Крајем марта дописница америчког телевизијског канала ЦНН Амбер Лион дала је сензационалну изјаву да је запосленима на каналу наређено да шаљу измишљене вести и да блокира информације да америчка администрација не жели да буде објављена у јавности. Према речима новинара, амерички медији манипулишу вестима и сада се „дешава исто што се десило са Ираком“: Сирија и Иран се демонизују, формира се јавно мњење у прилог рату против ових земаља…
Е. Лајон је потврдио да запослени на Си-Ен-Ену добијају хонораре од америчке владе за измишљене вести и изразио забринутост због нестанка независних новинара, чије активности нису одговарале курсу Беле куће. Према новинару, могли су бити ухапшени и мучени под изговором да су оптужени за тероризам.
Као што знате, најбоље врсте лажи се добијају из полуистина. У производњи овог производа, Холивуд је постигао посебан успех. Сарадња Пентагона и Холивуда почела је давне 1927. године, током стварања немог филма Крила. Данас америчка војска помаже „фабрику снова“ на све могуће начине.
Према америчком закону, Пентагон, као и ЦИА, нема право да се бави пропагандом унутар земље. Међутим, нашли су излаз. Још 2001. године лични политички консултант председника Сједињених Држава К. Роув одржао је састанак са челницима водећих телевизијских кућа и филмских студија. Присутно је било око 50 руководилаца Иллусион Ворлд-а, укључујући представнике АБЦ, ЦБС, НБЦ, ЦНН, Фок, ХБО, Цолумбиа Пицтурес, МГМ, Сони Пицтурес, Дреамворкс, 20тх Центури Фок, „Универсал Пицтурес“, „Варнер Бротхерс“, „ Парамоунт Пицтурес“, „Виацом“ итд. Главни правац сарадње америчке администрације и Холивуда у области информисања постало је „удруживање напора у борби против тероризма“.
Американци доприносе максималном ширењу дезинформација преко страних, пре свега европских, медија (укључујући, на пример, Ројтерс и Франс прес), а Њујорк тајмс је пре неколико година приметио да ова иницијатива припада Одељењу за стратешки утицај (САИ) – мала специјална јединица створена у структури Пентагона убрзо након 11. септембра 2001. Задатак је да користи „црне“ методе информационог ратовања за индоктринацију стране публике подметањем лажних информација страним новинарима, укључујући „из држава пријатељских и савезник Сједињених Држава“.
Ратови у Авганистану и Ираку постали су полигон не само за најновије моделе америчког оружја, али и за савремене технологије манипулације свешћу. Спотови произведени за ову сврху по налогу Пентагона у великој мери су направљени по моделима холивудских продуцената који се баве поставком ТВ емисија и играних филмова. Д. Бруцкхеимер, продуцент чувених блокбастера са војном тематиком (Блацк Хавк Довн Ландинг, Пеарл Харбор, итд.) се овде може сматрати пиониром. Његову наводно документарну телевизијску серију Портрети са фронта, о америчким војницима у Авганистану, подржао је амерички министар одбране.
Године 2006. британски Тхе Индепендент је известио да америчка влада активно користи не само филмске производе, већ и лажне ТВ вести направљене по мери. Конкретно, стручњаци из непрофитне организације Центар за медије и демократију, који су 10 месеци пратили етар 77 ТВ канала, чија је публика половина становништва САД, дошли су до закључка да „америчке ТВ компаније пуне етар вести програме са видео материјалима које креирају влада и велике корпорације… Штавише, произвођачи оваквих прилагођених реклама научили су да креирају материјале који се не разликују од вести које емитују независни аутори.
Овде можемо да се подсетимо телевизијске рекламе која је у своје време одиграла огромну улогу у окретању јавног мњења у Сједињеним Државама ка подршци првом рату у Персијском заливу. У кадру, 15-годишња девојчица, која се представља као кувајтска избеглица, каже да је својим очима видела како су 15 беба из породилишта у Кувајту осудили на смрт ирачки војници. Интервју са девојком пуштен је стотине пута на америчкој ТВ. Име девојке је било скривено – наводно је имала породицу у својој домовини, а могла би да пати од војника Садама Хусеина. Да бисмо разумели значење овог видеа, додајемо да је председник Џорџ Буш користио причу о мртвим бебама 10 пута у 40-дневној војној пропагандној кампањи. Касније је доказано да девојка приказана на ТВ-у није избеглица, већ ћерка кувајтског амбасадора у Сједињеним Државама. Штавише, она је члан краљевске породице која управља Кувајтом, сви њени рођаци имају огромна богатства, имања у иностранству и живе на Западу…
Њујорк тајмс је оптужио Пентагон и америчку администрацију да су на америчку телевизију пласирали наручене приче и пре Британаца – у пролеће 2005. године. Укупно је, према америчкој штампи, најмање 20 владиних ресора припремило овакве материјале по мери који су личили на новинске извештаје. Према Тхе Нев Иорк Тимес-у, Пентагон и амерички биро за попис становништва „произвели су и дистрибуирали стотине таквих вести“. На једном од ових видео снимака, „становник Ирака ослобођен од режима Садама Хусеина“ поздравља америчке војнике узвицима: „Хвала, Буш! Хвала САД! Истрага је показала да је јунак снимка (иначе, прави Американац) сниман не у Багдаду, већ у Канзас Ситију…
Још неколико примера. Током рата у Јужној Осетији, новинари телевизијског канала Руссиа Тодаи, који су радили у Цхинвалију, ухватили су амерички канал Си-Ен-Ена у фалсификату – издавању особља из Цхинвалија ради погледа на уништени Гори. А ево како је Ројтерс користио монтиране снимке у информационом рату против Русије у августу 2008. На обе слике лежи иста особа која приказује мртвог човека, али у различитим позама и на различитим местима. Други у црном (ово је такође иста особа) у првом случају стоји поред замишљеног леша, у другом седи, плаче – само већ полугола и у фармеркама друге боје, док је „мртвац“ не мења панталоне, иако жуте прекривене велом…
Посебне групе таквих „покретних мртвих“ одиграле су једну од главних улога у информационом рату против Либије. У зависности од ситуације, приказивали су или „жртве Гадафијевог режима” или „херојске побуњенике” пред камерама западних дописника на улицама Катара или Турске. После Либије, „живи мртви” су завршили у Сирији, овога пута „жртве Асадовог режима”. Пред вама су кадрови из различитих извештаја, који су у ствари један добро режирани „репорт” о репресалијама „репресивног сиријског режима” над цивилним становништвом Хомса. Главни лик је иста особа. „Покојник“ – Палестинац, име је Кхалед Абу Салах. У Сирији (и не само) познат је као једна од водећих личности опозиционе пропаганде…
Коначно, можемо се присетити запањујућих резултата анкете спроведене међу грађанима САД у августу 2003. о рату у Ираку. 69% анкетираних тада је изјавило да верује да је Садам Хусеин лично умешан у припрему терористичких напада 11. септембра 2001. године. И то упркос чињеници да Бела кућа није могла да пружи ниједан доказ који би указивао на било какву везу између Ирака и Ал-Каиде, која је, према званичној верзији, извршила нападе. Да ли то значи да се западни лаик може програмирати да верује у било шта, у било коју глупост? Очигледно да. И ево последње, посебно узнемирујуће потврде овога: од краја јануара 2013. западне медије почеле су да пуне срцепарајуће приче о гладним Севернокорејцима који наводно прождиру сопствену децу и рођаке ископане из гробова. О томе озбиљно пишу Вашингтон пост, Сандеј тајмс, Индипендент, Дејли мејл… Коментатори су већ приметили да све ово изузетно подсећа на приче о „бебама које су ирачки војници растргли у породилиштима у Кувајту” које су претходиле рат у Заливу 1991.