Пише: Драгана Трифковић
Са ове дистанце се може рећи да је за Србију 21. век почео трагичним догађајима који су давали лажну наду у бољу будућност Србије, и да је каснија спознаја те истине проузроковала велику апатију која траје до данашњих дана
Са ове дистанце се може рећи да је за Србију 21. век почео трагичним догађајима који су давали лажну наду у бољу будућност Србије, и да је каснија спознаја те истине проузроковала велику апатију која траје до данашњих дана. Читава генерација је залутала европским путем који је за Србију био раван пропасти. За анализу ових догађаја потребно је узети у обзир дешавања у претходном веку, посебно пад Берлинског зида, распад СССР-а и крај Варшавског уговора када САД преузимају улогу једине светске силе и почињу да кроје свет по сопственим потребама.Такав стицај околности им отвара простор ка Русију и освајању постсовјетског простора, али и разбијању Југославије која је некада служила као тампон зона између Истока и Запада. Након крвавих ратова на простору бивше Југославије који су били наметнути споља и бомбардовања од стране НАТО-а Србију су дочекале такозване демократске промене које су јој задале можда и већи ударац него сви претходни трагични догађаји. Држава је изгубила своју самосталност и у континуитету већ деценију и по она потпада под све већи утицај Запада, како на политичком тако и на економском, културном и медијском пољу, иако ни пређашњи утицај Запада није био мали. Са друге стране утицај Русије је ослабио аналогно са слабљењем Совјетског Савеза у претходном периоду, и на почетку 21. века Србија и Русија не успевају да пронађу заједнички именилац. Са једне стране у Србији су на власт дошле демократске партије које су биле усмерене искључиво на сарадњу са Западом, а са друге стране Русија је желела добре односе и стратешко партнерство са Западом. Истовремено Русија је била усмерена на решавање многобројних унутрашњих проблема.
Нове околности руско-српских односа
Председник Русије Владимир Путин је први пут званично посетио Србију 16. Јуна 2001. године. Приликом те посете обишао је руске мировне снаге на Косову и Метохији и нагласио потребу јачања војног присуства Русије на Балкану. Нажалост 2003. године су руске мировне снаге почеле своје повлачење са Косова и Метохије, после чега се десио погром над српским становништвом и српским светињама од стране албанских терориста. Русија је такву одлуку донела због немогућности обављања мировне мисије под датим околностима, не желећи да својим присуством учествује у даљој дестабилизацији Србије. Други разлог могао је да буде потпуна посвећеност Србије решавању свих проблема искључиво у договору са Западом без жеље да са на било који начин консултује или сарађује са Русијом. Развој односа Србије и Русије до 2008. године одвијао се кроз ограничену економско-трговинску сарадњу, а од 2008. је интензивирана енергетска сарадња две земље. Значајне промене исте године дешавају се у односима Русије и Запада, након напада Грузије на Јужну Осетију и Абхазију, што ће касније утицати на промену спољно-политичке стратегије Русије. Агресија грузијске војске иза које је стајао Вашингтон, одиграла је кључну улогу на преиспитивање руског партнерства са Западом. Поред тога и други геополитички потези САД на Блиском Истоку и у југо-источној Европи утицаће на све веће одаљавање ставова Запада и Русије до коначног заоштравања односа.
Русија се у првој деценији 21. века реформисала и у кратком периоду успела да војно, економски и политички ојача и поврати статус светске силе.
За то време Србија је кроз европске интеграције војно, економски и политички потпуно ослабила, изгубила свој суверенитет и сада се налази у поодмаклој фази дестабилизованости.
Ширење меке моћи Русије
Интерес Русије да јача своје присуство на Балкану се повећава, а са друге стране Србија и Русија имају много заједничких интереса. Повратак Србије национално одговорној политици подразумевао би одустајање од европских интеграција и преусмеравање на стратешку сарадњу са Русијом. Међутим питање је како у садашњим условима контролисаних медија, поткупљених политичких елита и узурпираних институција, српски народ може да поврати контролу над сопственом судбином. По истраживањима јавног мњења око 70% грађана подржава савез Србије и Русије, док је подршка европским интеграцијама Србије пала на испод 50%, али у српском парламенту не постоји ни једна странка која се залаже за стратешку сарадњу са Русијом. То је последица креирања политичке сцене Србије од стране Запада на којој по истом обрасцу политичке партије корумпирају вољу народа. У предизборним кампањама све партије које претендују на власт (ради власти) обећавају већу сарадњу Србије са Русијом и национално одговорну политику, и на основу такве платформе добијају поверење грађана. Након доласка на власт партије заборављају предизборна обећања и настављају еврофанатичну политику уз подршку Вашингтона и Брисела.
За даљи развој сарадње Србије и Русије потребно је да обе стране уложе додатне напоре. Поред развоја економске и енергетске сарадње, неопходно је усмерити пажњу на развој политичке, културне, и војне сарадње.
Што се Србије тиче, њен маневарски простор је сведен на минимум и сарадња са Русијом се одвија у оном простору који Вашингтон и Брисел дозвољавају и који компензују за даље слабљење Србије било кроз диктат ММФ-а или даље територијално распарчавање Србије. Од кључне важности за Србију је јачање нових политичких елита које нису под контролом Вашингтона.
Са друге стране Русија треба да узме у обзир сарадњу са таквим елитама и да кроз ширење меке моћи константно појачава своје присуство на Балкану, односно у Србији која је кључна земља Балкана. За то је неопходно да има медијски утицај и да у скорије време осим интернет портала Спутник покрене један велики медијски пројекат као што би био нпр. отварање представништва RT у Србији на српском језику, чиме би та телевизијска станица могла да покрива читав Балкан.
Даљи развој сарадње Србије и РФ
Супротно западним тврдњама Русија не води агресорску и освајачку политику, и не претендује на туђе земље и ресурсе како то раде САД, међутим она мора да има у виду да постоје земље које имају велику потребу за повећањем руског утицаја, као што је то рецимо Србија, Грузија или Украјина. Јасно је да у периоду реформисања РФ није могла да преусмери своју пажњу на ширење утицаја, али са друге стране последице које је за то време америчка пропаганда произвела у Грузији или Украјини су несагледиве. Због тога руска стратегија за ширење меке моћи треба да обухвати како постсовјетски простор тако и шири регион, Балкан и Европу.
У Србији је народ традиционално усмерен ка Русији, и у том смислу ресурси које Русија треба да уложи за ширење свог утицаја су далеко мање у односу на САД рецимо. Поред сарадње са новим политичким елитама и невладиним сектором који функционише независно од Вашингтона, посебну пажњу требало би преусмерити на програме за омладину, размену ученика, стипендирање студената и организовање бесплатних курсева за учење руског језика.
Посебно је потребно истаћи руску помоћ Србији у кризним ситуацијама где кључну улогу има Руско-српски хуманитарни центар у Нишу. За време поплава у Србији прошле године, РФ нам је прва доставила хуманитарну помоћ, а стручњаци за цивилну одбрану су спасили многобројне животе грађана Србије. У садашњој мигрантској кризи историјских размера, изазваној неодговорном политиком САД и ЕУ, Русија одговорно помаже Србији да превазиђе проблеме у вези са привременим збрињавањем мигранта, док земље ЕУ које носе одговорност за кризу, подижу зидове и расправљају се међусобно око квота и дужности да збрину мигранте чије земље су разорили.
На крају је потребно изразити и велику захвалност РФ за принципијелну одбрану Међународног права, резолуције 1244 и подршку Србији за очување територијалног интегритета, као и за осујећивање намера Запада, пре свих Велике Британије да Резолуцијом о Сребреници српски народ неаргументовано стигматизује.
Поред узајамне наклоности два народа, заједничке историје, корена, језика, религије и културе, то су темељи на којима ће Србија и Русија у будућности градити још чвршће односе, без обзира на реметилачке факторе.
23. септембар 2015.
