Пише: Милош Здравковић
За сада је циљ чишћење Сирије од џихадиста Исламске државе. Курди се у Сирији, Ираку и Турској сигурно неће смирити већ ће наставити да се боре за историјски Курдистан, а то ће значити или отварање турско-курдског сукоба или започињање дугих и мукотрпних преговора, што би за последицу имало прекрајање граница садашње Сирије, Ирака и вероватно Турске. Али о томе не одлучују ни Асад ни Ердоган нити Курди, већ светски лидери.
Да ли ће се у наредним месецима десити један занимљив, до скора незамислив преокрет. Реч је о спољној политици Турске државе која је безмало шокирала цео свет тежњом да покрене нормализацију односа са две донедавно „љуте непријатељске“ државе: Руском Федерацијом и Израелом. Пропали војни пуч, пропаст политике „нула проблема са суседима“ и позиције нула пријатеља у свету, као и са економском катастрофом у најави, у перспективи ће вероватно резултирати историјским мирењем два блискоисточна лидера. Турског председника Ердогана и сиријског лидера Башара ал Асада.
Турска је наједном одлучила да опет подигне дипломатске односе са Израелом на један виши ниво од оног који је био на снази након инцидента од 2010.године, када су Израелци пресрели брод са турском „хуманитарном помоћи“ која је била намењена за житеље појаса Газе (који су под вишегодишњом израелском блокадом) и том приликом ликвидирали неколико турских „хуманитараца“. За власти у Анкари био је то хуманитарни конвој намењен напаћеном Палестинком народу, а за Израелце класична војна помоћ за терористе.
Међутим, турски председник је све изненадио својим поступком. Наједном је одлучио да пише Путину и да му се извини због обарања руског војног авиона и смрти руског пилота. Та извињења су ишла до те мере према Путину, да је жртвован најближи Ердоганов савезник, некадашњи министар иностраних послова и премијер Ахмет Давтоуглу.
Као што је неко некад рекао: „Ништа се не дешава случајно, за све постоји одређени разлог!“ Занимљиво је и то да је Владимир Путин угостио израелског премијера Бењамина Нетањахуа уз срдачне обостране поздраве и разговоре, као и највише државне почасти, а да затим Ердоган „спушта лопту“ и смирује своју запаљиву реторику, како према Русији тако и према Израелу. Наравно, и даље између ових земаља постоје бројне несугласице, а њихови интереси на Блиском истоку и Балкану се негде преклапају, а негде жестоко сукобљавају, но, могло би се рећи како је дошло до својеврсног засићења у сукобу који траје већ годинама. Економија на првом месту не познаје мржњу.
Главна болна тачка свих поменутих судеоника јесте рат у Сирији који не јењава. У том одмеравању снага Турска и Израел, заједно са САД, Британијом, Француском и већином блискоисточних арапских монархија, желе смену сиријског лидера Башара ал Асада. Русија је међутим стала чврсто у одбрану актуелних сиријских власти и председника Асада лично. Једни су хтели да по сваку цену што пре скину Асада са власти, уз помоћ „разнородних“ савезника на терену (сиријска опозиција, ИСИЛ, Алкаида…), док су га други још чвршће подржавали (Хезболах, православци, Друзе, шиитске и алавитске групације). Сада је трка за влашћу и контролом Сирије интензивирана. Тако су кренуле све веће испоруке оружја за милитанте и џихадисте, све веће пребацивање људства преко Турске, Јордана, Саудијске Арабије…
С друге стране руски и ирански саветници, али и командоси на терену, постају све бројнији и бројнији, а онда је кренула и прва директна војна интервенција, она из правца Либана, одакле се моћни Хезболах укључио на страну сиријске војске. У међувремену је Хезболах у Сирији изгубио велики број бораца, што иде на руку Израелу (који је с времена на време изложен ракетним нападима ове шиитске либанске групе, спонзорисане од стране Ирана). Током прошле године, на страну сиријских владиних снага, активно је стала и Русија. Дуго времена се спомињало да ће на терен у Сирију ући и иранска војска, израелска војска, турска војска…Овај бизарни сукоб између секуларног режима и исламистичке опозиционе побуне знатно се закомпликовао појавом ИСИЛ-а и од онда почињу да се губе строге линије разграничења по питању ко је коме пријатељ, а ко коме крвни непријатељ. Услед прекида економских односа са Египтом (Ердоган је био главни политички спонзор Муслиманског братства), пропасти плана о брзом паду председника Асада, уништења привредне сарадње са Русијом, појаве грађанског рата у свом дворишту, Турска је пробила лед на начин да је пружила руку помирења Русији, знајући итекако да помирење без спомињања рата у Сирији неће бити изводљиво.
Оно што би нас највише могло изненадити или боље речено шокирати јесте могући рестарт односа између Ердогана и Асада! (Некада два „братска“ лидера, практиковали су и заједничке годишње одморе) С обзиром да је Турска практично на коленима, да је критиковала политику САД због наоружавања Курда у Сирији, те се због тога сада окреће Русији (која је претходно због обарања руског авиона, повукла своје компаније и прекинула привредну сарадњу са Турском и која подгрева курдско питање али у Турској. Ово се негативно одразило на економију и туризам и моли Путина да јој опрости. Дакле, можемо очекивати да се и то догоди, да Асад и Ердоган обнове међудржавне односе. Међутим, оно што је сигурно јесте да ће унутрашње границе Сирије претрпети одређене промене у будућности али тек када се оконча сукоб са Исламском државом. Пре свега болно је Курдско питање.
Према мишљењу лидера парламентарног блока турске про-курдске левичарске странке ХДП, Идриса Балукена, Анкара можда већ сада у тајности води преговоре о обнови односа са Сиријом! Балукен тврди како су већ почели тајни преговори између турских и сиријских званичника и како се исти управо воде на простору трећих земаља.
Пропали војни пуч, уз изгледа активно учешће одређених структура НАТО у њему, омогућава до сада незамисливо. Турско вођство припрема терен за транзицију од позиције „Асад непријатељ“ у чин „Асад је наш брат“. Врло је могуће да је писмо извињења већ и послато у Дамаск.
На темељу примера односа са Израелом, Русијом и Египтом, видели смо велике промене које се догађају у спољној политици Турске . Влада је свесна како мора променити тактику ако не желе да изгубе власт. Имајући то у виду, владајућа странка је спремна да учини све и сагласно томе сматрамо како су информације о тајним преговорима са Сиријом тачне.
Балукен се боји да би се поправљање односа између Ердогана и Асада могло негативно одразити по сиријске Курде, а самим тим може ослабити и Курде у Турској. Ни Асаду, ни Ердогану не иде у прилог стварање дуго сањаног и са људске стране исправног слободног Курдистана. Може ли се заиста десити помирење између Асада и Ердогана? Може. Међутим, Турска мора да мења реторику јер се и у њеном дворишту „кува“. Све учесталији самоубилачки-бомбашки напади радикалних џихадиста ИСИЛ-а, затим бомбашки напади курдских побуњеника које турска сматра терористима, као и одлазак руских компанија и сукоб на релацији Анкара- Вашингтон због Курда, све су то показатељи да је Анкара на коленима и да ће морати убрзо да схвати да нису њени интереси једини и највећи. Мораће да буде мање себична и да поштује територијални суверенитет других држава, како би и оне поштовале њен суверенитет.
Да ли ће Ердоган остати на власти? Хоће, али једино ако сам схвати да је најбоље гледати своја посла и не чепркати по туђим двориштима, чега смо се ми овде на Балкану довољно нагледали последњих година његове владавине. Ако неко назива Сарајево и Приштину турским градовима, онда је то директно мешање с циљем погоршања односа између Срба и муслимана, те Албанаца а то ради Ердоган, као што је радио и бивши турски премијер Давутоглу!
Да ли ће Асад остати на власти? То ће зависити највише од договора између најважнијих геополитичких играча, од САД и Русије, али и од Израела и Ирана. Могуће је да Турска више неће правити проблеме око Асада, јер је заузета курдским питањем. Израел ће свакако захтевати мир на Голанској висоравни као и смену Башара ел Асада, мада ни то не мора да буде тачно. Јер је у геополитици, као што видимо, све могуће.
Циљ је, за сада, чишћење Сирије од џихадиста Исламске државе. Курди се у Сирији, Ираку и Турској сигурно неће смирити већ ће наставити да се боре за историјски Курдистан, а то ће значити или отварање турско-курдског сукоба или започињање дугих и мукотрпних преговора, што би за последицу имало прекрајање граница садашње Сирије, Ирака и вероватно Турске. Али о томе не одлучују ни Асад ни Ердоган нити Курди, већ светски лидери.
26. јул 2016.
