешке планове. Посебно Трамп који истиче паролу: Make America Greate Again“. Управо те америчке мегаломанске идеје о величини и изузетности која им даје „право“ да свима диктирају правила, довеле су читав свет на ивицу понора. Да су само за нијансу били мање арогантни и бахати, не би остатак света окренули против себе. Али то време када су могли нешто да промене је „прохујало са вихором“…. Запад је прешао у фазу политике самоуништења. Остатак света (ван колективног Запада) треба да остане мирно по страни.

Фото: Доналд Трамп и Борис Џонсон

Унутрашња борба која се води у западном блоку оштро је поделила транснационалне елите глобализма које зовемо и „дубока држава“ и традиционалисте или конзервативце. Први се воде идеологијом  протекционизма, расних, сексуалних, родних и других групација, тоталном дехуманизацијом и уништавањем свих историјских, културних, верских, традиционалних и моралних вредности. Други се боре против тога и покушавају да заштите нападнуте вредности и своја основна људска права. У том смислу нама теоретски могу да буду ближи ови други, али под условом ако прихватају да и ми имамо своју историју, културу, традицију, веру, морал, вредности и интересе који се у много чему специфично разликује од њихових. И ту долазимо до кључне чињенице. Конзервативци на Западу немају интереса да штите незападне вредности, у најмању руку уопште нису за њих заинтересовани, нити их разумеју.

Са друге стране унутрашња борба између различитих идеологија на Западу, нема исти контекст и према спољним питањима. Када је реч о експанзионистичкој спољној политици, то није тема  око које се ове две струје сукобљавају. За време Доналда Трампа Америка је увела многобројне санкције Русији, започела поставку оружја Кијеву, изашла из стратешког Договора о ракетама средњег и малог домета са Русијом, тражила већа издвајања за НАТО од европских држава итд. Све то говори у прилог томе да Трампу не треба веровати када обећава да ће уколико победи на изборима зауставити рат у Украјини још пре инаугурације. Исто тако, као што нам Трамп није вратио Косово Србији, како су нас уверавали одређени аналитичари, већ је Вучићу сервирао на тацни Вашингтонски договор.

Једино ко може да има осећаја за српско питање су оне државе које имају осећаја за правду и које су свесне тога колико је Србији нането неправде. У првом реду ту је Русија са којом смо повезани историјским пријатељским односима и која на међународном плану штити интересе Србије више него што то чини српски режим. Али ту су и друге државе из БРИКС или оне које су блиске том блоку, које се залажу за поштовање међународног права и уважавање интереса и суверенитета других држава (Кина, Индија, Бразил, Иран, Индонезија, Сирија, ДР Конго, Белорусија, Јужна Африка и др.). Међутим Србија сама себи наноси штету, правећи све већу дистанцу од држава са којима има заједничке интересе и стављајући се на располагање агресорима из НАТО. О томе говори и чињеница да је Србија по захтеву Запада увела санкције многобројним пријатељским државама (Сирија, ДР Конго, Белорусија, Либан, Куба и др.).

Могуће је очекивати да ће српски режим на крају увести и  Русији санкције, под изговором да је под притиском (заправо личним уценама) и да ће то обезбедити европску будућност Србије. У сваком случају потврда Вучића да Србија наоружава кијевски режим је много гора ствар од увођења санкција Русији, посебно ако узмемо у обзир чињеницу да санкције комплетног Запада нису успеле да економски науде Русији. Овим путем ће се Србија, уместо да нађе свој интерес у сарадњи са државама које предводе мултиполаризацију света, наћи у друштву губитника, што ће бити историјски преседан. Из тог разлога они који убеђују јавност да је Трампова парола заправо „Make Serbia great again“, само иду на руку српске губитничке позиције.

27. јули 2024.