Пише: Спомена Милачић
Земља са спорном границом и јаким интересним групама унутар саме власти ретко има прилику за релаксираним, опуштеним изборним процесом где се сучељавају аргументи приближно уравнотежено заступљених странака на главним медијима. Знајући све то, нико није ни очекивао, у моменту расписивања избора, да ће ова кампања иоле бити другачија. Очекивали смо и надаље конфузну политику на Косову, очекивали смо нове илегалне мигранте и медије који се држе своје агенде комбинујући догађаје који се у то најбоље уклапају. Нисмо ни очекивали да нам долазећи избори умање праве страхове са којима живимо, а о којима тв канали или не говоре или то говоре на манипулативан начин.
А онда је на све то дошло саопштење СЗО, сада спорни али тада врло уверљиви снимци мртвачких ковчега и ad hoc крематоријума у Италији и Шпанији. Људи су се рушили под добрим углом пред камерама, а посебан ужас били су снимци са кинеске пијаце, змије, муве и убијене мачке, одакле нам је, како су медији јављали, стигла ужасна зараза. Постојећем шоку то је додало ноту гађења, крајње одвратно је било замислити да ће вирус са те пијаце завршити у нашим устима. Речју, била је то најбоља кампања за прање руку и рибање отирача коју су експерти Светске Здравствене Организације икада урадили.
Премда политички дубоко подељена, Србија је скоро без остатка прихватала информације добро координисаних западних медија. Били смо сложни у страху од оглашене слепи миш пандемије и, онако шокирани, пратили смо обраћања свога председника. А потом је дошла једна од Вучићевих порука која је дефинитивно смрзла народ. Не будемо ли радили шта нам се каже, рече Вучић, „сва београдска гробља ће нам бити мала“. Делује, зар не ? За све који су се недовољно престравили, већ кроз пар дана, у време поподневног одмора, значи таман када се човек мало опружио уморан од рибања, стигла је смс порука: „…приближавамо се италијанској и шпанској пандемијској ситуацији“. А то је оно са збрзаним крематоријумима. И наши капацитети за страх су били успешно попуњени.
Скоро филмском брзином из најаве погрома смо ушли у оштру изборну кампању. Катаклизматична слика намах је затамењена и људима управо изашлим из изолације, без контакта са породицом, физички онемоћалим и ментално исцрпљеним свакодневним страховима, понуђена је Вучићева ружичаста визија просперитетне Србије. Као залог тога стиже сто евра. И пад броја позитивно тестираних (тестовима половично валидним) на Ковид 19 и могућност шетње у нормалним вечерњим часовима, што нема цену. Звучи као срећан исход догађаја баш уочи избора. Али, рече председник, није реч о срећи него о мудром раду наших тимова. Кампања је увелико почела.
И онда још више страха, још насиља, још безнађа
Одмах након проглашења епидемије, главни медији шаљу поруку да можемо бити срећни ако плате остане какве су, значи таман такве да уз њих добијамо редовну дозу страха од немаштине, болести и сваког иоле ванредног издатка.
Уколико је неко тражио спас у томе да му дете заврши школу, и та нада је у првој половини маја пукла. Ена Недић, 36 год, професор српског језика и књижевности, спалила је све, али баш све дипломе у којима се види да је ишта постигла унутар српског школства и образовања. Српска самохрана мама прво је ментално сломљена кроз ботовање, потом је тражено да пружа шефовима и сексуалне услуге. Тога дана, упркос штрајка глађу неколико посланика, упркос рестриктивног правилника о вакцинацији, вест је била Ена Недић, а Србију је протресао нови страх, онај иза кога иде чисти ужас јер, колико год се трудили и учили, здравља и иметка неће бити ни за потомке.
Недостајао је само страх од директног сукоба народа и од грађанског рата. Али, након што је неколико посланика (опозиције и владајуће странке) ступило у штрајк глађу на степеништу Скупштине, људи који су присталице једне или друге политичке опције пристигли су и стали једни наспрам других, као две супротстављене војске на платоу испред заједничке им Скупштине. Између њих, у циљу избегавања директног контакта, налазио се кордон полиције. Слика која не оставља много недоумица. Следеће што можете очекивати јесу смрскане главе. Чак је и Александар Вучић нашао да је потребно да се одмах огради од овог скупа, пребацујући одговорност на „локалне одборе“.
Али, још док је опозиција на прозорима и балконима лупала шерпама, симпатизери владајуће странке су организовали бакљаде уз провокативне погрдне песме опозицији, на крововима истих зграда. Будући да је реч о истом невеликом простору (степениште, лифт) у коме су се сусретали острашћени припадници власти и опозиције, инциденти су се збивали, као и мање или више озбиљне туче грађана. Било је јурњаве, удараца, цепања, шамара, дим је кроз врата улазио у станове. Запаљене крпе су бацане у улазе, страх се већ увелико трансформисао у гнев и то није започело међу посланицима, то је отпочело далеко од институција, почело је у нашим хаусторима.
Пре него су физички сукоби стигли до посланика , то се већ увелико и несанкционисано догађало међу нама, такозваним обичним грађанима, буквално на нашим праговима. Али, догађај је тамо где су камере, а на нашим крововима и на степеништима није било репортера. Један од оних који је на тензије упозорио непосредно пре сукоба посланика, био је лидер Социјалдемократа Војводине. „Колико ће времена проћи пре него се сваком са празном шерпом не гурне запаљена бакља у уста?“ пита се Ненад Чанак претпоследњег дана априла на свом Твитер налогу.
Чанак истог дана за Бету, а преноси Н1, призива институције (можда баш и Тужилаштво), коментаришући шта се може десити ако закон није једнак за све: „Ако то није тако, једнаки и једнакији ће се сукобити и на улици. А када до тога дође и не буде се знало ко је кога убио, то се зове грађански рат. Једних са празним шерпама против других са празним шерпама, бакље су само декор.“
Како гласају уплашени људи?
Оно што прво опажамо јесте да су сви сегменти друштва обухваћени страхом. Пензионери су искусили страх од усамљености и фаталне болести, средовечни приде имају и страх од губитка посла, млади без добрих квалификација боје се незапослености. За младе школоване људе, као и за њихове родитеље, спаљена диплома београдског Филолошког факултета више је него језива опомена.
Оно што се у тим ситуацијама у свим друштвима догађа јесте једна врста збијености, унификације, нетолеранције за друштвене експерименте, искакање ма које врсте се не подстиче. Поклања се поверење традицији, ономе што је уходано искуство, трајна вредност.
Обично се каже да у друштвима током катаклизми ничу традиционални, десничарски лидери. Али то је само делимично тачно. Дугорочно, корона ће ојачати десничарске покрете. Краткорочно, она јача онога ко је на челу тј онога ко се најјаче чује тј ко је уходана власт. Страх не јача у свим земљама десничарске покрете, премда у свим друштвима под утицајем страха социјално „испадају“ они који су сувише различити. Свуда почиње да влада начело „прилагоди се или одлази“ те тако и десничарски лидери који су се затекли на маргини могу бити губитници. „Бити вођа“ и „најбоље се чути“ није увек иста ствар, а у случају несагласја, овај последњи добија. Зато се Трампу, кога медији не воле, прогнозира известан губитак гласова. У случају Александра Вучића међутим, са постојећим медијима, такве бојазни нема.
У неким другим медијским околностима Александар Вучић би могао имати пад гласова због онога што додатно и реално може да силно дотакне већ осетљиву популацију. Због опасности које су реално над грађанима Србије. Такве теме би могле бити игре око Косова или прилив илегалних миграната. То међутим нису теме на којима ће ико од видљивијих медија инсистирати, те ће свакако бити анестезиране кампањом о предстојећем економском напретку или, као што управо чини председник, краткорочним потезом слања војске у Шид јер се (наједном) грађани тамо (и само тамо) не осећају безбеднима.
Нова правила везана за вакцине могла би такође имати набој извесне гневне реакције, али је и ова вест већ обрађена на прихватљив начин и покривена је форсирањем бројки заражених и умрлих од короне. Први налет нараслог десничарског јавног мњења у Србији потопиће нажалост само предстојећу Параду поноса која се већ сама по себи из године у годину све дубље дели везано за учинак и буџет ове тужне манифестације која би хтела да буде весела. За коју је, тек да се подсетимо, такође заслужна Светска Здравствена Организација.
Изузев правила „најјачи добија све“, страхом преплављена друштва развијају потребу за оштријим (али правичним) правним решењима, толерантнија су на „чврсту руку“ и више вреднују материјална давања која држава чини него што би то био случај у некој опуштенијој ситуацији. То се међутим дешава само док друштво страха не прерасте у друштво гнева, тј док се не прекорачи извесна психолошка граница.
Црногорско искуство
Режим Мила Ђукановића стајао је деценијама на доста добро ваганом балансу страха, корупције и тајне полиције. Ако је у нечему била тајна дуговечности овог чудног поретка, онда је то била извесна дискретност режима, те избегавање сувише директне конфронтације са непријатељима (као и режим у Србији, ни Милов нема политичке противнике, већ само непријатеље). Тако, први пут када је ДПС гласно и безусловно кренуо да отима, постојећи страх и конформизам мало по мало су се претворили у гнев. Милу није пошло за руком да корона предах искористи у своју корист, вирус је оглашен као мање опасан од Мила и врло је вероватно оно што прогнозирају тзв обични људи у Црној Гори – Мило је наиме на низбрдици, а не знамо где ће се зауставити. Додуше, православна заједница у Црној Гори својски је повукла да се народ престане бојати корумпираног режима, те да се Мило приведе политичкој низбрдици.
Александар Вучић, лукав и површно прилагодљив народним жељама, још није искористио све могућности за застрашивање грађана. Све што је везано за здравље свакако може имати јаког утицаја на људе, једнако као и оно што се односи на посао или на породицу. Чини се да је део СНС кампање, који стоји на „давањима“, окончан са сто евра и издашним обећањима. Забрињава социјални притисак који се већ јавља у неким срединама, а односи се на „добровољно“ одрицање речених евра „у корист државе којој је тешко“. Будући да сумњам у добровољност оваквих одрицања, бојим се да и то стоји на неким страховима, претпостављам оним најелементарнијим.
Врло сиромашно одевена и погурена бака која је ових дана приказана на Пинку, а која нас обавештава да се „двоумила“ да ли да уступи своју добит од короне држави, треба дубоко да нас уплаши. Да ли је следећи страх који ће нам запасти тај да можда нисмо довољно лојални држави? Да ли је Александар Вучић током сусрета са кинеским председником Си Ђинпингом разговарао само о корони? Да ли је она врста страха од „недостатка лојалности“ коју имају кинески грађани следеће што нас чека, уз сва припадајућа информатичка средства праћења те лојалности?
Бојазан је тим већа јер онај ко на страху народа добија изборе, напокон мора на тај начин после избора и да влада. Имајући у виду признату корупцију овог режима, природно је очекивати да ће њему бити потребно све више и више не би ли опстао читав апарат, плус донирање појединих међународних појасева за спасавање . То „све више“ је опрезног и политички врло окретног Мила Ђукановића навело да се оклизне на изазову отимања црквене имовине. Оно што Александар Вучић (чија власт далеко више од Милове стоји само на медијима) може данас да види на црногорском примеру јесте да народ који једном пређе границу страха – назад се не враћа. Ни уз помоћ короне и слепих мишева се не враћа. Постојећа дилема српске опозиције „бојкотовати изборе или покушати да се нешто промени изнутра ради добробити грађана“ могла би бити без икакве утемељености и потребе. Оно што се дешава у јавном мњењу Србије, а од чега Вучић с правом страхује, питање је тајминга.
Чак и хипотетичка конструкција саздана на претежној СНС власти добијеној након гласања застрашених грађана међу разрушеним инситуцијама и медијски (али само медијски) видљивим странкама – тешко да може бити дуговечна.
Наравно, и опозиција има свој највећи страх – онај да неће учествовати у власти , колико год та власт трајала – али се напокон поставља питање: ко ће у овом случају заиста одабрати слободно и рационално, како од гласача тако и од опозиције.
17. мај 2020.
