Пише: економски експерт Центра за геостратешке студије
Велико убрзање турбулентних догађаја на светској политичкој и економској сцени просто су ме натерали да се поново огласим преко овог сајта на сличну тему као у недавном тексту о слому банкарског система, мада ми је намера била да то буде знатно касније у току године. У овом кратком међувремену углавном се ситуација развијала сходно мојим наговештајима, али уз једну претећу, све већу, очигледност – сазревања услова за долазак цунамија велике економске кризе, вероватно већ у другој половини ове године. Ово сам упорно, некима можда и досадно, наговештавао у скоро сваком свом чланку на овом сајту, али сада сам поприлично сигуран да је цео свет, посебно тзв. Колективни Запад, на ивици жестоке рецесије, као увода у нову праву економску кризу. У овом чланку ћу управо покушати да скицирам ударне моменте који ће до тога довести, вероватно у удруженом дејству више њих, а на који светска економија, посебно она западна, неће имати адекватан одговор. Свакако да ћу се осврнути и на нашу економију и последице које ће нова криза изазвати, те шта нам ваља чинити.
Када погледамо данас Колективни Запад, више је него јасно да се ништа позитивно није догодило у међувремену, напротив банке и инвестициони фондови су наставили слободан пад, све до најновијег недавног случаја америчке Прве Републиканске банке. Као што сам и најавио у прошлом чланку, држава, односно Федерална корпорација за осигурање улога, креће у операцију њеног спашавања, а што је већ постао стандардни сценарио спашавања финасијског система у суноврату, само овога пута вероватно посредством своје навеће банке Ј.П.Морган, наводно без осигурања депозита од стране владе. Нормално је да, после низа оваквих бесомучних исхитрених потеза, у покушајима државе да покрије енормни дуг стотине америчких банака које су сада пред банкротом, завлада потпуни немир на тржиштима обвезница, а да се бекство депозита из банкарског система панично убрза, само у последњих неколико недеља преко хиљаду милијарди долара. За то време Америчке Федералне резерве, као и Европска Централна банка настављају да играју своју „казино економију“, те разноразним механизмима настављају „цеђење“ преосталих депозита из финасијског система, директно угрожавајући мале и средње банке, којима предстоји домино ефекат. Уз то оне настављају са даљим подизањем референтних каматних стопа, доливајући допунски уље на ватру, па све постаје очигледније да амерички финасијски систем не може да издржи овај темпо раста каматних стопа, док ће банкарска криза наставити ескалацију и ширење. Ове слутње ових дана отворено подржавају и еминентни економисти и институције Колективног Запада, тврдећи да је данашња ситуација у Европи вероватно још гора од оне америчке, те да су поред чувене Креди Свис, сада жестока кризе прети француској банкарској групи БНП Парибас, као и за нас посебно важној Дојче банци, које убрзано губе своју вредност. Још пре пар година сам у једном чланку на овом сајту упозоравао на енормно тешку ситуацију са Дојче банком, која се већ неколико пута „опорављала“ захваљујући државним инфузијама примарне емисије, али су сада велики изгледи да њена криза ескалира. Те изгледе поткрепљује, између осталог, невероватно велики потфолио финасијских деривата од преко 50 билиона долара, још из 2019 год., што је скоро половина светског БДП-а, при томе углавном „ пријатељски пренешених“ са америчког финасијског тржишта, након кризе 2008/9 год. И тада сам поставио питање шта ће се догодити са нашим девизним резервама,“највишим у историји“, који се по неким изворима добрим делом чувају тамо?
Чак и чувени Економист бојажљиво говори о великим могућностима даљег ширења постојеће банкарске кризе, потврђујући да су тек високе камате разоткриле праву неусклађеност између имовина и обавеза пропалих банака, те да је ово заправо цена која се плаћа за деценију „лаког новца“. За мене је међутим посебно интересантна њихова опаска да проблеми у финасијском систему никада не потичу са оног места на које се највише обраћа пажња, а што значи индиректно признање да је свакако узрок свега овога заправо атрофирани неолиберални западни економски концепт, док је његов финасијски систем заправо само његова слика и прилика, о чему пишем годинама. Други пак, такође, западни извори отворено говоре о подмуклим триковима тог система оличеним у стратегији спорог и контролисаног „распршивања“ огромне масе „ваздушног новца у балону“, што се на крају крајева своди на бруталну непрекидну пљачку велике већине људи. Управо је то сада ескалирало на америчком финасијском тржишту, где су, након започињања ове најновије банкарске кризе, депозити кренули да се преливају у некретнине, које ће ускоро, посебно оне комерцијалне, изгледа доживети колапс и то оног момента када елите на власти дају сигнал да се тај балон распрсне. Трећи западни извори везују ову банкарску кризу са налетом коцкарске помаме Колективног Запада, при чему се он уздао у потпуно другачији исход у борби против Русије, међутим доживео је десетоструки фијаско, односно преадутирао се у тој патрији, како сам то писао у задњем тексту. Већина западних стручњака предосећа да све ово у сваком тренутку може да измакне контроли и да доведе до врло озбиљних последица, али ипак говоре о могућности „меког слетања“ или контролисаног „тврђег слетања“, признајући ипак да се изгледи за то временом смањују.
Пошто је основно праисходиште сваке кризе, па и ове, САД, битно је овде нагласити да се процес дедоларизације у свету нагло и вишеструко убрзава, да је све мање рециклирања долара у америчке обвезнице, те тиме она незадрживо губи водећу улогу у глобалним монетарним токовима, а долар је све мање ефикасна политичка алатка и инструмент економске политике САД. О томе најбоље говори податак да ће ниво стратешких светских резерви у доларима спасти већ ове године испод 50%. Лоше управљање доларом, пребрзо, а закаснело подизање каматних стопа, бесомучна санкциона политика према „непослушним“ земљама, те на крају крајева и замрзавање руске имовине, постали су израз америчког беса и немоћи, при чему се упорно иде путем деструкције и самоуништења. Кад азијски гиганти, њихове моћне организације БРИКС, ШОС, ЕАЕС и др., заједно са осталим незападним светом престану да користе доларе, као што скоро да чини сада Русија, ти исти долари ће се вратити кући, преплавити САД, уз катастрофалне последице. У овом контексту је и други проблем који ускоро чека САД, о ком сам такође раније писао, а то је договор око новог лимита државног задужења, односно повећања, већ енормно великог дуга, како се не би изазвао скори банкрот државе. Тешко је очекивати да ће републиканци пристати на то без оштрих рестриктивних мера потрошње, о којима, бар за сада, демократе неће ни да разговарају. У случају да се не постигне договор, а ради се буквално о недељама, то само може бити један од окидача за цунами нове светске економске кризе.
Друга страна, већ опасно располућеног света, коју предводе Кина, Русија и Индија, са огромном већином незападног света, све више наставља да се развија уз све већу самосталност од Колективног запада. Русија, након минималног привредног пада у прошлој, очекује раст у овој години од око 2%, чак и по прогнози водећих западних институција. Томе је предходио значајан раст извоза и пад увоза у прошлој години, мада суштински раст спољнотрговинске размене за преко 8%, при њеном историјски високом суфициту од преко 330 милијарди долара. Русија се може похвалити и инфлацијом од мање од 3%, те стопом незапослености нижом од 3,5%, све у првом кварталу ове године, а што су много бољи показатељи од западних економија. Велики недавни успеси у формату ОПЕК плус са Саудијском Арабијом, око договора о смањењу производње нафте, показали су Колективном Западу да ће ова организација надаље функционисати сасвим самостално и независно. Ово ново извориште процеса дедоларизације, како се епоха петродолара полако завршава, а САД само сада могу тужно да посматрају, пошто им је раст производње нафте из шкриљаца успорен, а сопствене резерве већ потрошене у ранијим интервенцијама на светском тржишту. Уз све ово ЕУ је у перманентном страху да ће Русија у једном моменту зауставити извоз метала и нуклеарног горива, што би довело до огромних проблема код њих. У том контексту је и недавна нова верзија Концепта спољне трговине РФ, која у епицентар ставља елиминацију доминације САД и других непријатељских држава и реалност мултиполарног света. Свакако да ће и резултати њеног актуелног оружаног сукоба са НАТО на тлу Украјине, који Колективни Запад већ доводе у очај, умногоме одредити сву тежину будуће економске кризе која надолази. Ништа мањи њихов очај не изазива и недавно оверена руско-кинеска необјављена алијанса у Москви на састанку Путина и Сија, којом су вероватно зацртане дугорочне пројекције светског развоја, али овога пута без могућности мешања САД. Слажем се са нашим аналитичарима да је овом приликом направљен велики корак у настанку практично две међународне заједнице – једне коју чини Колективни Запад и друге, чија су окосница Москва и Пекинг.
Ово сасвим кратко међувреме је у овом смислу је донело и низ догађаја који су само потврдили да ова друга заједница поприма све више чланица и симпатизера. Ту је најпре најава земаља АСЕАН-а, удружења нација југоисточне Азије, да разматра избацивање америчких долара, евра, јена и британских фунти из финансијских трансакција, те преласка на обрачуне у локалним валутама. Следи затим фасцинантан ред чекања од око 20 великих земаља за пријем у БРИКС, те на крају и активан рад земаља ШОС-а на дедоларизацији и изради мапе пута за прелазак на обрачуне у националним валутама, којој организацији се ове године прикључује и Иран, док су Турска и Саудијска Арабија већ аплицирале на одређене начине. Страховити продори политичког и економског утицаја Кине и Русије на незападни свет Јужне Америке, Африке и Блиског Истока у задње време све више долази до изражаја. САД, као рентијерски монетизовани хегемон, на челу Колективног Запада, су приморане на повлачење и признавање очигледне неодрживости доларске хегемоније изван граница ове прве међународне заједнице. У целој тој глобалној игри, како то лепо рече А.Крук, Украјина је Колективном Западу само обезбедила тренутни пролазни прозор, који ће се међутим брзо затворити, али ће на жалост деескалација постати немогућа мисија, услед претеране западне манипулације јавним мњењем са циљем одржавања илузорног западног јединства, које је остало апсолутно без плана Б.
Сам колапс америчких банака, који се домино ефектом незадрживо шири не само у САД већ као што смо видели и на европско финасијско тржиште, уз нерешив проблем енормно велике задужености, сигурни су показатељи избијања следеће велике депресије, у чијем предворју се управо свет налази. На жалост сви су изгледи да излазне варијанте и „меког“ приземљења за Колективни Запад нема, осим новог светског рата, који би „избрисао“ дугове и „испумпао“ невероватне балоне наштампаних пара без покрића, али је велико питање да ли за то уопште има снаге и ресурса који су већ издашно потрошени у Украјини. Преко финасијске заразе коју САД, преко ЕУ покушава да пренесе на остатак света, имплементирајући му нову, још опаснију економску заразу, захваљујући готово савршеној олују дедоларизације, уз садејство других момената, вероватно овог пута неће моћи да се оствари у неком већем обиму. Не само што је амерички долар, као персонификација америчке моћи и њена економска и политичка песница без премца, на сигурном путу губљења моћи, многе фудаменталне сумље опстају и што се тиче самог евра, кога ће долар засигурно повући за собом. А стање светске, посебно западне, економије је поприлично мрачно, западна већ на почетку сигурне рецесије, а источне са мршавим растом, изузев Индије, па су у том смислу и предвиђања. ММФ је након почетно пројектованих 3% светског раста за ову годину, то брзо кориговао на нешто изнад 2%, као и Светска банка, која оволики раст предвиђа све до 2030 год. и то под условом да се не оствари сурова прогноза о надолазећој рецесији и глобалној финасијској кризи, а што је све више реалније. Ове водеће светске финасијске институције већ истичу да је за глобалну економију ова деценија изгубљена, па излаз виде у појачаној глобалној координацији као основним предусловом за активности које би спречиле даље успоравање глобалног БДП-а. О овоме сам више пута раније писао на овом сајту, али да поновим, на жалост у овом моменту су јако мали изгледи за тако нешто, пре свега због одбијања западних финасијских и тоталитарних елита на власти да се о томе уопште разговара на светском нивоу. Они се неуморно држе своје Давоске Агенде 21, тражећи излаз у успостављању дигиталне валуте, као пандан долару, а која би им омогућила приступ и контролу над свиме што се купује и продаје. Међутим, САД у овоме нису саме, цео свет је постао опседнут стварањем дигиталне валуте централне банке (ЦБДЦ), а најдаље у овоме су отишле централне банке управо Кине, Русије, Индије, Казахстана и др. Док траје расправа у свету и код нас да ли ће та „универзалана монетарна јединица“ успети да замени амерички долар, те да ли ће то све нас отерати у неку врсту дигиталног логора којим ће управљати вештачка интелигенција, кинески јуан граби крупним корацима, а све више земаља незападног света, по угледу на Кину и Русију, прелази на међусобну трговину сопственим валутама или пак у јуанима, што се шири као зараза.
Из свега до сада реченог могли би извући неколико основних момената или одредница, које ће по мом уверењу бити опредељујуће за суочавање са цунамијем нове економске кризе која нам је на вратима. За сам главни удар вероватно ће бити потребна здружена ескалација бар пар или вероватније више ових момената у релативно кратком временском периоду, а сви су изгледи да ће се то десити до краја ове године. По свим тренутним економским показатељима, ова нова криза ће бити далеко разорнија и болнија од предходне из 2008/9, те ће и потрајати најмање до 2025, када ће тек кренути да се стварају нове контуре светске економије. Ови основни моменти би изгледали на следећи начин:
1. Даља посрнућа америчких банака и фондова, самим тим и улазак америчке привреде у рецесију
2. Продужење кризе у ЕУ, нове земље ЕУ у рецесији, пад евра, наставак процеса разједињавања
3. Појава нових напрслина, неслагања и подељености међу земљама Колективног Запада, као и у самом НАТО-у
4. Експанзија даље дедоларизације у свету, уз пад долара и јачање јена
5. Продужавање неизвесности око договора странака у САД око новог лимита задужења и конфузије везане за нови изборни циклус
6. Нежељени по Колективни Запад даљи развој рата са Русијом на тлу Украјине, уз озбиљну претњу избијања светског рата
7. Даље продубљивање свеукупне сарадње Русије и Кине, уз реалну могућност формирања војне алијансе
8. Наставак наглог ширења утицаја Кине и Русије, посебно у Африци, Блиском истоку и Латинској Америци, уз њихово даље привредно јачање, као и оснаживање њихових интегративних организација са незападним земљама света
9. Даља ескалација трговинског рата САД и Кине
10. Појачавање тензија између Кине и Тајвана, уз могућност отварања новог ратног сукоба
11. Појава и ширење неке нове пандемије по узору на предходну
У целој овој крајње суморној и тешкој светској економској ситуацији нашу минорну економију не може реално да очекује ништа ни мало оптимистично. Још крајем прошле године имали смо негативан привредни раст, а то се на неки начин продужило и на први квартал ове године, када смо изгледа успели да добацимо до позитивне нуле, а што нам је на жалост реалност и за целу ову годину, без обзира на неке пројекције које иду и изнад 2% привредног раста за ову годину. Рацесија нам се увелико смеши, при чему ћемо се суочити поново са вероватном двоцифреном инфлацијом, у којој ће „увезени“ део бити знатно мањи, због осетног пада инфлације у ЕУ. Велики су изгледи да нам се понове и рекордни, сада већ дуплирани, дефицит у спољнотрговинској размени из прошле године, као и врло забрињавајући дефицит текућег рачуна, при чему повећање референтних каматних стопа великих централних банака тек треба да покажу праве ефекте код нас. Наставићемо убрзано задуживање у иностранству, које већ неколико задњих година износи просечно око 3 милијарде евра новог дуга годишње, али ћемо га наравно увек „држати“ на око 55% од БДП-а, уместо реално минимум 80% од БДП-а, о чему сам већ раније доста писао. На страну ноторна чињеница што је права мера задужености земље заправо однос иностраног дуга према извозу земље, из које се он подмирује, што је код нас катастрофално лоше. О овој табу теми је просто забрањено да се код нас пише и говори, јер би то аутомаски открило сву нефункционалност и бесперспективност нашег постојећег економског модела, импленетираног са Запада.
Са 85% банкарске активе у рукама странаца, наравно углавном са Запада, са пратећим високим степеном концентрације капитала у рукама јако мало банака, чини нас изузетно рањивим пред долазак цунамија нове светске економске кризе. Велико је питање колико ће држава у том случају, због свог неоколонијалног положаја, моћи и смети реално да интервенише, па ће цену платити порески обвезници, као и до сада. Тешко да ће НБС, односно држава тада спречити преливање пара из „нашег“ банкарског система у централе на Западу, те ће наша привреда остати без финасијске подршке, а што ће нас дефинитивно гурнути у рецесију. Дебело ћемо платити „безалтернативни пут“ у ЕУ, када исту ту ЕУ погоди овај нови удар кризе свом силином, јер смо сасвим нездраво исувише много повезани са њом, пошто нашу робу коју смо до сада њима извозили неће имати ко да купи. Да ли ће се тада јавити наши вајни стручњаци да се похвале како скоро 70% нашег извоза иде у ЕУ? Али зато је ту мисија ММФ-а, да похвали нашу макроекономску стабилност и пројектује светлу будућност, уз упозорење о кључној важности енергичног спровођења програма структурних реформи, пре свега енергетског сектора, односно ЕПС-а, за решавање питања рањивости наше економије и подршку дугорочном расту. Јер благовременом продајом ЕПС-а или његових делова „адекватном“ купцу, вероватно са Запада, након његове трансформације која је већ у току, треба се „захвалити“ ММФ-у за безрезервну подршку и око 2,5 милијарди евра, релно јефтиних недавних пара. Само да нам још неко објасни којом то математиком и проценом ЕПС сад вреди нешто више од 3 милијарде евра, док се пре око пет година баратало цифром од 7-8 милијарди, а пре десетак од 10 – 12 милијарди? Ту је и чувени „Стандард енд Пурс“, да нас додатно исхвали, заједно са нашим рекордно високим девизним резервама од преко 21 милијарде евра, али да нам само потврди кредитни рејтинг ББ+. Још када би знали где тачно на Западу држимо толике резерве, те да ли бисмо могли да их уопште користимо, када будемо ускоро погођени новом економском кризом? Овако привредно разорена, дубоко колонијална, наша привреда већ постаје повољно тле за „улагања“ великих западних инвестиционих, пре свега америчких, фондова на челу са Блекроком, тешких десетине хиљада милијарди долара, што ће уз све већ речено представљати будући велики изазов, против кога се морамо борити.
Поред свега овога и огроман политички притисак Колективног Запада на Србију, по питању Косова и санкција Русији, политичку ситуацију чини неподношљивом и експлозивном. Како је опредељење нашег народа сасвим јасно и оно се већ дуже време не мења скоро уопште, о чему сам више пута писао на овом сајту, па је крајње време да се коначно тргнемо, ставимо „ЕУ пут“ на лед, али уз наставак привредне сарадње са њима, паметно заштитимо нашу привреду, изградимо наш концепт економског развоја, захвалимо се на сарадњи ММФ-у, Светској банци, као и већини западних инвеститора у Србији, вратимо бар пола банака у домаће руке, по угледу на Пољску и Мађарску, уз обавезну Развојну државну банку, те дамо крила нашем домаћем приватном сектору и кренемо још данас у снажну диверсификацију спољне трговине, са стратешким погледом на источне партнере и њихове банке, као будућим ослонцима развоја. На крају и са другим балканским државицама, најпре оним православним, барем да искрено покушамо да формирамо наш балкански аутохтони економски савез, али без страних утицаја, као својеврсни мост сарадње између располућеног света. Његови бенефити ће бити итекако видни када након наступајуће кризе буде превладао разум сарадње и прогреса у будућем мултиполарном свету.
4. мај 2023.