„Руси су уништили Србе“: Двоструко дно игре Вучића против Путина

Пише: Игор Пшеничников

Званични Београд демонстрира све отвореније нагињање ка САД и Западу. Настављен је скандал око јавног одбијања председника Србије Александра Вучића да прихвати позив председника Русије Владимира Путина на самит БРИКС-а у Казању.
Српски медији под контролом председника Вучића покренули су отворену антируску информативну кампању. Њен циљ је да промени мишљење Срба са русофилије на русофобију и да увуче Србију у ЕУ и НАТО.
Настављен је скандал око јавног одбијања председника Србије Александра Вучића да прихвати позив председника Русије Владимира Путина на самит БРИКС-а у Казању. Српски медији под контролом председника Вучића покренули су отворену антируску информативну кампању. Њен циљ је да промени свест Срба из русофилије у русофобију и да Србију увуче у ЕУ и НАТО.

Велика моћ медија

Читајући српску штампу, долазите до недвосмисленог закључка да је званично руководство Србије зацртало курс ка одвајању српског друштва од Русије, која је Русију вековима видела као свог вечног пријатеља и савезника.

Срж актуелне кампање је тврдња да је Русија под председником Јељцином наоружала Хрватску у рату против Срба Српске Крајине, који су се борили за независност од Хрватске.

Деведесетих година прошлог века бивша Југославија је била поље бројних војних сукоба на етничкој и верској основи, које је Запад изазивао са циљем да једну просперитетну земљу, попут мозаика, раздвоји на многе засебне „независне“ државне целине.

Српски медији (посебно „Република“) објављују текстове да је Москва 1994. године наводно Хрватској продала противваздушни систем С-300, који је тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман хтео да употреби за напад на Београд уколико би Србија одлучила да помогне Србима у Српској Крајини.

Хрвати су наводно полазили од тога да би С-300, упркос својој одбрамбеној природи, могао да се користи и као средство за уништавање копнених циљева на удаљености до 120 км. Штавише, Кремљ је наводно преко либијског лидера Моамера Гадафија продао Хрватској комплекс С-300 како би „сакрио трагове“ порекла „производа“.

Обичан трговац оружјем
Зашто и одакле долази ова информација? Из неког разлога се управо сада у Хрватској заоштрила наводно дугогодишња правна битка у којој извесни трговац оружјем Звонко Зубак тврди да је „за Хрватску купио ракетни систем С-300 у Русији, јер је председник Хрватске Фрањо Туђман, а начелник Главног штаба Хрватске војске Јанко Бобетко намеравао да удари на Београд“.

Према писању српске и хрватске штампе, Звонко Зубак „две деценије покушава да поврати новац од хрватске владе у износу од 200 милиона долара“, који је наводно потрошио на куповину С-300 у Москви:

У Загребу се процењује да би му одштетни захтев могао донети чак милијарду, укључујући камате, ако му суд уважи тужбу.

Крајем 1980-их Зубак је наводно био сувласник оружарске компаније Winsley Finance Limited, „која је сарађивала са НАТО-ом, који му је дао контакте у овом послу”.

Република опширно цитира Звонка Зубака, који је хрватским медијима рекао да је Јељцин након преговора у Кремљу наводно одлучио да прода С-300 Загребу „преко Либије“ како би „Русија заобишла санкције УН о продаји оружја бившим републикама СФРЈ.”

Зубак преноси да је, како би завршио посао, потом посетио либијског лидера Моамера Гадафија, који је „дао сертификат за крајњег корисника (Либија), према којем је комплекс С-300 са 40 ракета купљен од Руса .”

Према речима Звонка Зубака, „договор је негде запео, па Хрватска није добила комплекс С-300 у пуном облику, био је само 70 одсто комплетиран, а ракете уопште нису испоручене Хрватској“.

Након овога Загреб је изгубио интересовање за С-300, али сам и даље добијао гаранције да ћу бити плаћен,

– жали се увређени трговац оружјем који наводно није добио новац од хрватских власти.

Занимљиво је да сам Зубак каже да „у Москви тврде да није било договора и да је све то фикција“.

Шта све ово значи?
Све то личи на стару, готово духовиту детективску причу, у којој је главни лик – трговац оружјем Звонко Зубак, којег су хрватске власти наводно „превариле“. Али основни разлог је нешто друго.

Из извештаја српских медијских власти произилази да се Москва 90-их година 20. века према Србима понашала апсолутно непринципијелно, продајући оружје Хрватима који су намеравали да га употребе против Срба.

Паралелно, српске публикације Информер и Ало! пишу о „русофилији“ председника Вучића, наводно захваљујући којој „руски медији шире своју пропаганду на Балкану, пошто Вучић није забранио руске медије у Србији“. А од тога, кажу, трпе председник Вучић и Влада Србије под ударима Запада.

Игра са два лица. Вучић је „добар и племенит“, „брине се за Русе“, а Руси су „покварени“, јер су продали оружје Хрватима који су хтели да бомбардују Београд. Према српским изворима, упоредо са тим, читава армија ботова на друштвеним мрежама учествује у ширењу ове антируске пропаганде у Србији засноване на тези о „продаји С-300“.

Коначан циљ
Сврха ове лажне информативне кампање је да изазове антируска осећања у српском друштву и, како наши српски пријатељи примећују у приватним разговорима, „да српско јавно мњење постави у антируско и про-НАТО расположење“.

Штавише, очигледно је и да је ова информативна кампања међународног карактера, у њу нису укључени само српски медији. То јасно организује Запад, а Вучић и медији које он контролише само се придржавају упутстава вашингтонског регионалног комитета. Цела ова детективска прича са С-300 требало би да оцрни Русе у очима Срба и тако докаже да деведесетих година „НАТО авиони нису бомбардовали Србију, већ су је гађали цвећем“.

Финале које се очекује на Западу је улазак Србије у ЕУ и НАТО, због чега вековима проруско настројено становништво Србије не би требало да протестује.

А формално приступање Србије НАТО-у може бити достигнуто гласањем које контролишу власт у Скупштини (парламенту), а не националним референдумом, током којег се могу десити изненађења непожељна Западу. Управо тако су, кроз контролисани парламент, релативно недавно прозападне власти суседне и братске српске Црне Горе уписале ову републику у чланство Северноатлантске алијансе.

НАТО, крајња станица
Како јављају опозициони српски медији, пољски премијер Доналд Туск боравиће у посети Београду од 23. до 24. октобра. Испоставило се да је то исти „веома важан састанак” због којег је председник Србије Александар Вучић одбио позив руског председника Владимира Путина да присуствује самиту БРИКС-а 22-24.

Како се прича, Вучић је ових дана тражио од Туска да дође у Србију како би рекао да неће моћи да иде у Казањ.

– преносе наши српски извори.

Српска локомотива убрзано узима маха. Следећа станица је Европска унија са својим антируским санкцијама. А онда је крајња станица НАТО. И то је то, Србија је стигла. Истина, то је само ако се „возач“ не промени.

Извор: „Русские уничтожали сербов“. Двойное дно игры Вучича против Путина (tsargrad.tv)

Превод са руског: Центар за геостратешке студије

9. октобар 2024.