Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије, учествовала је на научној конференцији 16. новембра „Нирнбершки процес: историја и савременост”. Догађај је организовало Министарство правде РФ, Универзитет Тужилаштва Руске Федерације, Државни савет Републике Крим, и Руско удружење правника.
Седамдесет осам година од завршетка Другог светског рата, поново се са пажњом враћамо овој тематици, која је у међувремену доживела многобројне модификације. Овде мислим на тенденциозне покушаје промене историје, манипулисањем и умањивањем броја жртава, релативизацијом нацистичких злочина, уклањањем споменика победника, фалсификовањем историјских факата, чак и покушајима замене улога злочинаца и њихових жртава.
Нирнбершки процес има свој историјски значај у томе што је установио одговорност за најтежа кривична дела која су починили нацистички злочинци. Међутим иако је Међународни војни трибунал осудио и казнио неке од најодговорнијих нацистичких злочинаца, он није у потпуности успоставио правду нити је осудио све нацистичке злочинце. У деценијама које су уследиле након Другог светског рата, свет је био усресређен на сукоб два различита идеолошка концепта, а у позадини тога је нацизам проналазио моделе да поново испољи своју злочиначку идеологију.
Томе су у многоме допринеле и савезничке силе из Другог светског рата, чија веома перфидна и лукава историјска улога, није до краја откривена. Са тим у вези бих препоручила књигу професора Александра Гапоненка: „Европски фашизам, проблеми идентификације и упозорења“ у којој веома дубоко и утемељено анализира улогу Велике Британије у креирању тоталитарно-екстремистичких идеологија као што су нацизам и фашизам, а затим и Сједињених Америчких Држава, односно сагледава свеобухватно историсјке и савремене процесе који су постављали темеље друштвене архитектуре.
Споменула бих још једну веома важну књигу „Нацистичка тајна Америке“ бившег истражитеља у Министарству правде САД Џона Лофтуса, која говори о тајној операцији „спајалица“ досељавању нациста из Европе у Америку и њиховом утицају на послератну Америку.
Оно што је Америка спроводила последњих деценија кроз своју политику интервенционизма је управо један од облика такве политике. По мом мишљењу, укидање међународног права и увођење права силе уз медијско оружје које је превазишло нацистичку пропагандну машинерију, довело је до данашње глобалне дестабилизације. Либерализам као идеологија која је омогућила ширење америчке демократије, слободне трговине и суровог капитализма, довела је до увођења нељудског система вредности, односно уништавања традиције, историје и културе и до крајње тачке негативног развоја хуманости и културе људске цивилизације.
У том контексту потребно је споменути и рат у Југославији из деведесетих година двадесетог века, кроз призму америчке идеологије сукоба цивилизација, НАТО агресију на Србију 1999. године и све пропратне појаве као што су анти-српска медијска пропаганда, организовање специјалних операција лажне заставе, фабриковање доказа против жртава рата, формирање политичких трибунала за осуду само једне стране у рату и тако даље.
Да се вратимо на Други светски рат, у којем је преко седамдесет милиона људи изгубило живот, највише цивила. Совјетски Савез је у Другом светском рату имао преко 27 милиона становника, Југославија преко милион. За време немачке окупације на територији тадашње Југославије, настала је Независна Држава Хрватска у којој су хрватске усташе уз подршку нацистичке Немачке основали концентрационе логоре. Један од најпознатијих је Јасеновац у којем су убијани Срби, Јевреји и Роми. Међународна комисија за истину о Јасеновцу, која је радила на истраживању масовних злочина, наводи да је у овом логору убијено преко 700 хиљада Срба, 23 хиљаде Јевреја и 80 хиљада Рома. Међутим, последњих година се у српској јавности могу чути многобројне тврдње на ту тему које су везане за тенденциозно умањивање броја жртава. Основно питање које произилази је коме одговара ревизија историје, злоупотреба жртава за лицитирање и из којих разлога. Такви поступци воде ка стварању конфликата и сасвим се уклапају у теорију о сукобу цивилизација.
У послератној Југославији су одржана суђења за ратне злочине на којима су осуђени предводници усташке идеологије, али је тиме ова тема фактички затворена. За време Титове Југославије званична идеологија је била братство и јединство међу народима, па се чињенице о ратним злочинима Хрвата према Србима, нису уклапале у идеолошки концепт. Међутим када говоримо о томе да нацизам није престао да постоји, већ је попримио другачије облике потребно је споменути етничко чишћење Срба из Хрватске које је организовано 1995. године операцијама Бљесак и Олуја, уз логистичку и оперативну подршку Сједињених Америчких Држава. Срби су на овим просторима живели вековима. Такође потребно је напоменути да ове акције етничког чишћења данашња Хрватска прославља сваке године и назива из акцијама ослобођења. Чињеница је да су западне силе подржавале пораст хрватског национализма и да су га искористиле за своје геополитичке планове на Балкану.
Када је 2014. године почео рат у Украјини, након организованог државног преврата, Хрватска је послала саветнике у Кијев са очигледном намером да се у Донбасу примени исти сценарио етничког чишћења руских становника.
Србија која је у Другом светском рату поднела највећи терет борбе против нацизма, у великој мери се одрекла тековина те борбе. Тематика Другог светског рата у Србији није превише популарна због тога што се под окриљем Другог светског рата водио грађански рат између присталица монархије и комунизма. Уместо Дана победе последњих година се у Србији већи значај даје прослави Дана Европе 9. маја, што је свакако везано за политичке одлуке и утицај Брисела.
Шта можемо да закључимо из свега: Данашња Европа форматирана у ЕУ потпуно игнорише оживљавање нацистичке идеологије. У многим државама ЕУ, као што је и сама Хрватска, забрањује се језик, писмо, књиге, култура, религија, врши се систематско насиље над националним мањинама. То је карактеристично и за Балтичке државе. У Летонији се рецимо прославља Дан лeтонских легионара који су били део СС нацистичких јединица. Видимо да се у многим државама ЕУ као што су Пољска, Бугарска и др. уклањају споменици из Другог светског рата. Уместо захвалности за велику жртву принету за ослобађање света од мрачне нацистичке идеологије, многи европски политичари данас, изражавају презир. Бирократија ЕУ већ годинама покушава да умањи значај руске победе у Другом светском рату, а кроз литературу се намеће идеја да су САД ослободиле Европу. Млађе генерације одрасле у европским државама, већ су одрасле учећи тако фалсификовану историју. Коначно догађају у Украјини где је колективни Запад подржао такозвану украјинску демократизацију која се огледа кроз идеологију Степана Бандере, говори о томе да такви трендови морају да се зауставе. Из тог разлога је неопходно да се тематика Другог светског рата врати у фокус, да се повеже са догађајима пост хладноратовског периода, и коначно да се нађу механизми за осуду и кажњавање неонацистичке идеологије око чега би требало да се постигне консензус на међународном ниво, организовањем нове мировне конференције.
Споменула бих на крају да је Центар за геостратешке студије у сарадњи са порталом IMHOCLUB.EU у децембру прошле године организовао велику он лајн међународну конференцију под називом „Оживљавање нацизма у XXI веку у Европи и могућност његовог спречавања”, на којој је учествовало преко 50 учесника из 27 држава.
20. новембар 2023.