Рат за Африку

Пише: Милош Здравковић

За разлику од деведесетих година прошлог века, када је крај Хладног рата умањио интересе, посебно САД и Европе за Африку, 21. век означио је почетак нове трке за превласт у њој. Најпре је Јапан видео шансу на овом тржишту и почео да интензивира економске и трговинске везе с континентом. Али растући домаћи буџетски дефицит приморао је Јапан на повлачење. Партнерство Африке и Кине, које сеже до шездесетих година прошлог века, подстакнуто наглим економским узлетом Пекинга, добило је шансу.

Африканци у Кини виде некадашњег губитника коме је у току две генерације успело да се пробије у светски политички врх. Кинези су данас народ који учествују у владању светом и којима чак ни Америка не може ништа. За Африканце је то порука наде и Кинези постају узор.

У очима светских политичара и обичног становништва, али не и привредника, Африка се и даље види као континент сиромаштва, бескрајних ратова и епидемија, у прединдустријском добу развоја, који преживљава захваљујући само међународној помоћи. Ипак поједини светски кредибилни аналитичари настоје да укажу на убрзани привредни раст, динамично формирање институција система, тржишне привреде и слично.

Африка има огромну територију, преко милијарду становника и огромна природна богатства, која према различитим проценама чине 30-40 процената светских резерви сировина — нафте, гаса, дијаманата, злата и других руда и минерала.

У Африци живи око 1,2 милијарди људи, који су повезани историјским искуством колонизације и још увек постојећом зависношћу о иностраној помоћи. Трговина је на ниским гранама. Само 16 посто афричког увоза и извоза догађа се међу афричким државама. Примера ради, 70 посто спољнотрговинског промета Европе је међу европским земљама. Интегрисањем својих привреда Африка има наду у крај те зависности о извозу и пре свега увозу робе у богате нације и потенцијално може развити своју производњу.

Података има мало али ипак да наведемо. У 2015. Русија је остварила трговинску размену са Африком у износу од 3,3 милијарде долара, што је мало у односу на ЕУ (140 милијарди), Кину (око 200 милијарди), Индија (65 милијарди) и САД (око 14 милијарди). То значи да Русија и САД не виде потенцијал трговине са тим делом света у износу од мање од пар процената свеукупне спољне трговине.

Светске силе развијају телекомуникациони систем, рударство и експлоатацију сировина и минерала. Већина фирми које делују у Африци баве се банкарством, енергијом и телекомуникацијама, али и улагањима у минералне ресурсе, инфраструктуру, рибарство, образовање, здравство, туризам и одбрану. У међународном простору понекад се критикује руска трговина оружјем, што је само кампања против трговине која се сматра неморалном, али у коју се укључују и друге „моралне“ земље као што су оне Западне, па и скандинавске.

Примера ради, Кина је једна од највећих инвеститора у Африку, а уједно кинеско-афричку сарадњу прати широк распон кинеских и афричких медија, до те мере да је Пекинг одлучио да покрене честе размене новинара и медијских организација. Кинеска државна телевизија, Кинески међународни радио, кинеске новине и службена државна агенција Ксинхуа, остварују велик медијски искорак према Африци. Ови напори прате кинеску привреду и политичко ширење, које досеже свој врхунац у позицији највећег трговачког партнера Африке. Та веза генерише више од двеста милијарди долара годишње.

Кина, друга (прва) велика глобална сила на афричком континенту, тражи савезе са државама које јој могу послужити као тржишта и извор сировина. Од 1995. до 2015. трговина између Кине и земаља субсахарске Африке порасла је за 40 пута. Преко 20 посто целокупног афричког извоза намењено је Кини. Уједно Кинези из Африке добијају највећу количину нафте након Блиског истока. Пекинг је много инвестирао у афричку инфраструктуру и развио тржиште за кинеске производе.

У глобалној борби за афричко тржиште, али пре свега за афричке ресурсе, Русија је још увек далеко од својих супарника. У погледу стратешког помака и деловања према Африци, Русија је далеко иза Кине, Сједињених Америчких Држава, Европске уније, Индије и Бразила.

Као и крајем 19. века, велике силе и данас воде битку за црну Африку, Америка, Кина, Индија и посустале европске државе боре се за ресурсе али и потенцијално велико тржиште.

У међувремену, раст доживљавају још неке економије, па битка за афричко богатство постаје компликованија уласком Бразила, Јужне Кореје и Индије на ово тржиште. Заоштрава се посебно између најјаче Кине и Индије, која покушава да је стигне.

Индија је на црном континенту присутна са обимом трговине од 65 милијарди долара, и представља најјачег конкурента Кини са 200 милијарди долара. Образлажући разлоге диспропорције између два највећа инострана конкурента аналитичари примећују разлике у њиховом приступу пословима у Африци.

Кинеске компаније су активне широм континента великим инфраструктурним пројектима, укључујући луке, железнице и спортске стадионе. Насупрот томе, индијске иницијативе своде се на индивидуалне компаније које теже да се прошире у телекомуникацијама, пољопривреди, аутомобилској индустрији и образовању.

Америчка политичка елита увек тражи некаквог непријатеља и тај се непријатељ стално мења. Сада је главни непријатељ Русија али пре свега због Африке верујем да је Кина следећа на списку. Са Индијом се још увек тактизира.

Сједињеним Државама се не свиђа идеја да би могле да изгубе тамо свој утицај. Почевши од шездесетих година предпрошлог века Запад сматра Африку својом зоном утицаја, зато када Кина или нека друга држава која не спада у тај западни круг почне да јача своје политичке и економске односе са Африком, на то се гледа уз поприличну бригу и стрепњу. Тај процес је иначе започео негде 2000. године, када је Кина почела да јача своје економске и политичке везе са афричким државама. Као што је познато, обим трговинске размене је нагло скочио, инфраструктурни пројекти су почели да се развијају по читавом континенту.

Кинезе више интересује економија и то је несумњиво управо та сфера где се САД плаше да ће остати потпуно „кратких рукава“. Огроман број кинеских инвестиција остварен је уз посредство приватних лица на породичном нивоу или преко компанија чији је власник држава.

Учешће Кине у економији афричких држава координисано је из једног центра и у највећем броју случајева се контролише. Кинези у Африку стижу по истом принципу како стижу и у остале државе света, како би развијали своје некад мање, а некад веће послове и како би зарађивали новац.

Осим тога, Кина је афричким лидерима понудила алтернативу и тако им омогућила да игноришу многе западне захтеве. Кинези дају новац и не везују га за политичка условљавања.

Поводом Африке, видимо једну контрадикторну ситуацију. Преседник Трамп са једне стране афричке државе сматра потпуно назадним и неразвијеним, до те мере да не жели уопште да троши време на разговоре о њима. Са друге стране, видимо узбуну, бригу, паљење гомиле аларма онда када до Вашингтона стигну вести да „зли Кинези“ полако окупирају афрички континент.

Западно гледиште на Африку као континент са којим је могуће радити шта вам је воља. Кина, Индија, Бразил, Русија и неке друге државе овај континент виде као полигон за нове могућности, и да се разумемо, Африканци то разумеју и прихватају отворених срца. Јер већина Европљана неће и не може ни да замисли да Кинези и Африканци граде модерне, продуктивне односе. Коначно то је у супротности са свим искуствима колонијалног времена и његовим до сада актуелним последицама. Сви односи који су базирани на равноправним основама много су привлачнији за већину афричких земаља, него то снисходљиво понашање и дочек који обично имају када њихови представници посећују Париз, Вашингтон или Лондон. Доба колонијалне прошлости је на срећу завршено !

П.С.

Геноцид у Конгу, трговина робљем, апартхејд, доба колонијалне експлоатације…су заоставштвине Западног света које Африканци неће и не могу да забораве.

27. децембар 2018.

آخر المشاهدات: 684