Процес придруживања земаља Западног Балкана већ предуго траје, тако да лагано сазрева свест о томе да у тој игри „штапа и шаргарепе“ – шаргарепе за балканске земље има све мање и мање, а захтева ЕУ све више. Чињеница је да су недавни сукоби у Македонији подигли ниво тензија на Балкану, где се етничке и државне границе не поклапају, иако је вероватно да се недавно насиље у блиској будућности неће прелити у друге земље. Србија је подигла свој статус приправности, а Бугарска је послала трупе да ојача границу. Овде ћемо размотрити неке од аспекта који утичу на позиционирање земаља Западног Балкана у светлу геополитичих маневара великих сила.
Од 1999. године и завршетка НАТО бомбардовања и стицања фактичке независности Косова, западне владе раде на стабилизацији Косова, пре свега кроз присуство мировних снага и перманентних притисака на Србију да „нормализује“ билетаралне односе као предуслов приближавању ЕУ. Пораст ектремизма дуж границе Косова и Македоније угрозиће ионако крхки мир пре свега у Македонији, али ће изазвати велику забринутост у региону. Чињеница је да је Запад много грешио – али је чињеница, без обзира на присуство мировних снага, да мир и стабилност зависе пре свега од присуства јаке, стабилне власти. Ипак, балканске владе су изузетно слабе.
Секташки конфликти на Блиском Истоку могу се третирати као ривалство две гране/верзије ислама: Шиита и Сунита. То је реалност која постоји. Ипак ствари су мало компликованије. Јединство Сунита представља мит – земље које чине Сунити су дубоко подељене око разних питања. А Шиити, чија је снага порасла од раних 1990-их, ипак пате од незаобилазних ограничења као мањинско муслиманско становништво.
Демографски изазов
Заиста, највећа препрека шиитској доминацији јеста демографија. Више од три четвртине свих Муслимана практикује сунитску верзију Ислама. Према свим релевантним показатељима, постоје само четири земље са већинским шиитским становништвом: Иран, Азербејџан, Бахреин и Ирак. Истини на вољу постоје и земље које имају значајну шиитску мањинску популацију: Јемен, Кувајт, Саудијска Арабија, Авганистан, Пакистан, Турска… Шиити такође чине највећу верску групу у Либану и чине око 20 процената од око 150 милиона муслимана у Индији.
Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Док је економија Европске уније у све озбиљнијој рецесији, Србија све више задужена и деградирана, власт у Србији и даље промовише сигуран пут ка ЕУ као решење за економске и све друге проблеме. Упркос упорном представљању лажне слике, подршка грађана Србије европским интеграцијама је оправдано на најнижем нивоу у последњој деценији, како због односа ЕУ према Србији, тако и због растућих проблема и кризе са којом је суочена Унија. Циљ људи у врху српске власти је заправо остваривање личне користи, и то је полазна тачка за све кораке у њиховом политичком деловању. У том смислу су национални и државни интереси у другом плану. Док се води политика одрицања од националних интереса, на европске фондове се посматра као на нов извор прилива новца за трошење.
Онај који себе данас незванично и неоправдано назива господаром света морао би да зна да нити је заиста најјачи, нити да му тренутна позиција даје за право да угњетава друге народе, државе и вере. Сведоци смо да је једном народу са Балкана територија распарчана од стране тих великих сила, а да се тај народ и даље сматра џелатом а не жртвом, кривцем а не оштећеним.
Владимир Владимирович Путин
На позив председника РФ Владимира Путина, председник Србије Томислав Николић одлази у посету Москви 21. маја, а како је саопштено из Председништва са њим ће путовати и први потпредседник Владе Александар Вучић. Очекује се да ће тада бити потписан споразум о стратешком партнерству Србије и РФ (1).
Иако су доласком Владимира Путина на власт створени услови за добру сарадњу две државе, она није ни близу остварила своје могућности. Разлоге треба тражити у смеру српске политике након 5. октобра 2000. године, као и посвећености Русије решавању унутрашњих проблема у првим годинама Путинове владавине. Време које је Русија искористила да се врати на место велике силе, Србија је прокоцкала на сопствене поразе. У периоду када се појавила потреба за бољом међусобном сарадњом на обострани интерес, Србија је већ имала инсталирану проевропску већину.
Противтежа безалтернативном путу у ЕУ могла је да се створи сарадњом са земљама у успону (БРИКС), посебно Русијом као најближим савезником. Такво опредељење би Србији обезбедило јаку политичку подршку у очувању територијалне целовитости (посебно се односи на Космет) и решавању других међународних проблема (Хашки трибунал), као и економску стабилност кроз инвестиције и извоз на руско тржиште на основу Споразума о слободној трговини са РФ.
“Када је цео свет против тебе, и када у њему немаш пријатеља,
када нема наде у победу, треба се бранити докле год је то могуће,
узвршавати своју дужност до краја, и најзад пасти часно.”
Цар Фрањо Јосиф 1866. године
Муче ме ови избори. И даље не знам чему служе и шта треба да нам донесу. Последњих дана чули смо толико одвратних ствари, које изговарају активни учесници ових избора једни о другима. И свима њима верујем да је истина то што говоре једни о другима. Верујем им јер сам сигуран да их нико боље не познаје од њих самих.
Као што и ми најбоље знамо своје пријатеље, рођаке, или колеге на посла. Па и они су већ деценијама заједно и деле и добро (најчешће) и лоше (врло ретко). Они знају све једни о другима. Знају одвратне “тајне” да је просто невероватно како се уопште суздржавају да сву ту гомилу бешчашћа не саопште јавности! Али то се никада не дешава! Не дешава се јер то нису часни и душевни људи, попут мене или вас! Зато ви и ја нисмо у таквој политици, лишеној свега људског! Али како успевају да се тако добро контролишу? Зар само због сопственог интереса и међусобних договора!? Наравно!
Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
„Ко далеко оде са ђаволом у шетњу, тешко се враћа на прави пут“. Николај Велимировић
Пресудан утицај на српску политику данас имају страни амбасадори, чија реч је неприкосновена. Дипломатија је у претходним годинама суштински променила установљена правила и дипломатске кодексе, барем у Србији. Супротно Међународном односно Дипломатском праву и Бечкој конвенцији, страни амбасадори су почели да се баве унутрашњом политиком земље у којој су гости. Забрињавајућа чињеница је да се Србија потпуно препустила немилости угошћених странаца, који се овде понашају онако како се ни у својој кући не би понашали. Отворене претње, уцене и недобронамерне критике, постале су свакодневница као шаблон понашања оних који ногом отварају врата када крену у госте. Тако смо имали прилике да у медијима чујемо многобројне изјаве страних дипломата, које недвосмислено задиру у унутрашња питања Србије, и јасно рефлектују њихов однос према Србији.
Да се подсетимо неких изјава дипломата:
Андреас Цобел, бивши амбасадор Немачке, април 2007. „Проблем Косова треба решити што пре, јер би се могао отворити проблем у Војводини и Санџаку.“ Алфред Гузенбауер, аустријски канцелар, април 2007. „Ми подржавамо ДС, Бориса Тадића и његове људе у Србији.“ Камерон Мантер, бивши амбасадор САД, мај 2008. „СПС у коалицији са ДС-ом може да допринесе европској будућности Србије.“ Чарлс Крофорд, бивши амбасадор Велике Британије, јул 2010. „Не можете да кажете да желите северно Косово, а да задржите Прешевску долину.“ Жан-Франсоа Терал, бивши амбасадор Француске, јул 2010. „СПС и ДС су рекли да ће да сарађују. Дајемо им кредит и чекамо резултате.“ Мери Ворлик, амбасадор САД, септембар 2011. „Власти у Србији треба да учине све што је у њиховој моћи да и ове године омогуће одржавање успешне и безбедне Параде поноса.“ Волфрам Мас, амбасадор Немачке, децембар 2011. „Постоји држава Србија и држава Косово, и проблем је решен.“
Све чињенице су јасно указивале на то да садашња власт намерава да заврши амерички пројекат НАТО државе под управом нарко-терористичких структура. Да постоји могућност другачијег решења тврди и Русија, која је више пута износила примедбе да не могу да утичу на одлуке Србије, али да жели да учествују у дијалогу као гарант одбране српских интереса тј. међународног права. Власт у Србији упорно покушава да искористи Русију за обмањивање сопственог народа.
Конструкција
Сада је јасно да преурањена бриселска честитка Томиславу Николићу није била пука случајност. Многе ствари су указивале на то да избори нису донели промене, иако су грађани гласали за њих. Уместо новог политичког правца, добили смо још једну добро осмишљену превару, привидно патриотску а суштински релицитацијску, захваљујући којој је настављена поражавајућа политика Србије. САД су пронашле начин да корак по корак имплементирају Ахтисаријев план за “независност” Косова, поред тога што је он одбијен у СБ УН захваљујући подршци Русије. Иако премијер Србије (као и хор секуларних свештеника) тврди да је Косово давно изгубљено, поставља се питање о чему он “преговара” у том случају а да то није потраживање.
Подсећа ме један дан ове недеље, с испољеном огромном еуфоријом и хвалоспевима о нашем потенцијалном уласку и одласку у ЕУ, на један већ поодавно заборављени цртани филм, у коме птичица, још нејака и неспособна да лети, видевши јата одраслих птица на небу како одлазе пут југа и сама каже: “Одох ја на југ”, и крене пешке у том правцу. Наравно, чак ни у цртаном филму она то не успева без разноразних “смицалица и превара” својих правих пријатеља. Словенци и Хрвати су имали несебичну и неупитну подршку економске велесиле каква је била тадашња и данашња Немачка (о томе већ постоји богата историографија), али и ону неформалну од потомака породице Хабзбург, који су и у време њиховог одвајања од Југославије и њиховог међународног признавања, али и учлањавања у ЕУ, били угледни и моћни чланови утицајне немачке партије, али је њихова моћ досезала и до Европског парламента и Савета, па и комисије ЕУ.
А где су нама такви пријатељи? Како ћемо ми успети на том путу у беспуће, када од пријатеља имамо само оне “новопечене”, које смо стекли тек прошлогодишњим пристајањем на “Бриселски споразум”, а који су до сада кроз читаву историју били наши, по правилу, највећи “непријатељи”. Знам да је у данашње време то поприлично отрцана фраза, али се бојим да се такве историјске категорије тешко мењају, а поготово долазе до изражаја у кризним временима каква су ова данас. Они, наши “нови” пријатељи, као озбиљне земље и народи, у свему томе своје интересе никада не потцењују и не превиђају, нити ће. А ми? Да ли је овде ико икада чуо последњих година шта је наш минимум националних интереса?
Одавно размишљам о једној теми… Зашто људи, односно човечанство, када говоримо о функционисању привреде и економији друштва, чинe увек исте грешке? Да ли су то уопште грешке или то само живот увек изнова изналази „нове“, а у ствари старе путеве преживљавања и опстанка људског друштва? И докле ће уопште трајати та тупава и беспредметна расправанајвећих економских умова, што плаћених, што искрено идеолошки острашћених, на ту тему?
Одакле уопште некоме идеја да буде судија у односу на тако важно питање за људско друштво, као што је процена ефикасности привредног, односно производног система, са аспекта власничких односа, односно да ли боље функционише привреда када је приватна или државна? Ако човек заиста озбиљно промисли на задату тему, и узме у обзир велики број историјских искуства, које су до сада имале многобројне старије, али и новоформиране земље у свету, закључак, бар са мог скромног становишта, може бити само један. Наиме, нема правила, нема вечне истине, нема бољег или лошијег, јер све је питање многобројних фактора, услова, околности, у којима иста треба да функционише. Ако баш желите да саопштите нешто што ће бити тачно, онда је то могуће дефинисати само овако: постоје привредне гране и потребе друштва и појединаца, које се боље могу задовољити приватним компанијама, али постоје и они који се могу боље задовољити државним власничким односима. Јер да није тако, тешко да би се икада иједан приватник у неким околностима одлучио лако за огромна улагања, у на пример изградњу дугачких аутопутева, у неке слабије насељене области, где се повраћај новца мора да чека деценијама, или где повраћаја новца неће бити директно кроз наплату путарине, већ индиректно, кроз привлачење страних инвестиција, отварање нових радних места, обезбеђење сировина за индустрију прераде и слично.
Интервју Невенке Стојчевић са Мануелом Оксенратјтером за Печат
Моја земља је деградирана и има статус најобичнијег сателита у служби америчке политике и то стање траје од 1945. године до данас, до 2014. Једном речју, Немачка је окупирана земља!
Мануел Оксенрајтер (37) Немац из Берлина, оснивач је и главни уредник месечног часописа „Цуерст“. Ово гласило је политички магазин са веома високим тиражом (80.000 примерака) за немачке прилике. „Цуерст“ се, међутим, политичким темама, о којима иначе пишу и немачки „мејнстрим“ медији, бави онако како већина њих, оданих политичком естаблишменту, не жели ни да чује. Оксенрајтер је, између осталог, и један од првих, и ретких, новинара са Запада који је отишао у Сирију како би на лицу места сагледао узроке и последице ондашње кризе, и то из перспективе сиријске армије с којом је боравио на фронту, а на београдски Међународни скуп поводом 15 година од НАТО агресије дошао је право са Крима, где се такође, како каже, уверио у лажи које пласирају и шире западни медији. Сусрет са Оксенрајтером искористили смо да разговарамо за „Печат“, лист за који се може рећи да је својеврсни сродник „Цуерста“.
