الاقتصاد

Пише: Милош Здравковић

Писали смо о фото-финишу пројекта Северни ток 2. Објашњавао сам да  се нешто фасцинантно догодило овде, са предвиђеним завршетком гасовода, Северни ток 2. О америчким санкцијама које треба да погоде директне извођаче радова (на постављању цеви на дну мора), тј. о италијанској компанији Саипем и швајцарском Алсеас Груп. О овој теми је написано и изречено много, у иностраној и домаћој штампи. Па ипак, ова тема заслужује знатну количину необјашњених коментара.

Пише: Милош Здравковић

Не постоји „геополитика енергије“ сама за себе. Гаспромови потези се често погрешно тумаче као средство неке политичке стратегије. Али, реалност је другачија: енергија је политички посао, али је у целини узевши, бизнис. Производња нафте и гаса може бити одлучујући фактор у прекомпоновању глобалног распореда снага.

Пише: Бошко Мијатовић

Србија се ових дана задужила на светском финансијском тржишту још две милијарде евра како би финансирала свој програм подршке привреди погођеној епидемијом.

Пише: Милош Здравковић

Оно што се догодило пре неког времена, случај је без преседана. Цена нафте на кратко је била нула. Ствар је у политичком ефекту, а он је веома разоран. Један  од  важних  кохезионих  фактора савременог света, јесте потрошња и трговина нафтом и њеним дериватима.  Слика о мистичној земљи, највећем извознику црног злата са којом сви теже да уђу у савез и из ког нико не жели да изађе, Краљевина Саудијска Арабија, годинама је била савезник на коме се ослањала америчка спољна политика. Онај ко контролише нафту, контролише свет. Тако су барем, пластично, еврофанатици и атлантисти покушавали да објасне нама, интелектуално слабијим особама, да Западна супрематија нема алтернативу. Испадање из тог система, једног од најважнијих и најутицајнијих елемената, нарушава ионако нестабилну равнотежу глобалне политике и поретка успостављеног после слома СССР-а.

Пише: Душан Нелки

Како се прича  прича? Тако што се почне. Како се реализују политичке замисли? Тако што се изврше припреме. Да би се испричала прича, потребно је пар десетина минута или сат времена. Да би се припремио терен за реализацију политичке замисли, потребно је пар десетина година, цео век, па чак и дуже. Ја ћу вам испричати причу.

Пише: Милош Здравковић

Није превелика тајна да у „нафтном рату“ између Русије и Саудијске Арабије покренутом почетком ове године,  (подсећам: покренут је након руског одбијања саудијског предлога о даљем смањењу производње због пада потражње услед пандемије корона вируса) Русија жели да као минимум, укључи Сједињене Америчке Државе у будући нафтни споразум, или, као максимум, уништи америчке произвођаче нафте из шкриљаца који последњу деценију неометано и неконтролисано повећавају производњу (користећи америчко неучествовање у споразумима са осталим кључним играчима који су себе ограничили у производњи са циљем постизања уравнотежене цене нафте на светском тржишту) и преплављују светско тржиште својом нафтом, претећи чак и одузимањем традиционалних руских и саудијских тржишта. Међутим, амерички улазак у нафтни споразум са Русијом и Саудијском Арабијом значио би и дефинитивно одустајање од традиционалне америчке енергетске независности и од диктирања свету правила игре комбинацијом финансијске, политичке и војне моћи кроз наметање такозваног петро долара у светској трговини.

Пише: Небојша Катић

Ако се може веровати априлским пројекцијама Међународног монетарног фонда (ММФ), Србија би у 2020. могла проћи са падом бруто домаћег производа (БДП) од само три процента. У Европи би једино Малта и Молдавија могле имати мањи пројектовани пад БДП-а. Који дан раније, Светска банка је проценила да ће пад српског БДП-а бити још нижи – свега пола процента. Оваква предвиђања изазвала су усхићење власти и њима блиских медија и доживљена су као још једна потврда економске снаге Србије, исправности њене економске политике, мудрости власти и визионарства председника државе. Ваљало би бити опрезнији.

Пише: Милош Здравковић

Једноставно речено, банкари контролишу свет. То се дешава још од формирања Федералних резерви (Централна банка САД, која није у власништву државе) 1913. године, а додатно је учвршћено уклањањем златног стандарда 1971. године (највеће пљачке у историји човечанства). У већини случајева, јавност верује да влада сакупља новац путем пореза прикупљених од њених грађана и компанија које послују унутар државних граница. Тим новцем, тако се верује, плаћају се све услуге и програми који су потребни за функционирање земље. Али то уопште није тако.