Драгана Трифковић за REGNUM
НАТО је заинтересован да стави читав Балкан под своју контролу и у том циљу предузима низ активности. Управо је идеја о НАТО интегрисаном Балкану кључна за војно-политичке циљеве алијансе. Суштински, поједине државе бивше Југославије по својој снази и свом положају не би требало да буду предмет интересовања алијансе, али ако их посматрамо кроз идеју интегрисања целог простора, јасно је због чега НАТО показује толико интересовање. Прва бивша југословенска република која је приступила НАТО била је Словенија 2004. године, а затим Хрватска 2009. Пут до пуноправног чланства одвијао се кроз сарадњу ових држава са НАТО кроз разноразне програме.
Након дугогодишње припреме Црне Горе за улазак у НАТО, ова идеја је реализована одлуком црногорског Парламента, без референдумског изјашњавања грађана, 2017. године. По свим анкетама које су спровођене, већина грађана Црне Горе је била против такве одлуке политичког руководства земље. Одмах након тога, Алијанса је усмерила пажњу на решавање дугогодишњег спора између Грчке и бивше југословенске републике Македоније око имена, јер је Грчка кочила улазак Македоније у међународне организације. Потписивањем Преспанског споразума, ова препрека је превазиђена. Иако је потписивање Преспанског споразума протекло уз демонстрације грађана и опозиције, како у Грчкој тако и у Македонији, политичко руководство обе земље се није обазирало на протесте. Ципрас је и већ пре тога издао све принципе своје политичке агенде које је обећавао грађанима Грчке и као левичар, спровео је најлибералније потезе. Грци су покушали да се одупру спровођењу таквих планова, али их је Запад дисциплиновао пре свега економским механизмима уцене.
Након потписивања Преспанског споразума, Македонија је организовала референдум којим је желела да обезбеди сагласност грађана за потписани договор, као и да потврди евроатлантски пут државе. Референдум је одржан у септембру 2018. године, три и по месеца након потписивања Преспанског споразума са питањем: „Да ли сте за улазак у ЕУ и НАТО прихватањем договора Републике Македоније и Републике Грчке?“. И поред скупо плаћене кампање којом је власт у Македонији покушала да анимира грађане да изађу на референдум, изашло је 36% уписаних бирача. За успех референдума било је потребно да изађе 50% +1 уписаних бирача. И док су противници промене имена Македоније славили на улицама Скопља неуспех референдума, премијер Зоран Зајев им је поручио да ће морати да поштују одлуку оних који су гласали. Демократски, легитимно и легално?!
Иако је ЕУ потпуно изиграла обећања која је дала Македонији, а која се тичу добијања статуса кандидата за чланство, НАТО Алијанса ни у чему није оклевала. Одмах након референдума, НАТО је позвао Северну Македонију да започне преговоре о приступању Алијанси. У фебруару 2019. године потписан је протокол о приступању Северне Македоније НАТО. Премијер Заев је изразио очекивања да ће Северна Македонија до краја 2019. постати пуноправна чланица НАТО. То се није десило, али македонско Собрање је јуче усвојило Закон о ратификацији Северноатлантског споразума који треба да ступи на снагу када Шпанија ратификује протокол за чланство Северне Македоније у НАТО. Председавајући македонског Парламента, Талат Џафери је подсетио да „пут до НАТО који траје скоро три деценије, није био ни мало лак“. Овај бивши командант албанских побуњеника је можда најбољи пример о колико се тешком путу ради, јер је превалио пут од команданта парадржавне формације до министра одбране – државе против које је започео рат.
Тако је застава НАТО подигнута испред зграде македонског Собрања, и пре него што је НАТО обавио свој део посла. Такав потез делује као беспоговорно нуђење на покорност и журба да се што пре осигура једна крајње неутемељена одлука политичког руководства. Исти сценарио као и у Црној гори.
НАТО себе представља као главни фактор мира на Балкану и намеће се као незаобилазни фактор при решавању свих сукоба. Већина сукоба које Алијанса жели да „реши“ настали су креирањем и продубљивањем конфликата деведесетих година 20. века и управо НАТО интервенцијама на простору бивше Југославије. Начином на који НАТО решава конфликте (кршењем међународног права, мешањем у унутрашња питања других држава), постоји само једна страна која профитира из свега, а то је управо Алијанса.
Иако земљама које су заинтересоване за чланство НАТО нуди мир, сигурност и просперитет, ове понуде су сасвим произвољне. Узмимо за пример мигрантску кризу која погађа земље чланице НАТО у Европи, терористичке нападе и сталне претње и закључићемо да у томе нема никаквог призвука мира и стабилности. Чак и у самом средишту НАТО – Бриселу, десили су се терористички акти. То говори о чињеници да Алијанса није у стању да штити државе чланице од једне опасне претње каква је тероризам. Не само да није у стању да пружи сигурност, већ треба рећи да НАТО доприноси стварању несигурности, нестабилности, конфликта који се претвара у делимично контролисани хаос. Блиски исток је добар пример за то, а он је проузроковао даљу рефлексију на мигрантску кризу у Европи.
Тврдње о економском просперитету који нуди НАТО су још паушалније, јер ето опет је довољно да се осврнемо на економску кризу у ЕУ, посебно Грчкој, Италији, Француској… које су све чланице НАТО.
Без обзира на чињеницу да НАТО у садашњим условима не може да представља сламку спаса, поготово не малим земљама Балкана, озбиљан је проблем то што ова Алијанса спроводи своје циљеве у договору са политичким елитама и игнорише вољу већине грађана који се томе противе.
Тиме можемо да дођемо и до закључка да када неко на силу покушава да другоме обезбеди сигурност и заштиту, то помало лични на криминалне организације које се баве рекетирањем и изнуђивањем новца. Нешто као La Cosa Nostra, мада она то ради са више стила. Дакле, клијенту се нуди заштита од напада, али је клијент свестан да је управо понуђач насилник који ће га напасти, ако не пристане на његову „заштиту“.
Видећемо како ће се ратификовање Северноатлантског споразума одразити на изборне резултате на ванредним парламентарним изборима у Северној Македонији, који треба да буду одржани 12. априла. У сваком случају, пред народ у Македонији није стављено превише избора.
Такође, биће актуелна ситуација са НАТО интеграцијама Босне и Херцеговине након пристајања Додика да крене у том правцу. И свакако, без обзира на честе изјаве српских званичника о војној неутралности државе, треба помно да се прате потези које политичко руководство у тајности повлачи. Србија је од 2013. године потписала низ стратешких договора са НАТО од којих је најзначајнији СОФА споразум, као и ИПАП. За Србију овим темпом, чланство у НАТО може ускоро да постане само питање формалности.
15. Фебруар 2020.
