У Дому друштвених организација у Москви, 15. јуна је одражан округли сто под називом: Утицај Америчког сектора, анализа и контрастратегија у међународном контексту. Округли сто је организовао Центар за геостратешке студије из Србије уз подршку Координационог савета некомерцијалних организација Русије.
Догађај су посетили бројни стручњаци, новинари и дипломате из Русије, а у раду округлог стола су учествовали стручњаци из Србије, Ауситрије, Француске, Немачке, Холандије и Украјине.
Драгана Трифковић је одржала говор на тему „Малигног америчког утицаја у Србији“. Она је говорила о догађајима након Другог светског рата, када је преко „титоизма“ дошло до продора англо-америчког утицаја на Балкану, са посебним освртом на распад Југославије и бомбардовање Србије од стране НАТО 1999. године.
Њен говор преносимо у целости.
На многобројним међународним конференцијама на којима сам учествовала у различитим државама, често сам могла да чујем питање од колега из западних земаља, због чега Срби увек причају о НАТО бомбардовању Србије које се десило 1999. године?
Ова мрачна историјска епизода је уписана у колективно памћење Срба. Данас 24 године након бомбардовања та тема за нас није завршена и сигурна сам да никада неће ни бити. Оно што већина људи која поставља такво питање не разуме, то је да Срби у свом менталитету имају изражену потребу за правдом, односно правдољубиви су. То је карактерна црта која нас чини веома блиским Русима.
Много већи печат од самог чина НАТО бомбардовања на нас је оставила неправда на основу кога је тај брутални чин извршен. У немачком документарном филму „Почело је лажима“, прецизно је описано како су Американци камуфлирали агресију у хуманитарну интервенцију. Ја нећу сада о томе детаљно говорити, јер је тема нашег округлог стола усмерена ка детерминисању америчког сектора и креирању контрастратегија.
Да бисмо разумели колико је дубок англо-амерички утицај у Србији, па и на целом Балкану, морамо на кратко да се осврнемо на Југославију коју су основали Срби ушавши у савез са Хрватима и Словенцима након Првог светског рата и која је након Другог светског рата постала социјалистичка држава у Европи. Срби су историјски имали блиске везе са Русима, нарочито у време царске Русије. Политичке околности након револуције у Русији су утицале на то да се створи дистанца. Краљевина Југославија је признала Совјетски Савез тек пред почетак Другог светског рата. Након завршетка Другог светског рата у Југославији је успостављен нови поредак, а на власт је дошао Јосип Броз Тито. Иако се у ратним годинама говорило да је Тито наводно близак совјетским властима, он је 1948. године прекинуо све односе са Совјетским Савезом. Чувени амерички стратег Џорџ Кенан, који је био и амерички амбасадор у Југославији за време председника Кенедија, о Титу је мислио следеће (што се може пронаћи у документима Националне архиве САД). „Тито успешно пркоси Кремљу и у очитом је интересу Сједињених Држава да титоизам настави да постоји као ерозивна и дезинтегративна снага која делује у сфери моћи Кремља. Тито јасно делује у прилог наших интереса тако што напада совјетски империјализам у оквиру самог система и вероватно је то наша најдрагоценија предност у борби да се ограничи и ослаби руска експанзија“.
Дакле видимо да је у време Хладног рата главна америчка преокупација била обуздавање Русије, што је након завршетка Хладног рата и распуштања Совјетског Савеза постала експанзионистичка спољна политика Сједињених Држава. Након пада Берлиснког зида, Југославија је постала непотребна као тампон зона између истока и запада и донета је одлука да се она уништи. Ратови на простору бивше Југославије водили су се уз подстицај спољних западних сила, где је Запад унапред одабрао за савезнике све оне стране које су ратовале против Срба. Таква одлука је била условљена историјском неподобношћу Срба, са западног гледишта, као блиских савезника Руса.
С тим у вези под утицај америчког сектора може се подвести и распад Југославије уз крваве сукобе. Америчка стратегија је била да се на Балкану створе мале државе, те је на простору Југославије настало шест нових држава, које лако могу да се контролишу споља. Али на томе се није завршило јер Американци упорно покушавају да створе и такозвано независно Косово од јужне српске покрајине, као још једну квази државу. Потпуним игнорисањем међународног права.
Вратићу се на кратко на НАТО бомбардовање Србије 1999. године. У то време Југославије, али важно је напоменути да су бомбардовани само они делови државе у којима живе Срби. Исто је било и у Босни и Херцеговини. Дакле за НАТО су искључиво Срби биле мете. Под лажним оптужбама против Срба покренута је војна агресија деветнаест НАТО земаља, где је однос снага био 600:1. Над нашим главама су 78 дана летели НАТО бомбардери, Американци су употребили и стратешке бомбардере као и забрањену касетну муницију и муницију са осиромашеним уранијумом. Бомбардовали су наше путеве, железничке пруге, болнице, школе, индустрију, цивилне и војне објекте. Агресија је изведене без одобрења Савета Безбедности Уједињених Нација.
Након завршетка бомбардовања Америчка и НАТО војска је окупирала јужну српску покрајину Косово и Метохију. Американци су на овој окупираној територији изградили највећу војну америчку базу у Европи која се зове Камп Бондстил.
5. октобра 2000. године у Београду је реализована прва успешна обојена револуција по методама Шарпа, након које су на власт дошле прозападне демократске структуре, како би економски, политички и војно потуно предале суверенитет државе Западу. То је наравно била америчка стратегија, а наивне прозападне политичке структуре у Србији су идеализовале америчку или западну демократију и веровале да ће она бити добра за нашу државу. Велику улогу у обојеној револуцији имала је организација ОТПОР, финасирана од стране западних обавештајних служби, која је касније наставила да извози обојене револуције широм света.
Као резултат свих ових процеса који у континуитету трају већ 24 године, Србија је изгубила свој суверенитет, уништена је домаћа привреда, природна богатства су прешла у страно власништво, дошло је до растакања државних институција које су изгубиле своју функцију, од одбране државе до владавине права и које су такође прешле под спољну управу. Уништен је образовни систем, а све историјске, традиционалне и духовне вредности дошле су под удар жестоких напада. Дошло је до интензивне деградације друштва, пораста криминала и корупције. Интелектуална елита је делом корумпирана, а делом маргинализована. Друштву се кроз контролисане медије намеће примитивизам и насиље на све могуће начине. Потрошачка култура и неморал. Друштву се натура осећај кривице за конструисане оптужбе, посебно преко западом финансираног невладиног сектора.
Због процеса евоинтеграција Србија је условљена организовањем такозваних парада поноса, где је након дугог низа година када су грађани спречавали такве политички наметнуте манифестације, које имају за циљ разбијање традиционалног друштва, власт извела оклопна возила на улице Београда, како би заштитила учеснике параде.
На последњој таквој паради која је организована прошлог лета, након што је власт у Србији поднела кандидатуру за домаћина европрајда, учесници су тенденциозно скрнавили српске цркве и историјске споменике, сликајући се полуголи испред њих. Предводници параде су били амбасадори западних земаља на челу са америчким амбасадором Кристофером Хилом. На протесте против такве врсте агресије су изашли грађани као и ветерани, а српска полиција која је у великом броју била присутна на београдским улицама, како би штитила параду, је применила силу против грађана који су протестовали. Једном ветерану је полиција стргла медаље са груди и бацила их на земљу.
То је у суштини све што, на најгори начин, осликава утицај америчког сектора у Србији.
Основно питање је како се ослободити малигног америчког утицаја? Србија нема унутрашњег капацитета да то изведе, али међународне промене које се дешавају могу да буду потпора и Србији и целој Европи да изађе из Америчког сектора. Колективни Запад све више остаје самоизолован у процесима мултиполаризације. Стварају се нове међународне везе између Латинске Америке, Русије, Кине, Индије, Ирана, Блиског истока, Африке, Централне Азије. Ове државе граде односе на бази међусобног поштовања, успостављања мира и нове колективне безбедности, одрживог развоја заснованог на реалној економији, поштовању различитости културе и традиције. Европа која је пристала на улогу америчког сателита, остаје ван глобалних процеса и све више губи значај на међународном плану. Такве околности могу да се промене само потпуном променом европске политике преусмерене на остваривање сопствених, а не америчких циљева. За то су Европи, као и Србији потребне потпуно нове политичке елите.
Дакле оно што ми можемо да урадимо, то је да својим активностима придобијемо пажњу јавности у европским државама са јасном поруком да Европа, због свог опстанка, мора да напусти Амерички сектор. И друга ствар је да народном дипломатијом градимо нове везе у оквиру мултиполарног света и тим путем стекнемо међународну подршку.
19. јун 2023.
