Округли сто: Правно-политички аспекти кризе у Украјини „Украјина-Новорусија“ у организацији Струковног удружења правника ,,Номоканон“.
Учесници:
ЊЕ г. Александар Чепурин, амбасадор Руске Федерације у Србији.:
Мирослав Лазански, војно-политички коментатор листа Политика
Др Душан Пророковић, Факултет за дипломатију и безбедност
Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Стеаван Гајић, истраживач, сарадник Института за европске студије
Др Драган Петровић, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду
Александар Павић, политолог, колумниста руског геополитичког сајта Фонд за стратешке културе
Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе
Излагање Драгане Трифковић, директора Центра за геостратешке студије
Поштовани скупе, ваша екселенцијо, даме и господо, драги пријатељи
Моје излагање везано је за Доњецку и Луганску народну републику и догађаје који су тамо протекли. Покушаћу да укратко појасним како политичке и правне, тако и војне аспекте у вези сукоба у Новорусији, са освртом на стравичан злочин који се десио у Одеси.
На самом почетку желела бих да изнесем најважније ставове.
Када говоримо о рату у Украјини, не можемо а да не споменемо Југославију. Рат у Украјини није почео случајно, већ је он добро испланиран и директно изазван по опробаним тактикама Запада које су испробане у Југославији. Агресија на друге земље увек је почињала медијским ратом и лажним оптужбама,па је тако камера је постала најубојитије оружје 21. века.
Запад је усавршио креирање разлика у друштву и изазивање комфликата, а осим манипулација они користе и директне методе, као што су снајперисти који пуцају у масу на митингу у Сарајеву, Дамаску, Кијеву. Њихове приватне војне компаније учестују у ратовима, а пензионисани официри врше обуку где год је то потребно. Они организују државне преврате неподобних режима, и затим уз помоћ НВО организација, медија и корумпираних појединаца, контролишу друге државе. Сарадници Запада у остваривању њихових политичких и економских интереса поред активиста НВО и корумпираних чиновника су терористичке организације и екстремисти, ОВК, Ал-Каида, ИСИС, Десни сектор итд.
Нажалост, ове чињенице су мало познате у Украјини. Иако сам на основу догађаја и реакција јавности у Украјини које сам пратила из медија, могла да закључим о њиховој дезинформисаности, чини ми се да сам праву слику о томе стекла тек кроз разговор са обичним људима. Нажалост, то сазнање је прилично поражавајуће.
Отворени војни сукоб у Украјини, почео је након организованих протеста, и такозваног Евромајдана у Кијеву који се десио пре нешто више од годину дана. Повод за протесте била је одлука председника Виктора Јануковича да не потпише споразум о јачању веза са ЕУ. У фебруару текуће године дошло је до државног преврата, односно још једне увезене револуције, након чега су власт преузеле екстремне националистичке снаге са идеологијом Степана Бандере.
Војну операцију против народа у Донбасу, започела је кијевска власт. По наредби тадашњег привременог председника Турчинова, покренута је такозвана анти-терористичка акција 7. априла. Такву одлуку разуме се он није самостално донео, већ у договору са западним партнерима. Украјинска војска је покренула артиљеријске и ваздушне нападе на становништво. Томе су претходили протести због насилне, нелегалне промене власти, политичке репресије над становништвом и укидања грађанских права, при којима су демонстранти заузимали административне објекте и захтевали федерализацију земље, како би заштитили своја права.
У Одеси се 2. маја десио стравичан злочин. Тога дана је стигло 15 аутобуса са евромајдан активистима, из разних градова,међу њима је било екстремиста из Десног сектора, навијача клубова Черноморец и Металист, као и војника у цивилу из јединице Дњепар која је формирана две недеље раније. Финасијер ове јединице је Игор Коломојски, мултимилијардер олигарх из Украјине, изразити русофоб. Екстремисти су у Одесу дошли наоружани пиштољима, бејзбол палицама, металним штанглама, ланцима и ножевима са паролама: Слава Украјини ! Смрт непријатељима ! Московљане на нож ! Полиција у Одеси је имала наређење из Кијева, да не реагује. Инциденти су прво почели у центру града, када су се екстремисти сукобили са становницима Одесе. Дошло је до употребе ватреног оружја, и бацања молотовљевих коктела. Епилог је 6-оро мртвих. Након тога екстремисти су кренули на трг Куликово поље, где су се скупљали потписе за федерализацију. Чим су стигли, запалили су шаторе у којима су се скупљали потписе, а људи који су се ту задесили, повукли су се у зграду Дома синдиката. Оно што је уследило, било је стравично. Разјарени екстремисти су опколили зграду са свих страна, почели да бацају молотовљеве коктеле и пуцају, запалили су улазна врата у зграду и у ватру убацили аутомобилске гуме, након чега се пожар проширио до првог спрата. Све који су почели да се спашавају, насилници су тукли. Неки људи су покушавали да изађу кроз прозор из зграде, екстремисти су их гађали каменицама уз узвике Умри ! У Дому синдиката је убијено 42-оје људи. Од тога Једанесторо које је скочило из зграде у покушају да се спасе док су остали спаљени живи или умрли од тровања отровним гасовима услед пожара.
О тим стравичним дешавањима постоје и видео записи. Реакције Запада на ужасан злочин у Одеси, свеле су се на саопштења да истражни и судски органи треба да обаве свој посао, док је рецимо пољски премијер Доналд Туск, садашњи високи званичник ЕУ, изјавио како је догађај у Одеси последица рата који је започела Русија.
Да закључим у вези догађаја у Одеси, присталице украјинских власти, екстремисти, и војници украјинског батаљона Дњепар су дошли у Одесу са задатком да изазову хаос и крвопролиће. Инспиратори тог злочина и налогодавци су украјинска власт и њихови западни партнери. Циљ је био да се уплаше сви они који се усуђују да се успротиве инсталираној власти у Кијеву, да се боре за своја права, изражавање културе, употребу језика.
Након што је украјинска војска отпочела агресију на становништво, у Источном делу Украјине формиране су јединице самоодбране које су успоставиле контролне тачке и војно присуство у већим градовима Доњецке и Луганске области. 11. маја је организован референдум о независности, где се око 90% гласача изјаснило ЗА. Затим су 24. маја новоизабрани лидери ДНР и ЛНР потписали споразум о уједињењу у конфедерацију Новорусију.
У јуну, јулу и августу су се водиле жестоке борбе између украјинских снага и самоодбране у многим градовима доњецке и луганске области. Оружане снаге и Национална гарда Украјине се одлучила на активно вођење рата забрањеним методама и масовно бомбардовање насеља и цивила.
Претходног месеца сам боравила у Луганској народној републици, где сам учествовала као део тима међународних посматрача, у надгледању избора.
Тада сам обишла неколико села која су потпуно уништена рецимо село Хрушчевата, где је свака кућа погођена. Такође у граду Луганску сам видела разрушене стамбене зграде, школе, цркве и тржне центре. Током најжешћих борби у Луганску, када је украјинска војска била у офанзиви, из града је отишао већи део становништва. Град је остао без воде, струје и хране, односно снабдевања. Током августа, украјинске снаге су скоро заузеле Доњецк и Луганск, након чега је дошло до реорганизације и промене власти ДНР и ЛНР. Нажалост, постојали су и велики међусобни политички сукоби унутар власти Доњецка у Луганска.
Русија је средином августа припремирала прве хуманитарне конвоје, међутим ни украјинске власти ни Запад нису желелу да одобре нити да омогуће допремање хуманитарне помоћи. Помоћ је на крају ипак достављена, чиме је спречена хуманитарна катастрофа.
Становништво Доњецке и Луганске народне републике, које се након најжешћих борби углавном вратило у своје домове, практично живи од хуманитарне помоћи, јер је Украјина обуставила исплату плата и пензија. Након реорганизације снаге самоодбране су прешле у офанзиву и преузеле велике делове територија од украјинских снага. Иначе однос снага између две сукобљене стране је такав да украјинске снаге имају велику предност како у људству, тако и у техници, међутим мотивисаност украјинских војника је изузетно ниска, због чега је дошло до пуно случајева дезертерства, као и преласка војника на супротну страну. У борбама које су вођене потпуно је уништено ратно ваздухопловство Украјине, а у Донбасу је Украјина изгубила 60-70% војне технике. Услед великих губитака у људству и техници, квалитет украјинских снага је додатно погоршан. Након контраофанзиве самоодбране, 20. септембра у Минску је постигнут споразум о прекиду ватре који је вођен између представника Украјине, и представника самоодбране уз учешће Русије и ОЕБС а. Претходно је украјинска Рада 16. септембра усвојила Закон о посебном статусу ДНР и ЛНР који је био основ за дијалог. Мински споразум је дефинисао прекид употребе оружја и забрану војних дејстава као и разграничење две зараћене стране са међузоном од 30 км.
Гарантована безбедност није спроведена у пракси, јер је Мински договор нарушен од стране Кијева и украјинске снаге су наставиле да гађају територију под контролом снага самоодбране, а такође нису поштовале споразум ни по другим тачкама.
Становништво Истока Украјине уопште није било спремно да се одбрани од напада на почетку демонстрација и сукоба, и људи су били више него збуњени. Томе је доста допринела дезинформисаност, јер су медији на Истоку Украјине емитовали западну пропаганду. Протекла дешавања, као и однос Украјинских власти, самоодбране, добровољаца и Русије према становништву, довеле су до схватања многих непознаница и до јачања воље народа. У основи украјинске снаге су гранатирале стамбена насеља и цивиле којима су се супротставиле снаге самоодбране, а једину хуманитарну помоћ без које не би могли да опстану, добили су и даље добијају од Русије. Након свих дешавања народ у Новорусији, уверена сам, не жели да живи у Украјини. Они су схватили да би се њихова права константно смањивала и укидала, и да немај у њој никакву будућност. Због тога су масовно изашли на изборе у Доњецку и Луганску, који су организовани независно од Кијева, а претходно су такву одлуку донели на референдуму.
Што се тиче Међународно-правне ситуација у вези избора у ДНР и ЛНР, они су спроведени у складу са основним конститутивним законом ДНР и ЛНР, на основу изборног права тајним гласањем . Народни Савет донео је 24. септембра Закон о избору председника и Закон о избору Народног Савета, који су у потпуности регулисали правни поредак избора у републикама. Истог дана донето је решење о заказивању избора за 2. новембар 2014. године. У складу са донетим правним актима формирана је Централна изборна комисија и изабран је председник изборне комисије. Централна изборна комисија је након тога обавила регистрацију кандидата за председнике и листи кандидата Удружења и Покрета. Избори су спроведени по пропорционалном систему, а кандидати су изабрани на четири године. Изборе су посматрали Међународни посматрачи из Србије, Чешке, Француске, САД, Грчке, Абхазије, Јужне Осетије, Русије, Италије, Немачке, Мађарске, Бугарске и Аустрије. Међу члановима изборне комисије, налазили су се и представници Европског парламента.
Имала сам прилику да обиђем пет изборних места у ЛНР, и да оценим регуларност избора. Локална власт нам је указала високо поверење, и омогућила да реализујемо наш задатак, односно несметано пратимо изборе. Имали смо комплетан увид у ток гласања, као и могућност да попричамо са председником изборне комисије, члановима изборне комисије или гласачима по слободној вољи. Никаквих ограничења није било, заправо су нам сугерисали да попричамо са гласачима и на тај начин стекнемо увид у ситуацију.
Избори су протекли без икаквих инцидената, и били су одлично, народ је у километарским редовима стрпљиво чекао да искаже своју вољу. Никаквих притисака на гласаче није било, како су западни медији покушали да представе. Разговарали смо са људима који су чекали да гласају и они су нам изнели своје мишљење о разлозима за гласање, кандидатима и очекивањима. Из разговора са њима, могла сам да закључим да код људи постоји нада у бољу будућност.
Испричали су трагичне догађаје који су се одиграли у Луганску, страдање невиних цивила међу којима су и деца, гранатирање њихових кућа, стамбених зграда и школа, преживљавање без хране и воде док су се налазили под опсадом и бруталност украјинске војске, украјинске националне гарде и неонацистичких батаљона које контролишу олигарси, као што је нпр. Ајдар који такође финансира олигарх Коломојски.
Запад је изразио незадовољство због одржавања избора, и прогласио их унапред нелегитимним, док су међународни посматрачи оценили изборе слободним и демократским .Та чињеница не треба да представља никакво изненађење, с обзиром да је за Запад државни преврат легитиман начин доласка на власт. Истовремено, поред војне агресије се води и информациони рат у свим западним медијима, тако да западна јавност не познаје узроке и природу сукоба, а догађаји у Украјини се представљају као махинација Русије.
Интерес Запада од самог почетка сукоба, био је да Русију уведе у директан сукоб са Украјином. Са једне стране, Русија је имала захтев да заштити свој народ који је угрожен, али и чврсто уверење да конфликт треба да решава политичким путем. Губици које руски народ трпи су ужасни, али имамо страну која потенцира рат (Кијевску власт под контролом Вашингтона) и Русију која покушава да га заустави. Мудром политиком Русије, такав развој догађаја није постигнут, и рекла бих да је Русија успела да избегне замку Запада.
Нажалост велики део народа у Украјини и даље не схвата да разлог сукоба није етничке, већ политичке пророде, и да су њихови политичари били изманипулисани да служе западним интересима. Ситуација се додатно погоршава из економских али и политичких разлога. У Украјини се води сукоб између олигарха и неонациста, али и између самих олигарха што може да буде увод у нове сукобе. Како време буде више одмицало, незадовољство и сукоби ће се повећавати, у великој мери и због тога што Запад нема ни могућност, а ни вољу да економски помогне Украјини.
Међународна заједница је у обавези да уради све што је потребно, како би крвави сукоб престао, али за сада није јасно да постоји таква воља Запада. Уместо смиривања сукоба, Запад даље подстиче нове комфликте, како у Украјини, тако и на другим местима, покушавајући на тај начин да реши сопствене политичке и економске проблеме. Таква спољна политика САД резултирала је увећавањем проблема, континуитетом сукоба, разарањем многих држава које су пре уплитања Запада биле стабилне, као што је рецимо Либија или Сирија, и сада је изазвана озбиљна криза у целом свету. Видимо да је постојећи политички, економски, безбедносни и правни систем неефикасан и да се он трансформише. Остаје нада да промена односа снага, која је немииновна, неће изазвати сукобе широких размера, али нажалост то ће највише зависити од Запада.
9. децембар 2014.
