Пише: Милош Здравковић
Око 35 милиона Курда живи у свету и сматра се да је то највећи народ без државе. Пореклом са Блиског истока, Курди нису семитски, нити турски народ. Верује се да су потомци древних иранских племена која су живела на просторима Блиског истока пре турске и арапске инвазије.
После слома Отоманског царства на крају Првог светског рата, западне силе (предвођене Великом Британијом) су обећале аутономију Курда уговором из Севра 1920. године. Услед отпора од стране Турске, на челу са Мустафом Кемал пашом-Ататурком, дошло је до нових преговора у Лозани 1923. године. Запад је признао границе нове турске републике и као резултат тога, Курди су се нашли подељени између три пост-османских држава Турске, Ирака и Сирије, као и са мањим бројем становника у Ирану.
Курдска политика је компликована и подељена од тада. Курди нису никада направили озбиљан пан-курдски национални покрет. Уместо тога, одвојене курдске популације су свака засебно развијале своје покрете. Са почетком Арапског пролећа, грађанских ратова у Сирији и Ираку, курдско питање је поново изашло на светлост дана. Иронично звучи да је један од главних покретача рата у Сирији управо Турска, којој се сада курдско питање враћа као бумеранг.
Ипак, вратимо се у не тако давну историју… Савремени курдски националисти воле да прате порекло њиховог државнонациналног питања од првог покушаја курдске државности – краткотрајне Републике Махабад. Званично позната као Република Курдистан, проглашена је у иранском граду Махабад почетком 1946. године, али била је угушена од стране иранске војске само неколико месеци касније.
ПРИВРЕМЕНА РЕШЕЊА
Лидер оружаних снага краткотрајне републике био мула Мустафа Барзани, ирачки Курд и отац Масуда Барзанија, актуелног председника курдске регионалне владе Ирака. После свргавања Садама Хусеина, Курди су добили аутономију са великим овлашћењима на северу Ирака, али то још увек није самостална држава. Курдска узнемиреност и устанак настављају су се под вођством породице Барзани годинама касније. Најважнији догађаји су се одигравали под вођством Мустафе Барзанија у северном Ираку од 1961-70. године. Лидер Курда у Ираку – Масуд Барзани.
Под вођством Масуда Барзанија и његове Курдске демократске странке, 1983. године, а у савезу са млађом Патриотском унијом Курдистана, коју је предводио Јалал Талабани поново је отпочео устанак. Овај устанак је брутално сломљен од стране Садама Хусеина у злогласној кампањи „Анфал“, током које је Хусеин користио отровни гас против цивила у селу Халабја 1988. године, усмртивши три до пет хиљада људи.
После првог Заливског рата 1991. године настала је курдска аутономна зона у северном Ираку. Од 2003. године и америчке инвазије, ова зона је постала квази-суверени ентитет, са својим оружаним снагама, политичким системом и економским интересима.
Аутономна зона Курда је данас најмирнији и најпрогресивнији део Ирака. Ербил, главни град, доживљава прави бум. Али курдска политика не почиње и не завршава се у северном Ираку. Други велики национални покрет Курда почео је 1984. године на југоистоку Турске побуном на челу са Радничком партијом Курдистана (ПКК). Циљ је био оснивања курдске државе. Устанак и турски одговор однели су више од 40.000 живота. Али, 2013. године проглашено је примирје и почео је мировни процес, у нади да ће се сукоб окончати.
У међувремену, грађански рат у Сирији је довео до појаве курдских енклава на североистоку земље. Ова област је под контролом курдске Демократске странке (ПИД), изданка ПКК. За разлику од зоне у Ираку, ова ембрионална аутономна зона је сиромашна и нестабилна. Ипак радује обећање сиријског лидера Башара Ал Асада да ће Курди по завршетку сукоба добити своју истинску аутономију. Не треба бити превише паметан да се погоди како је турски председник Ердоган најжешћи противник таквог развоја догађаја.
Две снажне, али врло различите курдске аутономне зоне изашле су из рушевина друштава Ирака и Сирије, док су турски Курди и даље ангажовани у преговорима за остварење својих права.
Данас је најзначајније питање за Курде како да консолидују ове добитке и шта могу да остваре са њима. Ретко се отворено разговара, али изнад свега се назире питање курдске државности и шта би то значило за Курде, као и за регион у целини. Да ли ће Курди наставити да развијају своје квази-државе, или ће се окренути ка суверенитету? Да ли догађаји који следе представљају пут ка курдској независности, односно да ли ће за последицу имати поделу Ирака, Турске и Сирије?
Пут до суверености за Курде је и даље посут препрекама. Као што је горе наведено, постоје данас две главне снаге у курдској политици. Једна од њих потиче из ирачког искуства Курда, друга од оног из Турске. У последњих неколико година, свака од ових фракција је направила значајан напредак у правцу наметања свог вођства у панкурдском покрету.
РИВАЛСТВО МЕЂУ КУРДСКИМ ПОКРЕТИМА
Први од њих је Курдска демократска партија (КДП) Масуда Барзанија у Ираку. Други је ПКК у Турској, на челу са затвореним оснивачем Абдулахом Оџаланом. КДП и ПКК имају драстично различите визије курдске будућности. КДП је традиционална, конзервативна организација, про-Америчка (про-западна) и про-бизнис, укорењена у клану и племенским структурама ирачких Курда. Њен лидер, на крају крајева, изданак је најистакнутијих политичких породица ирачких Курда.
Са друге стране, ПКК је левичарска организација, са својим коренима у радикалном превирању Турске у 1970-им. Њен оснивач Оџалан је из сиромашне руралне породице. Иако је покрет прешао дуг пут од својих раних дана, ипак представља посебан, секуларни левичарски национални покрет, какав је ретко виђен на данашњем Блиском истоку. То се огледа пре свега у њеним веома прогресивном приступу улоге жена у друштву и политици, који је у оштром контрасту са околним културама (изузимајући владајуће Алавите у Сирији).
Међутим, оба покрета су политичко-војне организације, које пате од ауторитарних тенденција присутних у таквим групама. Тако ПКК остаје на листама терористичких организација САД и ЕУ. Али ова ознака је више уступак турским сензибилитетима и интересима, него објективна процена стварне опасности. Шта год да је био случај у прошлости, данас је ПКК герилска организација у рату са турским снагама безбедности, а не група која намерно циља цивиле. Од 1999. у турском затвору – Абдулах Оџалан.
Већ деценијама Турци виде курдске националне тежње као анатему. Међутим, то више није у потпуности случај. Током последњих неколико година, Турска и влада курдске аутономије у Ираку су изградиле блиске односе засноване на заједничким интересима. Турска се ослања на Русију и Иран због зависности од нафте. Истовремено је курдска зона богата нафтом и граничи се са Турском. Као резултат тога, Турска је недавно направила „приватне споразуме“ са ирачким Курдима за куповину залиха сирове нафте. Ово је постигнуто упркос гласним примедбама из САД, која се противе сваком покушају од стране курдске аутономне зоне да делује независно. Наравно, протести стижу и из централне ирачке владе у Багдаду.
Главна препрека за савез у настајању између Турске и ирачких Курда је будући статус турских Курда и курдских енклава на североистоку Сирије, који се налазе на граници са Турском. Ситуација је још сложенија, јер је ПКК користи планине Кандил, које су под контролом ирачких Курда, као базу за побуну против Турске.
Да би постигли своје циљеве, ПКК и ирачки Курди морају да пронађу начин да неутралишу деловање (противљење) Турске. Како сада ствари стоје, једини начин да то ураде био би да САД и друге западне силе подрже курдски суверенитет као легитимни циљ. То би отворило пут за веће западне инвестиције и дипломатску подршку курдским циљевима, а ослабило би могућност Турској да спречи курдску независност. Други начин је, наравно, курдско јединство. Тиме би, ако ништа друго, победили класичну стратегију Турске – завади па владај. Остаје да се види да ли ће успети.
МОГУЋИ РАСПЛЕТ
Ипак највероватнији епилог ће бити успостављање две курдске квази-државе на територијама данашњег Ирака и Сирије, са нерешеним питањем велике курдске мањине у Турској. Питање је само докле ће то моћи тако да потраје. Оно што треба истаћи као доминантни атрибут Курда је њихов однос према исламу. Ислам као религија Курда је чињеница, али због доминације етничке идентификације он није милитантан као што је то случај међу осталим народима на Блиском истоку. У сиријском Курдистану нема идентификација са исламистичким покретима, а курдска милиција је активно ангажована у борби против сиријских побуњеничких група повезаних са Ал Каидом.
Курди традиционално нису непријатељски настројени према Западу, за разлику од многих других народа у региону. У већини случајева, њихова негодовања и мржња нису усмерени против САД или Европе, већ против локалних тлачитеља Курда. Заиста, осим Израела, курдска аутономија у северном Ираку је највише про-западно оријентисана од свих влада у региону које нису монархије. Владајућа КДП је отворено про-западна и про-америчка. За разлику од арапских монархија, где је такав про-западни став у искључивом интересу владајућих династија, курдска прозападна оријентација је дубоко укорењена у расположењу народа.
Истовремено, пораст анти-западног сунитског исламизма оличен у Муслиманском братству и другим исламским екстремистичким покретима, уз подршку Турске и Катара, довео је до рата и нестаблиности широм источног Медитерана. Суверена држава Курда би могла бити моћан бедем против таквих поремећаја. Такав исход би могао да значи дуго одлагану историјску правду за Курде. Међутим, компликована и истовремено крхка безбедносна архитектура на Средњем истоку захтевала би темељну ревизију, за коју тренутно (а вероватно и на дужи рок) нема назнака да ће бити промењена.
15. јул 2015.
