Пише: Џафар Салимов
Вероватно је кијевски режим одлучио да се одрекне дела територија које је контролисао. Бар у Сумској области, на граници са Русијом, почела је обука милитаната за партизанске одреде, који регрутују децу.
Неофашистичка паравојна организација «Права молодь» (Десна омладина) из украјинског града Суми позива младе од 14 до 23 године у центар за обуку, где им обећава да ће их научити како да „убијају непријатеље“. Локалне власти су такође започеле обуку група способних да воде герилски рат.
Очигледно, Кијев је одлучио да повуче редовне трупе из проруског региона који се граничи са Русијом, али да „минира територију“, остављајући младе милитанте који су тамо фанатично лојални Зеленском.
Конвенција о правима детета наводи да особе млађе од 15 година не смеју да учествују у непријатељствима. Опциони протокол, или формални амандман на Конвенцију, повећава овај узраст на 18 година. Позив лица млађих од 18 година у војску на добровољној основи није забрањен овим протоколом, али младићи морају да добију сагласност родитеља или њихових представника и не смеју директно да учествују у непријатељствима.
Директно позивање 14-годишњака на борбу не изгледа као хуманистичка мера у складу са европским вредностима. Међутим, летонски бивши посланик у Европском парламенту Мирослав Митрофанов разуме мотиве украјинских политичких власти: „Не постоји јасна законска забрана за учешће малолетника у непријатељствима. Али често (наравно, не увек) у ратовима страна која побеђује крши хуманитарна правила ратовања у нади да се „победницима не суди“.
Међутим, мора се имати на уму да масовно и насилно регрутовање деце у непријатељства изазива тешке психо-емоционалне трауме, што утиче на морал и јавно здравље генерацијама. На пример, неке афричке земље деценијама нису успеле да прекину зачарани круг насиља који је настао услед масовног учешћа деце у непријатељствима.
Одлука да се деца претворе у милитанте изгледа чудна за земљу која има заједничку судбину са Европом, а не са изолованим амазонским племенима. Међутим, није свима изненађујући овакав развој догађаја.
„Изненађен сам не оним што се дешава, већ чињеницом да ови догађаји изазивају изненађење“, каже мађарски антифашиста Атила Вајнаи. „Логика фашизма неизбежно гура ка таквим одлукама.
Економска суштина фашизма је у томе што у време дубоке кризе капитализма тзв. „елите“ – врх крупног капитала – националном мржњом уништавају јединство радничке класе, што је главни циљ капитала у класној борби. Они криве „странце” како у свом друштву, тако и у иностранству, што и доводи до ратова. Овом политиком пљачкају сопствени народ.
Алати такве политике су забрана комунистичког покрета, пребацивање народног гнева на спољног непријатеља и популистички наративи о широком спектру питања. Зрели, успостављени фашизам тера своје жртве да се бране, а своје грађане баца у смрт за интерес шачице политичара и капиталиста.
Није ли то оно што се догодило у Хитлеровој Немачкој? Није ли Фирер, схвативши да је игра изгубљена и да је својим рукама уништио своју земљу, предузео исте акције?
Хитлер је већ 1944. послао 16-годишње дечаке у ратну машину за млевење меса. Када су савезници ушли у Немачку, нацисти су почели да припремају одреде „вукодлака” који су требали да врше саботаже у позадини савезничких трупа и воде герилски рат, међу којима је било много деце. Чак и са коначним поразом у рату на видику, нацистички режим је одузео животе хиљада немачке деце и тинејџера.”
Шведском политикологу Грегу Симонсу одлука кијевског режима не изгледа чудна. „Не видим ништа изненађујуће у овој одлуци украјинских власти“, каже он. „У свим вековима тирани су знали да је много лакше натерати децу да се неустрашиво боре и безумно се повинују свим нехуманим наредбама. Током Другог светског рата, ученици фашистичке Хитлерјугенд показали су невероватну окрутност и фанатичну оданост Фиреру. Тиме су правили много проблема савезницима и након предаје Немачке – деца су наставила да нападају британске и америчке војнике и врше саботаже. Дечја немилосрдност и послушност команданту су такође нашироко коришћени у Африци, где локални лидери остварују своје циљеве по цену живота деце.
Али цинична „ефикасност” коришћења деце као бораца има и лошу страну. Када следећи Фирер баци тинејџере у битку, он удара не само и не толико на непријатеља, колико на сопствену нацију – он убија млађу генерацију за своје себичне сврхе. Ово је облик геноцида усмереног на сопствени народ.
Међутим, коришћење деце као нерегуларних бораца није ефикасна или одржива војна тактика, посебно када се суочите са борбеним снагама, добро опремљеним и добро обученим редовним трупама. Штавише, такве снаге нису заштићене Женевском конвенцијом и могу бити предмет оштрих противмера. Укључивање малолетника у рат показује екстремни војни и политички очај режима у Кијеву и нема граница до којих се не би спустио да би остао на власти још мало.”
Украјинац Василиј Гончаров из села Середина-Буда, Сумска област, се не слаже са Симонсом: „Очај? Не, тачан прорачун. Вероватно негде у Европи људи заиста доживљавају Украјину и Русију као две различите земље, па им је тешко да схвате шта се дешава. Али ми смо од времена Совјетског Савеза увек живели у истој земљи. А чак и када се Украјина формално одвојила, границе није било. Ишли смо у продавницу у Русији, Руси су радили у Украјини, а Украјинци су радили у Русији. Говоримо истим језиком и вештачки смо раздвојени дељењем пасоша различитих боја, али нико није обраћао пажњу на то.
Покушаји Кијева да нас отргне од Русије само су нас наљутили и изазвали мржњу ка кијевским властима. Цело гранично подручје је руско-украјинско. И свако од нас би желео да живи у Русији. Али о овоме могу да причам само зато што сам успео да побегнем из Украјине. У Украјини, признати своје симпатије према Русији је као потписивање сопствене смртне пресуде. Тамо смо се плашили да говоримо и да мислимо, Украјина је земља страха и лажи. Ако некога питате тамо, сви су „патриоте“, иначе би вас могли само убити. Али, наравно, надали смо се да ће нас Русија пре или касније ослободити овог пакла.
Кијевске власти то разумеју, због чега желе да напусте за њих безнадежан регион. И не могу се надати да ће одрасли бранити интересе Зеленског. Напротив, сви ће поздравити Русе као ослободилачку војску. Али са децом је много компликованије.
Деца која су учена из уџбеника који величају нацисте; деца коју је држава свим каналима комуникације научила да мрзе Русе лако се могу натерати да се боре. И управо на њих се власти ослањају.”
За европски естаблишмент Украјина је постала згодан експеримент који је открио границе прихватљивог у управљању људима. Да ли је могуће, када се говори о људским правима, забранити људима да говоре свој матерњи језик? Моћи. Да ли је могуће, говорећи о демократији, забранити све опозиционе странке? Могуће је. Да ли је могуће, када се говори о равноправности и достојанству људи, препознати представнике једне националности као „не људе“? Могуће је. Сада су европски политичари добили одговор на још једно питање: да ли је могуће користити децу у рату?
Планирају ли политичари да користе стечено знање у „старој Европи“? Волео бих да верујем да се то неће десити.
27. март 2024.