Пише: Никола Милованчев
Последњих дана априла о. г. у јавности се повела полемика око термина Покољ, који је Удружење грађана Јадовно 1941. прошле године предложило као именитељ за злочин геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. Реаговали су Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица из Бањалуке, а затим и Катедра за националну савремену историју Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци, Катедра за историју Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву и Јавне установе „Спомен подручје Доња Градина“.
Полемика је скренула пажњу јавности а можда је и добро да је тако, да једном видимо где смо и по овом питању. Покушаћу да будем објективан јер нисам био заговорник прихваћања појма Покољ као најбољег решења али нисам ни за то да остане садашње стање, без одређивања назива за српско страдање у НДХ.
Чињеница је да ниједна од набројане четири институције и ниједна друга српска институција из области историје и музејске делатности, као ни једно српско удружење историчара или музејских радника пуне 74 године, од 1945. до данас, нису смогли снаге чак ни да само да предложе термин за означавање тих српских жртава.
А када је неко изнео један предлог, одмах је дошло до жестоке реакције. При томе изгледа да су, у једном важном сегменту, побркани лончићи: споменуте институције говоре о иницијативи за „преименовање“ геноцида над Србима у НДХ; не може бити „преименовање“, јер ми именовања за геноцид над Србима у НДХ немамо. Дакле: ради се о иницијативи за ИМЕНОВАЊЕ.
Прихваћајући аргументе критике да предлогу недостају етимолошко, семантичко и симболичко објашњење предложеног имена, захвалан сам предлагачу да је уопште покренуо ово питање; ваљда ће сада још неко други (са платног списка државних институција а не ентузијасти, борци за истину о српским жртвама) почети да о овоме размишља.
Време је већ – 74 године су прошле, 888 месечних плата за надлежне запослене у српској историографији. Оно што су смогли Јевреји, Роми или Јермени, Срби нису смогли. Част изузецима, нпр. г. Владимиру Умељићу (такође ентузијаста – није на платном списку државних институција српског народа), који је о овоме размишљао и предложио термин Србоцид, као ознаку за геноцид над Србима.
Очекујем да критичари изнесу свој предлог, који ће бити бољи од предлога Удружења Јадовно 1941. Надам се да ни њих не задовољава садашње стање, које су могли да прате 22. априла, приликом обележавања државног празника у Србији, иначе дана пробоја логораша из Јасеновца: многи новинари једноставно већ у наслову напишу скраћеницу „Дан холокауста“, занемарујући да се дан сећања односи и на српске жртве страдале у геноциду 1941-5.
Задњи је час да се учини оно што су паметнији (или вреднији) од нас већ учинили.
3. Мај 2019.
Опрема: Стање ствари
(Српска историја, 28. 4. 2019)