Пише: Диогенис Валаванидис, председник Центра за заштиту хришћанског идентитета
и председник Одбора за религијска питања Центра за геостратешке студије
Фото: Диогенис Валаванидис
У данашњим коренито измењеним социјалним и политичким околностима на геополитичком плану, када се води отворени рат против нашег Творца Господа Исуса Христа и Његове цркве; када Цариградски патријарх чини све да се наметне као источни папа и то; у моменту када се човечанство налази на граници суноврата, а људски род у моралном и духовном дубоком паду, нико нема право на инертност и спокој; на мир и одмор; на неутралност и незаинтересованост, јер се данас брани суштина и смисао нашег битисања на овом свету. Свако ћутање и затварање у ледену таму своје самодовољности ће бити сматрано за ГРЕХ.
Управо из тог разлога и пишем ове редове, јер постаје више него јасно да Фанар покушава да уједини све православне хришћане у Украјини, са крајњим циљем да се касније уједине са унијатима, и на тај начин, преко ноћи, цела Украјина да буде покатоличена. Оваква прљава игра је смишљена у циљу задавања одлучујућег ударца Руској православној цркви и православљу уопште, од кога би се тешко опоравили. Пројекат је створен још 2013. године у синергији ЦИА и Цариградског патријарха, када је планиран државни удар у Украјини. Питамо се, није ли логично да је у овој работи учествовао и Ватикан с обзиром на вишевековну тежњу «Свете Столице» ка остваривању папског примата.
Заправо, одмах после државног удара 2014. године, представници Цариградске патријаршије су позвали представнике канонских, расколничких и унијатских црквених заједница из Украјине на симпозијум у Канади, у циљу разматрања могућности стварања «једне јединстване цркве украјинске». Још тада је иза кулиса одлучено да је неопходно да се канонска Украјинска православна црква отргне од Руске православне цркве, и на тај начин буде нанесен одлучујући ударац најмногољуднијој православној држави света, од којег би се тешко опоравила. Потом, долази до реализације наредног чина овог пакленог плана, тј. усвајања антицивилизацијског, криминалног и дискриниминаторског акта, којим је Скупштина Украјине (Врховна Рада) усвојила Закон 8371, на основу којег се забрањује деловање канонске Православне цркве Украјине, што се никада пре није догодило у дугој историји Православне цркве. Несумљиво, реч је о плану екуменистичко – либерално – глобалистичких снага, које су у функцији уништења целе Православне цркве. У том контексту, иницијативна група «Pasqua Together 2025» – «Васкрс Заједно 2025» је 14. септембра 2024. године посетила Фанар када се састала са патријархом Вартоломејом, да би већ после пет дана, 19. септембра о.г. била у Ватикану, и сусрела се са папом Франциском.
Како наводи пензионисани митрополит клински Руске православне цркве и бивши Патријарашки егзарх Африке г. Леонид Горбачев, током обе посете су покренута питања међухришћанског јединства и заједничког прослављања Васкрса као и обележавања 1700-те годишњице од одржавања Првог васељенског сабора у Никеји (325). Након састанка, Ватикан је дао укупну оцену о посетиоцима, рекавши да је реч о «представницима различитих хришћанских конфесија, лаичких удружења, црквених покрета и друштвено-политичких организација», док је Фанар именовао оне које сматра «иницијаторима», и то, представнике Интерпарламентарне скупштине православља, «Заједно за Европу», «Исус Христ 2033» и покрет Фоколар. С тим у вези, митрополит Леонид се упитао: «Уколико су последње три организације само проводнице дубоког екуменизма и уједињења са Ватиканом под било којим условима, шта онда ту ради ИСП (Интерпарламентарна скупштина православља)»?
Значајно је указати на то, да све док Русија није била под санкцијама, сабор Руске православне цркве се редовно састајао и решавао проблеме у корист светског православља и верника, и на тај начин покушавао да одржи равнотежу у односима са другим конфесијама. Несумњиво да делегација „Васкрс Заједно 2025” пружа симболичну подршку патријарху Вартоломеју, којом потврђује своју „посвећеност промовисању јединства хришћана кроз планиране слављеничке догађаје“. Уједно, ова иницијатива наглашава важну улогу коју ове организације имају у изградњи мостова међу хришћанима широм света.
Посматрајући површно, стиче се утисак да ове организације «граде мостове» између хришћана широм света, што указује на нешто веома добро и исправно, то јест, да треба да живимо у миру, слози и љубави у Христу. Међутим, пажљивом читаоцу упада у очи, да организације које намећу такве иницијативе, не служе нашем Господу. Свима је одавно познато да постоје несугласице које су данас непремостиве по основним догматским и канонским питањима. Заправо, Ватикан и Фанар праве илузорне планове за остваривање јединства, али без укључивања и отварања дискусије о многим сложеним и историјски важним питањима, са другим помесним православним црквама.
Другим речима, Ватикан и Фанар праве «рачун без крчмара», поготово ако се узме у обзир чињеница да неодговорно прихватају: концепте «благослова истополних заједница», као и бројне новотарије које је Римокатоличка црква одавно увела, као и друге антихришћанске планове, те с тога, сматрам да се на овај начин све више удаљавају од Истине, и воде молионе људи за собом у пропаст.
На крају сусрета у Ватикану, папа Франциско се обратио делегацијама следећим речима: «Морамо ићи заједно, а за то ће нам помоћи пут апостола из Јерусалима, места одакле се вест о Васкрсењу проширила по целом свету. Тако ћемо се поново обратити у молитви Кнезу мира, да нам подари Свој мир».
Када би били у прилици, на овом месту би било неопходно подсетити понтифика на постојање још једног пута, а то је Апијев пут, када је апостол Петар срео Господа Исуса Христа, и упитао:
– Domine, quo vadis? Куда идеш Господе?
– Eo Romam iterum crucifigi. Идем тамо где ћу поново бити разапет.
Све то наводи на закључак да је немогуће доћи до јединства без јединствене Истине, а не као сада када свако има своју «истину» која често зависи од локалних или светских моћника, личних амбиција али и партикуларних интереса. Због тога митрополит Леонид упозорава да је пре свега неопходно ујединити свој народ, своју паству, како би људи осетили црквено јединство, највишу правду и заступништво. У супротном, покушаји зашивања старог хитона новим нитима, довели би до страшних и несагледивих последица.
Насупрот томе, Цариградски патријарх Вартоломеј је наставио свој екуменистичко-папистички деструктивни ход, о чему сведочи и монах Епифаније Капсалиотис са Свете Горе, поготово када је реч о планираном заједничком прослављању Васкрса Римокатоличке цркве и Цариградске патријаршије 2025. године, као и о планираном уједињењу цркава. Монах Епифаније је за сајт Свештене епископије Горњокарловачке рекао, да је патријарх Вартоломеј доласком на Свету Гору узнемирио монашки живот, његов поредак и мир. У исто време, патријарх Вартоломеј је нагласио да монаси нису изнад цркве већ су само њени чланови, док је Црква он сам. Монах Епифаније је додао да је током боравка у манастиру Каракалу, Цариградски поглавар нагласио да се «јединство вере и Цркве налази у помињању његовог имена». Укратко, то значи да тајна вере није Христос који се отелотворио, који је страдао и био разапет, који је Васкрсао и који се Вазнео, већ је тајна вере и спасења у помињању његовог имена као Цариградског патријарха. Насупрот томе, уколико неко од монаха не буде спомињао његово име, тиме руши Цркву. Једном речју, дошао је на Свету Гору да одржи предавање монасима да су у обавези да током Божје службе помињу његово име, у смислу да је божанство.
У наставку, монах Епифаније додаје: «То што га целокупна Московска Патријаршија не помиње на службама, то не игра никакву улогу, али ако га један светогорац не спомене за време службе, онда се тиме све урушава. И наравно, сви знамо да Руси чине две трећине православног света, али њега не интересује то што га Руска црква не помиње на литургијама. То што га не помиње пар стотина милиона православаца, ни то га не интересује, али ако се усуди један светогорски монах да не помене ту ‘пресвету’ главу, онда је то катастрофа.
Пошто је таквим ставом Вартоломеј све скандализовао, наставио је да говори о Украјини, у вези са којом је нагласио да је реч о великој и праведној борби коју треба сви да помогну (на шта је монах Епифаније додао – ‘украјински нацисти су у ствари сатанисти’).
После тога, патријарх Вартоломеј се осврнуо и на скопску цркву, за коју је рекао да је у реду што је овим чином ушла у шизму са Српском црквом, јер се у шизми ионако налазила још од 1967. године! После презривог тона којим је говорио о Србима који су Охридску архиепископију имали у оквиру своје патријаршије, као и омаловажавања српске патријаршије, Вартоломеј је извадио свој „ферман“ и рекао: „Пошто ја то говорим, сада сте ви (Македонска црква) у реду, прихватам вас и признајем!“ Иако се припадници такозване Македонске цркве нису покајали нити тражили опроштај, или било какву молбу поднели.
С тим у вези, монах Епифаније се упитао, због чега се све то десило? То се десило због тога што су му „газде“ са друге стране океана издале наредбу: „Види, мора да се реши питање Скопља, јер треба да видимо шта ће бити са Србијом, јер Србија квари ‘супу’ на Балкану и остаје везана за Русију“. У ствари, Вартоломеј се ангажује на задатку који од самог почетка покушава да испуни, а то је да потпуно разједини православље и да га стави под папски примат, што је коначно и била вишевековна тежња «Свете Столице».
Подсећања ради, такви покушаји су били и у прошлости, као нпр. 1274. године у Лиону и 1439 у Фиренци (Флорентинска унија). Другим речима, у суштини реч је о сједињењу цркава које подразумева покорност православне цркве папи, поготово сада када се Цариградска патријаршија са тим сагласила. То видимо и кроз бројне богословске текстове који имају заједничку теологију и еклисиологију, док носиоци екуменистичко-папистичке провенијенције сматрају да је тема «филиокве» још 1995. године завршена, када је најистакнутији теолог Цариградске патријаршије новијег времена Јован Зизијулас рекао да «начин на који западна црква сада пише ‘Филиокве’, ми православни са тим више немамо проблем«. Оцењује се да би свака црква за себе наставила да поштује своје традиције које су у складу са њеним учењем. То значи да би православни наставили да поштују своје догмате, док би католици поштовали своја застрањивања. То се канонски назива УНИЈОМ. Другим речима, православље би на тај начин постало једна велика УНИЈА, јер од оног момента када суштински признамо све јереси Ватикана, а у исто време задржимо своје спољашње карактеристике, тог момента постајемо унијатска црква.
У очекивању непријатних питања од стране верника, већ су спремљени одговори, у првом реду они, који се односе на причешће. Православци се неће причешћивати хостијом, већ ће то чинити као и до сада, само што ће бити сједињени са римском црквом. У ствари, причешћивање ће бити као што се данас причешћује један унијат, и то ће бити пуно црквено заједништво.
Сва крв Светих православних исповедника вере која је проливена против папске јереси, анатеме патријараха, синоди и наши велики светитељи који су осудили папизам, биће одбачени и проглашени за јеретике. То из разлога што по екуменистима, они сносе кривицу јер су уништили заједништво са папском црквом, тиме што су тврдили да је Православље једина Истина.
Ако буде оних који се томе буду супротстављали, то ће бити разједињена мањина и биће проглашени не само шизматицима него и јеретицима, а постоји могућност да буду и гоњени у правном и сваком другом смислу. То ће се чинити из разлога што ће се сједињење сматрати великим историјским достигнућем, тако да ће они који поново буду реализовали уједињење цркве након хиљаду година, бити сматрани светим и равноапостолним. Уједно, такав чин ће бити употребљен у сврху пропаганде ради политичког уједињења, тј. биће употребљено као идеолошко оружје за стварање будуће глобалне супер државе. Очекује се да ће многи рећи: „Ако је постојао раскол између Источне и Западне цркве више од хиљаду година, зар и ми европски народи не можемо да се ујединимо? Зар и ми који смо толико напредни и имамо тако високу културу, зар и ми не можемо да се ујединимо»?
То је управо иста она Европа која преко уједињења хришћанске Цркве тежи остварењу геополитичких циљева, док у свом Статуту не спомиње хришћанство и Господа Исуса Христа, иако знамо да Европа своје битисање заснива на трију стубова: грчка философија, римско право и хришћанство.
Оцењује се да би црквено сједињење подстакло друго, тј. политичко. Такође, разматрано је и питање оних који би се овоме противили, и дошло се до закључка да би били у знатној мањини као и да већина обичног света недељом иде у цркву на Свету литургију, коју прати као позориште. Након литургије одлазе кући на ручак са породицама, где се завршава њихов црквени живот, јер их не занима шта се дешава унутар Цркве, шта каже папа или било који епископ, да ли је у питању јерес или не! Обичан свет мисли – „Шта год да буде, ја ћу да идем у цркву“, а тамо му се, на жалост, све своди на обичај што ће рећи, Свето причешће му је исто као кад испија чашу вина или воде. Сада не постоји као некада лаос (народ), који је реаговао чим је приметио било каква одступање од православља међу духовним вођама, од којих се одмах дистанцирао. Њима је била важна ортодоксија која их је интересовала исто колико и вера. Данас, велика већина одлази у цркву само због тога што се тако „ваља“ – да би послови добро ишли, да би се деца венчавала, ћерка нашла доброг мужа, син добру снају…
Понашају се као да је наша Црква некаква кафана у којој треба само добро да пролазиш и уживаш, према томе, неће ту бити никаквих реакција од стране верујућег народа, што значи да је екуменистима терен потпуно отворен.
Овде има и симболике са Првим васељенским сабором који је 325. године одржан у Малоазијској Никеји, а коју паписти и екуменисти желе да злоупотребе. Заправо, на Првом васељенском сабору је осуђен Арије и његова јерес, на којем су присуствовали Свети Оци попут Св. Николаја, Св. Спиридона, Св. Ахилија и други.
Пошто се сада приближава 2025. година што је 1700 година од Првог васељенског сабора, Ватикан и Цариград желе да ту годишњицу прогласе годишњицом сједињења цркава, а што значи, потпуно игнорисање постојања раскола и јереси Римокатоличке цркве. Насупрот томе, као што је 325. године Црква осудила раскол и јерес, сутра ће се благосиљати раскол и јерес Латина, и на неистини засновати лажно уједињење. Такав чин превазилази свако лицемерје и лукавство.
Актери оваквог плана, сматрају да би то јединство „обновило“ цркву, коју ће признати свих пет патријаршија – Пентархије (Римска, Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска), које ће Римском епископу дати примат и призанти папу као врховног поглавара. Већ је договорено да сви западни унијати припадну Цариградској патријаршији, где има пуно богатих људи нарочито у Америци и Канади. Очигледно је да се иза свега крије новац, за шта је нарочито заинтересован похлепни цариградски поглавар.
На жалост, морамо да констатујемо да су се екуменизам и папизам данас приширили као заразна болест, од које су оболели многи великодостојници помесних православних цркава. Како малих тако и великих. Међутим, већина православних патријаршија то прикрива, покушавајући да се сами излече од јереси у коју су запали, док је мали број оних које то не скривају.
Једна од њих је и Српска православна црква, коју је најбоље представио проф. др Миодраг Петровић, историчар канонолог и научни саветник Историјског института Српске академије наука и уметности, у чланку под насловом: „Аутокефалија ‘Македонске православне цркве – Охридске архиепископије’ као неканонски производ црквенодржавне сарадње“, који је објављен на сајту Стање ствари 12. фебруара 2024. године. У тексту пише: „Епископ бачки др Иринеј помоћу патријарха Порфирија поступа слично патријарху Вартоломеју. Они томосима о аутокефалији разбијају јединство и саборност Православне цркве“.
Такође, један од највећих теолога, мислилаца и философа Српске православне цркве, Св. Владика Николај Жички је рекао:
«Македонску народност» може да призна само неки суновраћени свештеник.
Завршићу речима највећег духовника Српске православне цркве аве Јустина Поповића, који је рекао:
«Причешће од јеретика отуђује од Бога и предаје ђаволу… хлеб јеретички није тело Христово. Каква је разлика између светлости и таме, таква је и између Православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго – са ђаволом; једно оживљује душу, а друго – убија. Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб“.
المصدر: مركز الدراسات الجيوستراتيجية
8. октобар 2024.
