Преносимо са портала oruzjeonline.com
Архитектура безбедносне заједнице заснована је на низу вековима грађених и проверених поступака. Протоколи и методе се мењају и усвршавају, али једно остаје заједничко за сва времена и за све службе безбедности: тајност.
Брбљиви, искомплексирани и неостварени људи, причалице и хвалисавци, немају у тој пробраној бранши шта да траже…осим сопствене пропасти. Тако је у свим службама, без обзира да ли је реч о најстрожем обезбеђењу неког председника, државној и војној безбедности, па и у стандардном физичко – техничком обезбеђењу. И оно је све обимније и сложеније; оно што се раније сматрало послом портира или ноћног чувара такође добија другачију димензију.
Нико није довољно заштићен, а најрањивији су они који не умеју да чувају тајну. ”Твоје брбљање може убити твоје другове”, сигурно је најпознатија и најсликовитија дефиниција колико је важно сачувати тајну.
На нашем порталу релативно често бавимо се овом темом, односно људима који раде свој посао ”без права на славу”. У овом тексту бавићемо се најтајнијим учесницима контраобавештајног рата.
У општој култури и свакодневном говору обавештајце називају шпијунима. И ова реч има богату историју. Основа јој је у прото-индоевропском облику спек (посматрати). Први пут се чешће користи у Италији почетком XВИ века (спионе), да би се проширила на средњоенглески (спиен, раније еспиен, ”то еспy”). Енглези су је усвојили од Француза (еспиер, спехон), да би је прихватили и Немци (спион). Руси користе готово неизмењену реч ”шпион”.
Код нас су дуго у употреби биле именице ухода, вребач и жбир, да би европским утицајима на наш простор усвојена реч шпијун. Међутим, у подели посла безбедносних служби има много различитих области, па стога реч шпијун није довољна да их све обухвати. У овом тексту посветићемо се најређој појави с којом све службе рачунају – а ниједна их не воли (из разумљивих разлога).
То су људи, најчешће професионалци, који раде против своје службе, односно свог народа и државе! Данас их, под притиском површности и доминације енглеског језика, смештају све у један појам – инсајдер (инсидер – унутрашњи). Тај општи појам много је сложенији. Садржи основне облике с мноштвом често преплићућих варијанти и финеса. Нису се инсајдери (уз које прећутно иде атрибут издајица) сами појавили на овом свету. Њих су, као и све друго, измислиле и усавршиле управо службе, па се оне на њих и не жале – осим кад морају да се боре против њих.
Како одгајити, однеговати инсајдера? Процес је дуготрајан, скуп, сложен и ризичан. Зашто? То ћемо делимично сазнати упознајући се са основним типовима те, најређе врсте обавештајаца.
Спавач
Сви их зову исто, само на свом језику. Енглези – sleeper agent, sleeper cell,, Руси – спящий агент, Немци – Schlafmittel – Intelligenz. То нису обавештајци који сваког дана активно раде на прикупљању информација, опсервацијама, стварању веза, итд. Тамо где су послати, ти људи не баве се незаконитим или сумњивим активностима. Штавише, централа од њих тражи да буду узорни грађани своје заједнице. Спавач се не разликује од своје околине и не може се на основу његових свакодневних навика, ритуала или поступака открити. Покриће им је у текућој професији. То може бити било које занимање: часовничар, кројач, оптичар, пиљар, неко ко својим дневним понашањем и контактом с већим бројем људи не изазива сумњу. Вредно и скромно ради и живи, ничим не скрећући пажњу на себе. Та неактивност је његова највећа заштита. Спавача службе регрутују, а затим дуготрајно школују и увежбавају, упознајући га с начином живота, обичајима, културом и, наравно, финесама језика. Може остати у мировању месецима или годинама. Активира се путем контакта с другим агентом или одређеном тајном шифром која се може доставити на много начина, а да не изазове сумњу. ”Спавача” служба буди у датом тренутку по својој потреби, а изузетно онда када процени да постоји ризик од његовог откривања. Исто тако, ако се процени да је његова заштита важнија, драгоценија, од података до којих може доћи, такође се буди и склања. Убацивање или инфилтрација таквог спавача у локалну средину може бити изузетано успешна, уколико је он успео да се уклопи, дискретно се наметне и дође до људи и институција одакле може лакше прикупљати информације. Из свега описаног јасно је да је реч о изузетно реткој врсти људи која је спремна да цео свој живот, или дужи временски период посвети задатку. Када су вођени убеђењима и идеологијом, онда их је веома тешко, готово немогуће открити и заврбовати да раде за другу страну. У прилог им иде и то што се регрутују још у раној младости, веома често из круга деце без родитеља, каквих је после рата било много.
Кртица
У фразеологији и жаргону службе назив спавач био је доминантан деценијама. Међутим, у свакодневном говору појавила се именица ”кртица” (лат. talpidae). То је мала, тешко уочљива штеточина. С правом је заузела своје место и потиснула спавача; она неприметно бушка, ровари, поткопава, исто као и људи којима је позајмила име. Руси је зову крот, Енглези као и Латини – Talpidae, а Немци Maulwürfe. Због чега ова именица (кртица) не одговара у потпуности опису спавача?
Управо стога што су кртице активни обавештајци (најчешће двоструки). Обавештајци-кртице су активније од спавача. Реч је о људима који су на таквим положајима који им то омогућују. Радећи по својој процени, повлачећи се кад осете опасност, они су у ситуацији да нанесу огромну, понекад и немерљиву штету. То су школована, посвећена и изнад свега талентована лица, најчешће мотивисана идеологијом, ређе новцем или привилегијама. Кртица стварно не може бити свако. Таква особа мора да поседује изванредно стрпљење, обазривост и универзално образовање, познавање више језика, итд.
Као што смо више пута нагласили – и обавештајци, као и минери само једном греше, а поље грешка је бескрајно. Најчешће је реч о ситници, као што смо својевремено представили у тексту о Алфреду Редлу.
Одакле, уствари, овај назив? Поред своје сликовитости и метафоричности, дуго је требало да се докаже право порекло ове ”титуле”. Најпре је ауторство приписивано Џону ле Кареу (David John Moore Cornwell), по речи из његовог романа ”Tinker Tailor Soldier Spy” (”Кујунџија, кројач, војник, шпијун”, дечја ”брзалица”, игра речима). Један од тројице најпознатијих писаца шпијунских романа (поред Грејема Грина и Фредерика Форсајта), није хтео да прихвати ту част. Навео је да је најпре од колега из СССР чуо како такве људе зову ”кртицама”, још док се на Западу таква врста људи звала спавајући агенти, спавачи. Дилему је отклонио анонимни читалац који је указао на 240. страницу ”Историје владавине Хенрија VII” коју је написао Френсис Бекон 1641. године. Чувени философ, коме је једна од теорија завере приписивала да је написао већину Шекспирових дела (!) употребљава тачно ту реч за исту појаву! Случајност је да је Каре дошао до истог израза јер никада није ни чуо, па ни прочитао ту Беконову књигу.
Који су најпознатији примери ”кртица”, поред већ споменутог Редла? Таквих нема много, али баш због њиховог професионалног подвига и штете коју су нанели противничкој страни, остају као архетип, парадигма издаје, без обзира што су од свог послодавца награђени звањима, чиновима и другим бенефицијама. Често су те награде додељиване дуго после престанка њиховог рада и тек онда када би оштећена страна о томе проговорила, понекад и постхумно. Ево само неколико најпознатијих примера, од мноштва за које јавност зна.
Кембриџка петорка (Cambridge Five), била је језгро совјетских агената у Великој Британији. Заврбовани су још тридесетих година од стране совјетског обавештајца Арнолда Дејича. Истина је да није реч о јединственој мрежи; они су један за другог знали по природи посла, а не по својој тајној улози. Погледајмо како је све почело: совјетски агент Јуриј Модин изабрао је пет лица за које је мислио да им се може веровати. Он је тај посао добио јер су у КГБ били запрепашћени ненаданом, шокирајућом жељом представника британских тајних служби да откривају тајне Совјетском Савезу. Шта је на то терало конзервативне Британце? Снобизам, идеологија или фрустрираност системом у коме живе? Подсетимо да је тих година захваљујући НЕПУ (Новом економском плану) СССР имао у једном периоду удео од 12% бруто светског дохотка, па су можда и у томе видели будућност човечанства. Најзначајније име међу њима био је Ким Филби (Kim Philby), с кодним називом Стенли (Stanley). Он је заузимао високе позиције у SIS (МИ6) и МИ5.
Поред њега, у послове двојне агентуре били су уплетени и Доналд Маклин (Donald Duart Maclean) као ”Хомер”, као и Ентони Блант (Anthony Blunt), ”Johnson”, иначе контраобавештајац, саветник краља Џорџа VI. Ту су још били и Гај Берџес (Guy Burgess – ”Hicks”, ”Medhen”, ”Paul”) контраобавештајац у Министарству иностраних послова и Џон Кернкрос (John Cairncross – ”List”, надимак је добио због љубави према музици), Берџесов колега. Филби, Меклејн и Берџес побегли су у СССР. Кернкрос је после пензионисања отишао у Чикаго где је откривен 1979. године па је потом провео годину дана у затвору у Риму. Блант је остао у Британији и никада није процесуиран. За ову групу бивши директор ЦИА, Ален Далес, тврдио је да је реч о најснажнијој обавештајној групи из времена Другог св. рата.
Ни Запад није остао дужан Совјетима. То су били појединачни случајеви. Олег Пенковски (Оле́г Влади́мирович Пенько́вский), пуковник ГРУ (Главне обавештајне управе) Генералштаба ОС СССР, 1963. године је лишен слободе, звања, а потом и живота. Познат је (осим по издајству) и по томе што су његово суђење први пут у постстаљинској епохи преносили телевизија и радио. Стенограми са суђења одштампани су у преко 100.000 примерака и читани су у школама, на факултетима и у радним организацијама. Брзо је постао симбол издаје, као најзначајнија кртица коју је Запад у СССР имао.
Олег Гордијевски (Оле́г Анто́нович Гордие́вский) био је пуковник Прве главне управе КГБ СССР (инострана обавештајна служба). Од 1974. до 1985. године радио је за Британију под псеудонимом ”Оватион – овације”. Сматра се највећим сарадником Запада после Пенковског. И њега је, уместо почасног сачекао стрељачки строј. Ништа мање познат није ни Димитриј Пољаков (Дми́трий Фёдорович Поляко́в), обавештајац и војни педагог. Споран је његов чин. Генерал је свакако био, али није сигурно да ли генерал-поручник или генерал-мајор. Готово 20 година био је сарадник америчке обавештајне службе. Радио је у САД на прикривеној дужности официра за сарадњу у представништву СССР при Војно-штабном комитету Организације уједињених Нација. У жељи да излечи сина, а без довољно новца, постао је лак плен професионалаца. Његова цена била је 400 долара. Истине ради, он је тај новац тражио најпре од представника ГРУ, генерал-мајора И.А. Склајркова, али био је одбијен. Син му је ускоро умро. Огорчен, променио је страну. Осуђен је 1987. године, а вест о извршењу казне објављена је тек 1990. године. За њега је интервенисао лично предсеник САД, Роналд Реган, предлажући да се обави размена, али до тога није дошло јер је Горбачов ту молбу одбио.
Ни Американци нису били поштеђени професионалне бруке. Олдрич Хејзен Ејмс, (Aldrich Hazen ”Rick” Ames) радио је као сарадник контраобавештајног одељења ЦИА. Није одолео искушењу и постао је сарадник КГБ. Током девет година одавао је веома важне информације. Године 1994. ухваћен је и осуђен на доживотну робију без права жалбе.
Совјети су нашли доброг сарадника и међу Швеђанима. Стиг Ерик Констанс Венерстрем (Stig Erik Constans Wennerström), пуковник РВ Шведске, војни дипломата, аташе у СССР и САД, био је високо позициониран у Министарству одбране Шведске. Од 1948. до 1963. године био је сарадник СССР предајући тајне највишег степена о систему одбране Шведске, најновијем наоружању и маневрима НАТО. Осуђен је најпре на 20 година затвора, а затим је 1974. године ослобођен. Његово образложење? Мислио је да ће достављањем инофрмација Совјетском Савезу одржати равнотежу снага и тако спречити Трећи светски рат. Тако је он изјавио пред судом. Суд, међутим, није имао много разумевања за његове пацифистичке идеје. Оваквих примера има широм света, навели смо само неке.
Манџуријанац
Овде се прича о називима шпијуна и њиховој класификацији не завршава. Често се може наићи на израз ”манџуријски кандидат”. Он је плод литерарне маште Ричарда Кондона који је у књизи ”Манџуријски кандидат” (””Manchurian Candidate””) описао врло маштовито и прецизно методу стварања спавача која је на граници научне фантастике. Књига је објављена још 1952. године и описује поступак током које се регрутује кандидат који, заправо, и не зна да је регрутован. У њега се путем хипнозе, опијата и путем других поступака ”учитавају” подаци које он трајно памти, потискујући своју праву личност. Такав шпијун заправо и не зна да је агент, па је отпоран на тортуру; једноставно – он нема шта да каже. Такав спавач има две личности – једну, површинску, спољашњу и другу ‘успавану’ која се буди специјалним поступком. Када се побуди та личност, он креће у извршење задатка и своје дојучерашње пријатеље и сараднике напада користећи потпуно изненађење. Реално? Са данашњим стањем науке, није немогуће да је Ричард Кондон тада најавио ”Матрикс шпијунажу” за коју ћемо сазнати у неком новом роману.
Оперативна веза
Овај текст не би био целовит, када се не бисмо позабавили жаргоном, односно сленгом. Он је изазван једном одредницом коју професионалци познају под називом оперативна веза. О чему је реч? Оперативна веза је по дефиницији лице које свесно, тајно и организовано одржава контакт са ОСЛ (овлашћеним службеним лицем) ради прибављања података од значаја за сузбијање кривичних дела. Делује сувопарно, али реч је о законски дозвољеном поступку.
Он је веома сложен јер ОСЛ треба да у мноштву непоузданих, хвалисавих ликова, изабере оног који ће умети у правом тренутку да разликује важну информацију од неважне и да је неприметно достави. Без обзира што је то законом регулисано, за такве особе постоје и много других сочних и живописних израза, од којих ниједан није за хвалисање: доушник, дубоко грло, дојављивач, пацов, агиша, цинкер, цинкарош, тастер, друкара, певач, монтажер, први глас, златни микрофон, итд. Уосталом, и називи спавач и кртица јесу део сленга. Сигурно да такве особе имају и званични назив (пребег, двоструки агент, заврбовано лице, итд). Посао око стварања оперативне везе такође је веома сложен. У мноштву криминогених (па и оних других) личности треба пронаћи неког ко то жели и уме да ради, а да при том није оптерећен скривеним мотивима.
У популарној култури ова појава је неочекивано честа и омиљена. О Кембриџкој петорци постоје десетине филмова, књига, серија, па и позоришних представа. Готово сваки филм рађен по идејама Кареа или његових споменутих колега обрађује тему пребега. У серијалу ”Породица Сопрано” све врви од цинкароша (у мафијашком сленгу они се називају пацовима, или дубоким грлом у најбољем случају); тако је сценаристима успело готово немогуће – да публика навија за криминалце. Ова област, спавачи у популарној култури, свакако због своје обимности заслужује посебну тему и њој ћемо се неком приликом вратити.
Као што се из овог, кратког и веома сажетог текста може видети, посао тајних служби с правом носи са собом непрозирни вео мистификације. Тако је теже, али и безбедније. Ни СВО у Украјини није лишена овакве врсте активности. Месецима читамо о томе како су пронађени спискови, ”процурела документа”, осумњичени или осуђени припадници неке од служби због предаје података, итд. Шта је од свега тога истина, не можемо знати јер је све то део свеобухватног, тоталног, непрекидног медијског и обавештајног рата.
Јасно је да се историја, на неки начин, понавља. Са обе стране фронта налазе се људи који говоре исти језик, имају исте навике, чак и униформе. Када се све ово заврши, неки нови писци и истраживачи имаће пуне руке посла да открију ко су све били спавачи и кртице у овом немилосрдном и огорченом сукобу.
7. мај 2023.