الــوزيرة Trifkovic, مدير مركز الدراسات الجيوستراتيجية
Највећи оружани сукоб у историји човечанства отпочео је 1. септембра 1939. године нападом нацистичке Немачке на Пољску. Ове године ће истог дана бити обележена осамдесета годишњица почетка Другог светског рата. Политичка атмосфера која влада у Европи говори о томе да суштински Други светски рат није ни завршен, већ је све ове године мењао облике постојања. Из класичног војног сукоба прешао је у „хладни рат“, затим информативни и психолошки или једном речју специјални рат, који се води различитим средствима. Упорни покушаји ревизије и фалсификовања историје стварају тензију која представља опасност за међународну заједницу. С тим у вези на обележавање осамдесете годишњице почетка Другог светског рата није позвана Руска Федерација, већ само земље чланице ЕУ, Источног партнерства и НАТО. У Источном партнерству налазе се бивше републике СССР које Запад кроз овај модел сарадње жели да интегрише у евроатлантску зону утицаја.
Тачан број жртава Другог светског рата није никада утврђен, а процене су да је у овом рату погинуло до 70 милиона људи од последица ратних дејстава. Највећи број жртава су били цивили.
Од укупног броја погинулих, држава које је поднела највећи број жртава је СССР са око 27 милиона погинулих, а затим Кина са око 20 милиона погинулих. Међу савезничким снагама број жртава Француске са колонијама је око 600 хиљада, Велике Британије са колонијама 450 хиљада, САД 350 хиљада. Југославија је имала око 1 милион и 200 хиљада жртава.
Однос Европе према броју жртава Другог светског рата je исполитизован и стратешки прилагођен у корист САД. То је процес који траје од завршетка сукоба 1945. до данашњих дана. Њему посебно доприноси захвалност европских земаља на материјалној помоћи коју су добиле од САД након Другог светског рата за обнову земље, кроз Маршалов план. Овај план је економски започео процес европских интеграција, док је формирањем НАТО пакта остварена могућност војне интеграције. Маршалов план и НАТО су камен темељац данашње ЕУ, у којој Немачка има водећу улогу.
Обележавање почетка Другог светског рата у Пољској, ако се посматра кроз ове чињенице, може да да одговоре на питање: због чега Русија и Србија нису добродошле?
Управо НАТО, чије постојање је изгубило сваки смисао након пораза комунистичке идеје, ради на креирању русофобије. Основни циљ ове алијансе од формирања, био је одбрана од комунистичке претње. Када је ова опасност уклоњена распадом СССР, одбрамбени савез се претворио у интервенционистички и у војном смислу започео опкољавање Русије. Без обзира на очигледне чињенице, НАТО тврди да је Русија главна претња по мир. Продирање НАТО у бивше совјетске републике са антируском пропагандном агендом, проузроковало је стварање конфликта на самим границама Русије. Ови конфликти и даље нису решени али без обзира на то, ЕУ и НАТО спроводе мере за интеграцију Грузије и Украјине у евроатлантске структуре. Балтичке земље и Пољска се истичу у изливима русофобије, иако за такво понашање немају реалне основе. Страх од руске претње исконструисан је заменом теза, јер НАТО опкољавањем и нападима изазива Русију да реагује. Као последица таквог стицаја околности, данас имамо америчко оружје на самим границама Русије, у Југоисточној Европи. Ако томе додамо улогу медија, односно пропаганду којом се шири русофобија, ситуација је више него опасна. С тим у вези, одлука Пољске да не позове земљу која је поднела највећу жртву како би Европу ослободила од нацизма, не доноси ништа добро. С друге стране, она доводи у питање какве вредности заступа скупина земаља која ће се наћи на том догађају. Земље ЕУ и НАТО се декларативно боре за демократију, слободу и људска права, али последњих година су многобројним интервенцијама довеле до потпуно супротних ефеката. Употреба силе је довела до губитка људских живота, а мешање у унутрашња питања држава, до безвлашћа у њима. На заседању УН 2015. године, председник РФ Владимир Путин је поставио питање: Господо, да ли сте свесни шта сте урадили?
Ипак у Европи постоје и они који имају другачије аргументе, али се чини да њихови аргументи нису политички коректни за данашњу ЕУ. Међу старијим генерацијама има оних који памте догађаје из Другог светског рата, док су млађе генерације школоване у духу захвалности САД за ослобођење. Милијарде долара које су САД уложиле у обнову Европе, сасвим су измениле однос према броју жртава рата.
Игнорисање историјских чињеница од стране Запада, представља континуитет антируске и антисрпске политике који се није променио за протеклих 80 година. Актуелни премијер Велике Британије је уочи референдума о изласку Британије из ЕУ изјавио да је данашња ЕУ остварење Хитлеровог сна. Таква изјава је изазвала лавину реакција, можда баш због тога што није бесмислена. У сваком случају, одлука председника САД Доналда Трампа да не присуствује догађају у Пољској је за уважавање и говори о томе да ЕУ може да остане усамљена у покушајима да оствари снове до краја.
31. Август 2019.
