Пише: Горан Раичевић
“Срби су такав народ, када им је тешко Богу се моле и војника воле, а када прођу времена тешка, Богу окрећу леђа, а војника забораве.“
Избори за Скупштину града Београда, који су одржани 04.03.2018. године, представљали су само једне од избора који су дефинисани као судбоносни за актуелну власт. Самим тим, и њихова предизборна кампања се одликовала агресивношћу, користећи се свим могућим дозвољеним и мање дозвољеним средствима и методама. Циљ је био јасан, јер политички мото – “власт је власт само ако је апсолутна“, под којим влада Александар Вучић, није смела да се доведе у питање, због чега ни мете нису биране, а предизборни напад фронталан.
Жртве манипулације тада су били ни мање ни више него припадници Министарства одбране и Војске Србије. Остао је у памћењу случај капетана, извесног М.В. који се супротставио активистима СНС који су му дошли на врата стана, након чега су га медији разапели на крст, називали га најпогрднијим именима, а један од оних који се истицао у томе је био нико други до председник, који никако да схвати кога представља и које су му ингеренције. Оно што се у најмању руку могло очекивати, то је да се колеге солидаришу са више пута награђиваним капетаном, али изузев појединачне, анонимне и интерне подршке, жаргонски речено, пуштен је низ воду. Када се на примеру и судбини свог колеге није одреаговало како треба, онда су отворена врата остала за масовну манипулацију комплетног војног система. И то како? На јефтиној причи која сваког припадника војске одавно мучи. На причи о финансијама.
Само два дана пре тих избора, у петак 02.03.2018. године, припадницима Министарства одбране и Војске Србије уплаћено је пола плате. По први пут у историји уплата је била четири дана пре рока. Ово није игра речи него гола истина, јер познато је да припадници МО и Војске Србије никада пре, као и никада после тога нису добили уплату дела личног дохотка раније од предвиђеног. Такође, као посебан куриозитет, подсећамо да МО и Војска не исплаћују својим припадницима регрес и топли оброк, због чега је велики број официра, подофицира и цивилних лица на служби у МО и војсци покренуо тужбе пред судом. Користећи се овим чињеницама, избори у Београду су искоришћени да се једним ударцем убију две муве. Како? Управо тих дана, непосредно пре избора, пуштена је информација да је припремљен предлог вансудског поравнања са припадницима војске, те да ће већ у току наредне недеље свима бити исплаћен новац који се дугује за регрес и топли оброк. Слободне процене су биле да се ради о суми између 170 и 180 хиљада динара по особи. На тежак материјални положај и услове рада у Министарству одбране, сама најава исплате заосталих и противправно укинутих новчаних принадлежности деловале су веома охрабрујуће и дале су трачак наде да ће људи колико толико успети да своје финансијске проблеме реше. Толико је прича била актуелна, потврђивана и давана уверења са свих нивоа министарства, да једноставно, иако скоро невероватна, информација се сматрала провереном и тачном. Због, рекао бих веровања до наивности у систем државе и војске, део старешина усудио се чак и да позајми новац, рачунајући на правну државу и дату реч. Нажалост, цела прича је била актуелна само до првог дана након избора, након чега се распала у виду мехура од сапунице и никада се више није поменула, а комплетан састав војске остао изигран по ко зна који пут. Да апсурд буде већи, свако ко би након тога поменуо новац који држава дугује припадницима војске за регрес и топли оброк, био би постиђен јер су информације са истих оних виших нивоа, одакле је и кренула прича, сада биле сасвим другачијег смисла – “колеге официри, слабо сте чули, ми вам то никада нисмо рекли“. Постиђеност и пониженост – то је осећај који је недељама након тих београдских избора провејавао у касарнама и војним објектима широм Србије. Људи су се између себе гледали и питали да ли је то био само сан или су колективно сви били предмет ефикасне манипулације и играчке у рукама оних који одлучују. Управо због те постиђености питање регреса и топлог оброка и дан данас није решено.
Како год, оно што је чињеница, припадници МО и Војске Србије, међу којима је велики број високообразованих људи свих профила, искоришћени су и злоупотребљени за јефтин предизборни трик.
Не улазећи у политичке одлуке, компетентност и стручност министра одбране за функцију коју обавља, када је цео професионални кадар министарства прогутао причу о тетки из Канаде, стидећи се у име онога ко их представља, али не реагујући адекватно, логична последица је даља злоупотреба, још очигледнија и драстичнија. И то је оно што знају старешине највишег ранга, а ћуте на штету својих колега, да ли зарад личног интереса или због страха, у овом моменту није ни важно, е то је много горе. Рекли бисмо на граници могућег. Ово је само врх леденог брега.
Све наведено није ништа до само подсећање, идући у сусрет новим изборима. А нови избори нам доносе шта?
Издвојићемо само два свежа, а опет карактеристична примера као потврду свега наведеног и аналитичког повезивања догађаја.
Пет година од пада хеликоптера у коме је страдало четири припадника војске, два медицинска радника и беба, делови летелице су нађени на отпаду у околини Новог Сада. Продати су у старо гвожђе где је требало да буду убачени у високу пећ, како би се заувек избрисао крвави траг оних који су их жртвовали. Срећа, некадашње колеге погинулих то нису дозволиле. Нашле су и склониле делове репа летелице и тако сачували од заборава страдање мајора Омера Мехића и осталих чланова посаде.
Други пример, који говори о трагичној ситуацији у Министарству одбране, десио се пре пар дана када је запаљена кућа старијем воднику, председнику војног синдиката “Слога“, Дејану Павловићу. Не желећи да улазим у детаље док истрага траје, али неке ствари су симптоматичне и у најмању руку сумњиве. Како баш човеку који је проговорио истину о проблемима у МО да се запали кућа? Да ли је могућа баш толика случајност не знам, пустићемо времену и истрази да утврди. Оно што се опет појављује као правило јесте изостанак шире подршке колега. Већ по утврђеном систему, када се не реагује адекватно на понижавања свих који на било који начин укажу да су многе ствари отишле предалеко, довеле су до тога да једино питање које може да се постави јесте: шта је и ко је следећи?
Најбезболније ће бити ако пред ове изборе припадницима МО и ВС стигне усмена сугестија да се одрекну обећаних 100 евра, јер ће се на тај начин мерити њихов патриотизам. Новци су ипак потребнији за организовање демонстрација и скупова власти против опозиције. Треба платити по једну црвену сваком ко дође. Потребнији су страним инвеститорима, као што имамо последњи пример од 14 милиона евра Хенкелу. Потребнији су Албанији, Клинтоновима, мигрантима… свима, осим људима који су свој живот посветили Србији. Лицемерно ће бити што ће евентуално овакав захтев бити покренут од оних истих који су 2018. године у марту пустили информацију о регресу и топлом оброку. Од оних који су удомљени у разним управним и надзорним одборима за симболичну суму већу од просечне плате официра, због које су свој официрски позив подредили политички пожељном понашању. Не сумњам да ће у пакету захтева за одрицањем од 100 евра бити упаковано и неко слатко обећање. То уопште није спорно. Ситне преваре тог типа више и не боле јер су људи отупели.
Спорно је и болно како ће се сваки старешина, сваки официр, подофицир, војник, војни службеник осећати ако након избора опет буду изманипулисани, а средство манипулације буде статус Косова и Метохије!
12. мај 2020.
