Пише: Милош Здравковић
Процес придруживања земаља Западног Балкана већ предуго траје, тако да лагано сазрева свест о томе да у тој игри „штапа и шаргарепе“ – шаргарепе за балканске земље има све мање и мање, а захтева ЕУ све више. Чињеница је да су недавни сукоби у Македонији подигли ниво тензија на Балкану, где се етничке и државне границе не поклапају, иако је вероватно да се недавно насиље у блиској будућности неће прелити у друге земље. Србија је подигла свој статус приправности, а Бугарска је послала трупе да ојача границу. Овде ћемо размотрити неке од аспекта који утичу на позиционирање земаља Западног Балкана у светлу геополитичих маневара великих сила.
Од 1999. године и завршетка НАТО бомбардовања и стицања фактичке независности Косова, западне владе раде на стабилизацији Косова, пре свега кроз присуство мировних снага и перманентних притисака на Србију да „нормализује“ билетаралне односе као предуслов приближавању ЕУ. Пораст ектремизма дуж границе Косова и Македоније угрозиће ионако крхки мир пре свега у Македонији, али ће изазвати велику забринутост у региону.
Чињеница је да је Запад много грешио – али је чињеница, без обзира на присуство мировних снага, да мир и стабилност зависе пре свега од присуства јаке, стабилне власти. Ипак, балканске владе су изузетно слабе.
У Бугарској, која је и чланица ЕУ, социјални немири 2013. присилили су владу да поднесе оставку. Од тада је земљу водило неколико слабашних и краткотрајних влада, пуних унутрашњих спорова. У Босни и Херцеговини је стандардна етничка подељеност, трајно паралисала државну администрацију. Све ово омогућава страним силама да имају снажан утицај на политичка дешавања у региону, те балканске владе лишавају могућности бирања неутралности.
На први поглед изгледа могућа стратегија балансирања која омогућава владама да бирају и закључују повољне економске споразуме, пакете финансијске и сваке друге помоћи и политичку подршку из више центара моћи. Али геополитичка ривалства гурају мале државе и народе у сукобе и ратове, јер стране силе користе овај простор за такмичење, показивање мишића , користећи свој економски утицај, војну сарадњу и политичку подршку да би оправдали своје циљеве. Показна вежба, пре свих Запада (НАТО), да никакав озбиљан договор балканских земаља са Кином и Русијом није могућ без њихове сагласности је насиље у Македонији.
Насиље у Македонији
У терористичким нападима албанских екстремиста у Куманову у Македонији погинуло је осам полицајаца, а рањено је тридесет. У исто време убијено је четрнаест терориста и ухапшено више од четрдесет. Подаци о цивилним жртвама су недоступни. Звучи невероватно, али опозиција је оптужила владу Македоније да је једва чекала да Албанци дају повод (терористочки напад), како би скренула пажњу са афера прислушкивања. Десетак дана касније догодиле су се анти-владине демонстрације у центру Скопља, а касније и про-владини митинзи. Све ово је значајно ослабило владу у Скопљу која је декларативно за евро атлантске интеграције, али је у пракси желела да искористи повлачење актуелне владе Бугарске (на притисак из Вашингтона и Брисела) из пројекта „Јужни ток“ и приступи новом руском гасном пројекту „Турски ток“. Али какав сценарио је онда уследио! Оваква нестабилна политичка ситуација спречава земљу да постане чврст савезник Запада, или поуздан партнер за Русију.
Турски интереси
Турска има своје културне везе и економске интересе на Балкану, али тренутно нема ни ресурсе, ни војну моћ да конкурише Русији или Западу. Стратешки интерес Турске је наравно да одржи, а ако је могуће повећа свој утицај у акваторију Црног мора и у Босни и Херцеговини. Етнички афинитет Муслимана/Бошњака према Турској резултирао је великим улагањима Турске у БиХ. Турска не може да парира финансијским улагањима Западних земаља и Русији пре свега у области енергетике и инфраструктуре, али је као чланица НАТО врло битан играч (пре свега за Америку) на Црном мору. Такође, влада у Анкари уложила је у Босну преко милијарду евра у последњој деценији, што је за БиХ велики новац. Такође треба напоменути да је утицај Турске у Србији незнатан, осим у Санџаку, где живи око 200 000 Бошњака (Србија има 7,2 милиона становника).
Ако се реализује руски пројекат „Турски ток“, Турска ће као кључна транзитна земља (Бугарска је од таквог положаја одустала после притисака из Брисела и Вашингтона) добити прилику да повећа свој утицај на цео Западни Балкан. Ипак изнад свега турске амбиције на Балкану су лимитиране чињеницом да већинско православно становништво на Западном Балкану Турску види као средњовековног окупатора ових простора.
Руски интерес
Са своје стране, Русија је користила свој утицај на Балкану, где има блиске историјске и културне везе са православним државама као што су Србија, Бугарска и Грчка, да лимитира аспирације Западних земаља. Као последица погоршавања односа између Москве и Вашингтона, Русија је појачала интезитет улагања и заинтересованости за Западни Балкан пре свега како би успела да реализује своје стратешке енергетске пројекте и одбаци западну војну инфраструктуру што даље од својих граница и зона утицаја. Иако Запад има веће ресурсе да инвестира на Балкану, Русија поседује неколико кључних енергетских средстава (приватизација Нафтне индустрије Србије, велики пакет акција мађарског Мола који власник Хрватске ИНЕ, рафинерије у БиХ/Републици Српској), инфраструктурне кредите које су узеле балканске владе од руских банака и добре односе са већином локалних тајкуна, нарочито у Бугарској.
После одустајања Бугарске од пројекта „Јужни ток“, Русија је пронашла јачу алтернативу у Турској и сада свим снагама гура реализацију „Турског тока“. Гас би у овој варијатни долазио у Европу преко Турске, Грчке, Македоније, Србије и Мађарске. То би требао са постојањем „Северног тока“ „зацементирало“ позицију Русије и Газпрома у Европи. Одговор Вашингтона и Брисела вероватно нећемо дуго чекати!
Западни интереси
Запад има два интереса на Балкану: 1) да повећа своје тржиште (само је Србија направила спољно трговински дефицит са ЕУ од 2001. до данас 75 милијарди евра – извор НИН); 2) да умањи руски утицај. Од Дејтонског мировног споразума западне снаге безбедности су константно у овом региону. Већина држава је постала чланице НАТО, или су у Партнерству за мир.
Од избијања украјинске кризе ЕУ је интезивирала (мада је реализација почела много раније) своје енергетске пројекте, пре свега пројекат “Јужни коридор“ за трансфер природног земног гаса – начин да се заобиђе Русија и руски енергетски гигант Газпром на европском тржишту енергије.
Закључак
Русија, Запад (ЕУ и Америка), Турска су три силе, а имају један циљ – контролу Западног Балкана. Смештен на раскршћу три „царства“, овај простор који се у најновијој еуфемистичкој терминологији назива Западни Балкан, налази се између Медитерана и Црног мора, константно је у фокусу великих сила. Сада се чини да ову арену покушавају да поделе Русија и Запад, али из прикрајка своју прилику чека Турска. Обе стране се боре, купујући утицај инвестицијама и енергетским пројектима. Слабе и корумпиране локалне политичке елите и јаз међу подељеним народима им то омогућавају!
5. јун 2015.
