Пише: професор Слободан Самарџић
Да ли је неко у Србији озбиљно анализирао тзв. Немачко-немачки споразум из 1972. године, о којем наши данашњи политичари на челу са Вучићем говоре са страхопоштовањем? Да ли се неко питао, зашто и из којих разлога је Србија у јесен 2007. године одбацила овај међудржавни уговор као модел за решавање питања Косова и Метохије?
Пише: Славиша Батко Милачић
У Црној Гори, од 1945. године, спроводи се асимилација Срба у Црногорце. У овом процесу важно је истаћи геополитички заокрет 1997. године, када актуелни режим почиње да спроводи отворену антисрпску политику. Јер за вријеме комунизма, иако су се готово сви морали национално изјашњавати као Црногорци, ипак се радило о Црногорцима који су били у српском културно-историјском кругу. Међутим, од 1997. године, актуелна власт у Црној Гори креће у пројекат независне Црне Горе, са крајњим циљем да број Срба у Црној Гори буде на нивоу статистичке грешке а да етнички Црногорци више не припадају српском културно-историјском кругу. Цјелокупна политика владајуће партије у Црној Гори се своди на то да су Србија, а сада и Русија, спољни непријатељи, док су Срби у Црној Гори унутрашњи непријатељи.
Меморандум – позив међународној заједници
Отпор фашизму је била заједничка борба која је ујединила оне који су се борили за живот заснован на слободи, миру и пријатељству међу народима. У свим европским земљама ова борба се одржавала и развијала захваљујући херојству и несебичности бораца, храбрости и духу самопожртвовања народа који су помагали партизанским снагама на сваки начин да се одупру деструктивној нацистичкој бруталности која је запалила ватру у градовима и земљама, уништивши ненаоружане грађане, мушкарце, жене, старце и децу.
Најзначајније губитке у Другом светском рату – око 27 милиона људи – претрпeо је СССР, чија је историјска улога у овим догађајима у томе што је она постала главна војно-политичка сила која је одредила победнички ток рата, његове резултате, односно заштиту народа света од поробљавањa фашизмом. Масакре су починили фашисти у Италији и широм Европе окупиране од стране немачке војске.
الــوزيرة Trifkovic, مدير مركز الدراسات الجيوستراتيجية
Прошле недеље се у Београду одиграла још једна драма. Извршитељи су уз асистенцију полиције покушали да уђу у стан књижевнице Весне Томић, који се налази у Маричкој улици број 27 у београдском насељу Раковица. То је био други покушај уласка у стан Весне Томић ради пописивања имовине што је први корак у извршном поступку. Њој прети опасност да остане без јединог крова над главом, због дугова које инвеститор има према трећем лицу.
Драгана Трифковић за axar.az
За време посете француског председника Емануела Макрона Србији, између осталих уговора потписан је и уговор о куповини 18 система ПВО малог домета, „Мистрал“. Ракете „Мистрал“ треба да буду интегрисане у против-авионски самоходни систем „ПАСАРС-16“ који је израђен у Војно-техничком институту Србије и први пут приказан 2017. године. Француске ракете „Мистрал“ спадају у лако преносне системе попут „Стреле“ које поседује Војска Србије. Совјетске ракете „Стрела“ су дуго у употреби код нас. Првобитно је било планирано да „ПАСАРС-16“ интегрише ракете домаће производње које су конструисане на бази старих совјетских ракета „Р-13М“.
Пише: професор Зоран Чворовић
Месецима најављивана и више пута одлагана посета Србији француског председника Емануела Макрона, напокон је реализована. Чињеница да је Вучић жељно ишчекивао Макрона у Београду још од своје посете Паризу у јулу прошле године, довољно говори о томе ко је одредио термин београдског састанка, издиктирао његов дневни ред, уобличио поруке и симболику овог догађаја.
Преносимо са Стања Ствари
Пре нешто више од годину дана, француски председник Емануел Макрон је отишао у Сједињене Државе како би увезао у Вашингтон две потенцијално инвазивне врсте. Једна врста је било дрво, а друга је гажење слободе изражавања. Иронично, убрзо након што је дрво посађено, званичници су га ископали како би га послали у карантин. Међутим, она опаснија врста била је његова контрола говора, предлог који је резултирао усхићеним аплаузом наших неупућених политичара.
Пише: професор Слободан Самарџић
Дводневна посета француског председника протекла је у гламуру и помпи. Била је то још једна режија „суверенових јаничара“ (израз Живојина Павловића, који се односио на Броза и његове посилне), режија која је сурову стварност преобразила у веселу слику. Од силног одушевљења оноликог света – политичара и њихових свита, новинара, бројних „случајних“ посетилаца Калемегдана – нико није обратио пажњу на то да је Е. Макрон Србију и тзв. Косово изричито насловио као „две државе“. У нашој широј јавности те речи треба да одиграју улогу анестетика у гласно најављеној операцији на отворном срцу Србије која треба да се обави у Паризу у септембру. То је оно срце које је неовлашћено и непозвано било понуђено „великом Макрону“ испред споменика захвалности Француској.
الــوزيرة Trifkovic, مدير مركز الدراسات الجيوستراتيجية
Председник Француске Емануел Макрон морао је да одложи раније најављену посету Београду у децембру, због немира у Француској. Иако су француски медији ову посету најављивали као потврду оснаживања пријатељства Париза и Београда, јасно је да се ради о чистој пропаганди режимских медија. Тврдње о француско-српском пријатељству су део романтичарско-идеолошког погледа везаног за Први светски рат. Он је заснован на уважавању које су француски војници имали према српској армији и заједничкој борби на Солунском фронту. Ипак ствари су се од тада много промениле и не постоји никаква основа да се француско-српски односи данас гледају кроз призму Првог светског рата. То је потврдио и сам председник Француске када је на прослави поводом стогодишњице од завршетка Првог светског рата сместио председника Србије у магарећу клупу, док је такозваног председника самопроглашеног Косова ставио међу најважније званице.
Пише: Славиша Батко Милачић
Од распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, aлбански фактор је међу главним актерима нестабилности на Балкану. У исто вријеме Албанци су главни геополитички партнер Сједињених Америчких Држава у региону. У складу са тим, пројекат Велике Албаније, који датира из 19. вијека и представља идеју о уједињењу свих Албанаца у једну државу је никад актуелнији. Наиме, Призренска лига је 1878. године тражила признавање националног идентитета Албанаца и аутономију Албаније у оквиру Османског царства. На скупу одржаном у Бајракли џамији у Призрену, тражена је аутономија од Османске империје која би територијално објединила све Албанце на Балкану. Од тог пројекта се није одустало до данашњег дана.
