Пише: Милош Здравковић
Секташки конфликти на Блиском Истоку могу се третирати као ривалство две гране/верзије ислама: Шиита и Сунита. То је реалност која постоји. Ипак ствари су мало компликованије. Јединство Сунита представља мит – земље које чине Сунити су дубоко подељене око разних питања. А Шиити, чија је снага порасла од раних 1990-их, ипак пате од незаобилазних ограничења као мањинско муслиманско становништво.
Демографски изазов
Заиста, највећа препрека шиитској доминацији јеста демографија. Више од три четвртине свих Муслимана практикује сунитску верзију Ислама. Према свим релевантним показатељима, постоје само четири земље са већинским шиитским становништвом: Иран, Азербејџан, Бахреин и Ирак. Истини на вољу постоје и земље које имају значајну шиитску мањинску популацију: Јемен, Кувајт, Саудијска Арабија, Авганистан, Пакистан, Турска… Шиити такође чине највећу верску групу у Либану и чине око 20 процената од око 150 милиона муслимана у Индији.
Попут својих „колега“ Сунита, Шиити су такође интерно разнолики. Најмоћнији и најбројнији су Персијанци, али постоје Алавити (значајни нарочито у Сирији и Турској), Заиди, Друзи…Сви они се разликују географски, језички политички и идеолошки.
Кроз историју Шиити су ретко преовладавали, нарочито после XВИ века када је велики део Блиског Истока, као и јужне Азије потпао под контролу Отоманске империје или великог Могулског царства (Индија) – обе сунитске империје.
Успостављање упоришта
Године 1979. иранска револуција је званично креирала Шиитску републику Иран. Иран је данас највећа и најмоћнија земља Блиског Истока. Та чињеница омогућава свештеним лицима (у питању је теократски режим) која воде ову велику и богату земљу да снажно подржавају Шиитске заједнице широм света, нарочито на Арабијском полуострву и околини. Али ширење утицаја (нарочито ако није у питању империја) није лако. Иран је прво покушао да искористи „своје“ етничке Азере да користе шиитску већину у Азербејџану у своју корист. Међутим, до 1991. године, Азербејџан је био део Совјетског Савеза и као такав део секуларне нације. Његов секуларизам направио је јак отпор Шиитској увертири.
Ратови у Авганистану – прво Совјетска инвазија, па америчка окупација – као и перманентни конфликт између Индије и Пакистана, у знатној мери отежавају проширење иранског утицаја на исток.
Са лимитираним могућностима за прогрес на северозападу и истоку, једини правац прогреса Иран је осетио према арапском свету. Упркос крвавом рату између Ирана и Ирака (арапска земља) почетком 1980-их, Техеран је успео да створи јако упориште у Дамаску (делимично захваљујући и томе што је већинским Сунитским становништвом владао и влада Алавитско – Шиитски режим). Заиста, Сирија је од тада постала најснажнији савезник Ирана на Блиском Истоку. Сиријски владари (породица Асад) омогућили су Ирану да развије Хезболах у велику политичку и војну снагу.
Друга два догађаја била су пресудна за ширење Иранског утицаја на Блиском Истоку и на Арапски свет: године1989. рат између Ирана и Ирака се завршио и донекле случајно грађански рат у Либану је решен. Ово друго је позиционирало Хезболах (про-иранска група) као највећи појединачни ентитет Либанске политичке сцене.
Неколико година касније, Ирак је напао Кувајт, што изазива први Заливски рат. За Иран је то био дар са неба, јер је дефинитивно ослабио владу Садама Хусеина у Багдаду, која је као сунитска (у држави са изразитом шиитском већином) имала перманентну заштиту Савета за сарадњу у Заливу (чине га арапске сунитске државе).
Од тада влада у Техерану перманентно помаже курдске и шиитске групе у Ираку и ствара плодно тле за успоставу контрлоле Ирака, што се и десило после 2003. године и пораза Садама Хусеина од стране САД. На тај начин влада Сједињених Америчких Држава чини своју прву велику стратешку грешку на Блиском Истоку и омогућава свом архи-непријатељу Ирану да успостави зону утицаја од Персијског залива до Средоземног мора.
Чинило се да је завршетком другог Заливског рата простор за даљи раст шиитског утицаја престао да постоји. Са једне стране су постојале (и постоје) заливске монархије, снажно подржане од стране влада у Вашингтону и Лондону, а Русија и Кина као државе које су традиционални савезници Ирана нису имали ни снаге, ни аспирација да подрже даљу експанзију Техерана. Ипак след догађаја који је наравно креиран на западу – Арапско пролеће – отворио је нове перспективе за сукобе и нову расподелу карата на Блиском Истоку.
Усред Арапског пролећа влада у Техерану је покушала да прошири свој утицај на Арапском полуострву – у срцу иранског регионалног и верског ривала, Саудијске Арабије. Конкретно, Иран је покушао да искористи етничку шиитску већину у Бахреину и збаци сунитску краљевску породицу Ал Калифа са власти (саудијски и амерички савезник). Уз прећутну америчку подршку Саудијска Арабија, под покровитељством поменутог Савета за сарадњу у Заливу, у крви је угушила побуну већинског сунитског становништва.
Убрзо после тога иранска жеља за хегемонијом је добила најјачи ударац у Сирији, где су протести на крилима Арапског пролећа прерасли у крвави, секташки и грађански рат. Алавитска шиитска влада је још увек на власти, али је озбиљно угрожена. Распад режима Башара ал Асада имао би катастрофалне последице по иранску спољну, али и унутрашњу политику. Смена власти у Дамаску оставила би највернијег иранског савезника Хезболах у Либану на милост и немилост Израела, а шиитску мањину новом (већински сунитском) режиму у Сирији. Отуда не чуди безрезервна и одлучна подршка Ирана влади у Дамаску.
Мека и Медина
Чини се да тренутно да су Иран и Шиити у великој предности у односну на главне ривале (Саудијску Арабију и Турску) Суните у Сирији. Борци Хезболаха и Иранске револуционарне гарде у кључном тренутку су омогућили регуларној сиријској армији да задржи контролу над кључним градовима и територијама у Сирији, укључујући и главни град Дамаск (већински насељен сунитима, док алавитска мањина живи на обалама Средоземља). Борба између разних терористичких група „Ал Нусра“ и „Исламске државе“, ирански нуклеарни преговори, рат у Украјини, Саудијска преокупација Хутима у Јемену дале су време режиму Башара ал Асада да се прегрупише, скупи снагу и покуша да зада финални ударац побуњеним Сунитима.
Ипак, ова могућност неће трајати вечно. Напредак Шиита је дошао пре свега као резултат Сунитских слабости, некохерентности и дубоких подела. Када су се ујединили (наравно уз значајну финансијску помоћ арапских монархија као и турску тактичку и оперативну помоћ) побуњеници су упели да освоје Идлиб и задају најозбиљнији ударац Асаду од почетка сукоба.
Што је још значајније, има знатно више Сунита него Шиита, а све указује да Сунити тешко прихватају шиитска правила. У Либану Хезболах није био у стању да формира владу, без обзира на величину и утицај ове милитантне групе. У Јемену новом „перспективном“ ратишту Блиског Истока, више покрета има могућност да се етаблира као Хезболах у Либану. У Ираку је и даље моћна сунитска милитантна терористичка група „Исламска држава“, која доминира у појединим регионима, упркос варварствима које су починили.
Посебно је интересантна позиција Египта. Најмногољуднија сунитска арапска држава од периода владавине покојног председника Садата представљала је најјачег и најоданијег савезника Сједињених Америчких Држава. Данас је Египат дубоко подељен на присталице забрањеног покрета „Муслиманска браћа“ свргнутог председника Морсија и владајућу војну елиту подржану од стране либералних и грађанских кругова ове земље. Као такав, Египат је у перманентном страху од избијања грађанског рата у потрази за иностраном потпором, те је невољан да учествује у шиитско-сунитском сукобу.
Како ствари стоје, највећа прилика за раст иранског утицаја представљају сунитски џихадисти. Џихад слаби сунитске државе и озбиљно мења међународно јавно мњење у корист иранске стране. Иранци се надају да ће Саудијска Арабија, пре свих, остати аутократска држава под влашћу породице Ал Сауд – и из њихове перспективе очекују интервенцију Саудијаца на суседни Јемен против Хуути побуњеника, што ће како они очекују, да произведе секташки сукоб у јужним саудијским, претежно шиитски насељеним провинцијама. Са већ поменутим Бахреинцима и шиитским становништвом на северозападу Саудијске Арабије представљаће моћну полугу за утицај на Арабијско полуострво и читав арапски свет.
Ипак, постоји превише „црвених линија“ за Суните у региону. Чак и да Сједињене Америчке Државе толико изгубе утицај, што је у овом тренутку мало вероватно, тешко је претпоставити да би Сунити препустили да муслиманима свети градови Мека и Медина потпадну под шиитску контролу. Једноставно, Шиита нема довољно да успоставе тоталну доминацију, јер су просто окружени Сунитима.
Поред верских разматрања, постоје и етнички аспекти који спречавају ширење шиитске владавине. Шиитско руководство је у рукама Персијанаца, а не Арапа. Иако су шиитски Арапи углавном уједињени, неке од њихових разлика је тешко игнорисати.
Ипак највећу претњу по Иранску доминацију регионом представљају Сједињене Америчке Државе које ће по сваку цену желети да поспеше и продубе сукобе конзервативних и либералних струја у самом Ирану.
Предвиђање
1. Блок шиитских држава ће створити коалицију на Блиском истоку и прерасти у значајан геополитички елемент. То ће означити дугорочно лидерство Ирана на овим просторима.
2. Егзистенцију, развој и даљу експанзију овог блока омогућиће даље поделе и слабости сунитских држава предвођених богатом, али заосталом и неразвијеном Саудијском Арабијом.
3. Много фактора, али свакако најзначајнији међу њима је сиријски грађански, верски и секташки рат, који ће омогућити даљи раст утицаја Ирана (који је већ ионако велики) на регион.
18. мај 2015.