Пол Крејг Робертс: Зашто се Запад спрема за рат?

Пише: Пол Крејг Робертс

Један резултат управо завршеног самита НАТО-а је одлука Немачке да угости америчке ракете средњег домета. Пре 2019. када је Вашингтон отказао INF Уговор о нуклеарним снагама средњег домета (INF Treaty – Intermediate-Range Nuclear Forces), споразум је спречио такво распоређивање.

Споразум о INF потписали су Роналд Реган и Михаил Горбачов 8. децембра 1987. године, а споразум је ратификован 1. јуна 1988. Уговор је био саставни део окончања хладног рата. Реган је споразум назвао „корак ка сигурнијем свету“.

„Споразум о нуклеарним снагама средњег домета (INF) из 1987. захтевао је од Сједињених Држава и Совјетског Савеза да елиминишу и трајно се одрекну свих својих нуклеарних и конвенционалних копнених балистичких и крстарећих ракета домета од 500 до 5.500 километара. Споразум је био први пут да су се суперсиле сложиле да смање своје нуклеарне арсенале, елиминишу читаву категорију нуклеарног оружја и упосле опсежне инспекције на лицу места ради верификације. Као резултат INF споразума, Сједињене Државе и Совјетски Савез уништили су укупно 2.692 пројектила кратког и средњег домета до рока за имплементацију споразума 1. јуна 1991.

Окривљујући Русију, Трампова администрација се повукла из споразума. Последица је била да се анулира нуклеарно разоружање које је започео INF Уговор и да се обнови трка у наоружању. Ако бих морао да се кладим, рекао бих да је повлачење Вашингтона последица тога што је америчкој нуклеарној индустрији био потребан извор профита који је обезбедила трка у наоружању и одлучност неоконзервативаца да оживе америчку хегемонију путем гомилања силе. Ако се Русија заиста није придржавала, Трампов фокус је требало да буде рад на томе да се Русија усклади, а не да се раскида споразум. Напоре неколико америчких председника и совјетских лидера у 20. веку да смире тензије и изграде поверење, Вашингтон је прокоцкао у 21. веку.

Без обзира на то, оно што је јасно јесте да Вашингтон гура и Европу и Русију да се спремају за рат, а и сам се спрема. Амерички Сенат придружио се Представничком дому у стварању нацрта система регистрације из којег би се регрутовала војска. Верзија Сената укључује и жене у нацрту, како то захтева једнак третман. Јасно је да Вашингтон види потребу за већом војском него што то може да обезбеди добровољачка војска.

Сада када Бајденов режим испоручује Украјини Ф-16 и ракете дугог домета, системе наоружања за које је Бајден рекао да никада неће бити дати Украјинцима, заједно са информацијама о циљању, очигледно је намера Вашингтона да даље прошири рат тако што ће га одвести дубоко у цивилне области Русије. Истовремено, Вашингтон користи своје невладине организације у Грузији да оркестрира обојену револуцију тамо, како би отворио други фронт против Русије. Путинов спори вечни рат у Украјини играо је директно на руку Вашингтону.

Кина је главни фокус стратегије Вашингтона за изолацију Русије. На недавном самиту НАТО-а Кина је оптужена да је „одлучујући покретач” сукоба Русије са Украјином. Кина је наводном испоруком наоружања Русији оптужена да доводи у питање „наше интересе, безбедност и вредности“.

Очекивао бих другачији кинески одговор него што је био дат. Кина је требало да каже Вашингтону/НАТО-у: „Ви сте започели сукоб, а ваши системи наоружања и француске трупе подржавају и проширују сукоб. Блокирали сте све напоре да се сукоб оконча; ипак се усуђујете да нас оптужите за одговорност за то”.

Уместо тога, Кинези су се одрекли пружања било какве војне подршке Русији.

Ово је изузетно слаб одговор. То сугерише да су сва руско-кинеска уверавања о „партнерству без ограничења“ само речи. Одговарајући одговор Кине би био: „Разматрамо да пошаљемо 500.000 наших најбољих војника да служе под руском командом у Украјини и позвали смо још милион људи на војну обуку.

Овакав одговор је оно што би окончало сукоб пре него што нас глупи хегемонистички Запад све стави у рат уништења.

У забележеној историји може се наћи врло мало компетентних цивилних и војних вођа. Александар Велики, Константин, Чарлс Мартел, Карло Велики, војвода од Марлбороа, Роберт Е. Ли. Данас таквих људи нема, али оружје је много страшније. Штавише, савремени рат циља на цивиле и цивилну инфраструктуру, као што то Израелци раде у Гази. Мање се циља на поражавање противничке војске, већ на онемогућавање противникове способност да води рат.

У Европи више не постоји класа ратника. Европске мушке етничке групе толико су угњетаване од стране сопствених влада и имигрантских освајача које фаворизују европске владе, да су министри одбране Европе жене. За шта треба да се бори бели етнички Европљанин?

У САД борбене снаге су увек долазиле из јужних држава. Али чему су сведочили ови традиционални Американци, ове војне породице? Видели су да су сва јужњачка имена удаљена из војних база. Они су доживели да  чекају своје промоције док се промовишу хомосексуалци, црнкиње и трансродне особе збуњене својим родом. Примање наређења од таквих људи није идеја јужњака о војсци. Дакле, регрутација је пропала.

Толико је мало људи вољних да се боре за Америку да се Конгрес бави предлозима за упис имигранта-освајача, плаћених држављанством за борбу за америчку хегемонију.

Америка је стигла до тачке до које је стигао Рим. Када је римска војска била немачка, Германи су постали цареви. Немци су обавили прилично пристојан посао у поређењу са декадентним Римљанима, али је Царство исцрпљено унутрашњим сукобима и пропало.

Можда Путин и Кси рачунају на колапс Запада. Зашто би се трудили да се бори против људи заузетих уништавањем себе.

Превод са енглеског: Центар за геостратешке студије

Извор: Why Is the West Preparing for War? | (paulcraigroberts.org)