Српски језик 
English 
Русский 
العربية 
Español 
Português 
Deutsch 
Français 
Italiano 
简体中文 
Говор Максима Костенка, верског аналитичара, бившег заменика начелника Синодалног одељења УПЦ за питања младих, са Међународне конференције: Блокада агресије на цркву- ОДБРАНА ПРАВОСЛАВЉА
Садашњи прогон Украјинске православне цркве није последица актуелног војног сукоба Украјине и Русије. Овај процес има много дубље корене.
Њеном полазном тачком треба сматрати вишевековне покушаје геополитичких противника Русије да јој отцепе територије, претварајући своје становнике у снагу спремну да идеолошки и истрајно ратује против руске државе.
Управо тим путем су својевремено ишле Пољска, Аустроугарска и Немачка.
При томе, кључна улога је увек стављена на преобликовање духовног кода дела руског народа, пошто је православна вера била најважнији елемент у очувању јединства Руса.
С тим у вези, противници Русије су увек били заинтересовани за покатоличавање њених територија и успостављање превласти католичког света на њима.
Савремени прогон Украјинске православне цркве мора се посматрати кроз призму спровођења поменуте стратегије. Не говоримо чак ни о уништењу конкретне Цркве у Украјини, већ о тоталној ликвидацији тамошњег истинског Православља. То би требало да се уради по једноставној шеми – уништити УПЦ, прелити њене остатке у расколничку „ПЦУ“, а затим ујединити ову структуру са Украјинском гркокатоличком црквом (УГКЦ).
Значајно је да унијати уопште не крију своје монструозне планове.
На пример, 2019. године, на састанку са амбасадором САД у Украјини, поглавар УГКЦ Свјатослав Шевчук је директно изјавио да је стварање тзв. Православне цркве Украјине само прва фаза, друга фаза треба да буде дијалог. о обнављању јединства између унијата и представника „ПЦУ“. А 2023. године, унијатски капелан Николај Медински је чак позвао паству УГКЦ да изврши верски геноцид, односно да почне „чишћење“ УПЦ на територији Украјине.
У том погледу, позиција Помесних Православних Цркава добија нарочиту важност. И ако је постизање правде на нивоу секуларних међународних структура крајње проблематично, онда је сасвим могуће добити потребну реакцију православног света.
Пре свега, потребно је обезбедити континуирано непризнавање „ПЦУ“ као канонске Цркве. Уосталом, легализација ове структуре значајно повећава шансе за формирање нове уније у Украјини, што би могло постати преседан у односима православног света и католицизма (једно је када расколничка организација учини такав корак, а нешто потпуно другачије када га спроводи Црква призната у светском православљу) .
Друго, потребно је интензивирати напоре да се у помесним црквама одрже округли столови, конференције и јавни догађаји са циљем да се расправља о правим и стратешким разлозима напада на Украјинску православну цркву. У том контексту, посебна пажња би се могла посветити теми све веће интеракције између Цариградске патријаршије и Римокатоличке цркве (РКЦ), које отворено показују жељу за обнављањем молитвеног и евхаристијског јединства. И сасвим је могуће да је Фанару и Ватикану неопходно формирање нове уније у Украјини – на бази ПЦУ и УГКЦ – као доказ да је поновно уједињење православних и католика без промене начела њиховог учења (догматике) оствариво и реално.
Треће, крајње је важно обнављање рада тзв. Аманског формата*, где ће предстојатељи помесних цркава моћи да формирају заједнички став о хитним и актуелним питањима свеправославне агенде. Ако је ово тешко, потребно је размотрити друге опције за изградњу и одржавање сталне комуникације. На пример, формат одржавања систематских састанака повереничких представника првостолника цркава, који би имали право да говоре у име ових других и имали би низ других озбиљних овлашћења.
*Амански формат: У Аману је 26. фебруара 2020. године одржан састанак Предстојатеља и представника Помесних Цркава посвећен проблемима међуправославног јединства
4. септембар 2024.
Извор: Центар за геостратешке студије
