Пише: Милош Здравковић
Спроводећи „лажну хомогенизацију народа“, „политичари од каријере“ годинама профитирају на отвореним сребреничким ранама. Као и сваке године и овогодишња комеморација у Поточарима, 11. јула, неће проћи без политизације. У недостатку могућности да се народу понуди боља будућност, отварају се старе ране, прекопава се по гробовима , броје се жртве са обе стране (далеко од тога да их треба заборавити) и народу, свако свом националном корпусу нуди „нову наду“ за прекомпоновање Дејтонског мировног процеса, по „националним афинитетима“.
Сребреница је годинама разапета између четири (две) стране исте трагедије. Прво Бошњаци преброје своје жртве, као да српске нису ни постојале, онда Срби оплакују своје, оправдавајући притом зверства којих је било и са њихове стране, а у суштини су с једне они којима је крвави рат обележио цео живот и који данас тешко живе у том граду, а с друге, разни политички кругови који сваки 11. јул виде као прилику да политички уновче све оно што обележавање злочина са собом носи.
Првих година после рата, говорећи изнад ископаних гробова смењивали су се високи међународни и босански (бошњачки и српски) функционери упозоравајући на размере злочина у Сребреници. Мора се признати да је у то време све организовано с великим достојанством, уз одговорне политичке поруке, па су такве слике и слате у свет. Међутим, како је време пролазило, у сребреничке манифестације упетљавао се, почевши од Хариса Силајџића, све већи број политичара, који су комеморацију и укоп жртава видели као могућност за сопствену политичку промоцију и остварење циљева које нису успели да остваре у рату. Временом су, уместо порука о сребреничким жртвама, почеле све чешће да се појављују отрцане фразе о борби за народ, свету муслиманску земљу, па чак и предизборне поруке лишене сваког људског достојанства. Преко туге сребреничких мајки вођене су и унутарстраначке борбе, али и борбе за новац иностраних донатора.
У Поточарима код Сребренице 11. јула 2016. године биће укопани посмртни остаци још 127 жртава злочина. Нова прилика за запаљиве поруке, нова прилика за Сарајевску елиту да позове свет да мења Дејтонски мировни споразум. Злочин у Братунцу, који је претходио дешавањима у Сребреници за њих је саставни део рата и ратовања, а прошлогодишње хапшење ратног злочинца, Насера Орића одговорног за погром над Сребреничким Србима представља политичку провокацију.
Уочи прошлогодишњег обележавања двадесете годишњице злочина у Сребреници, бошњачки лобисти су покушали да прогурају у Уједињеним Нацијама резолуцију о осуди геноцида у Сребреници, те да стигматизују цео српски народ. На срећу резолуција није прошла, захваљујући држању Русије, уз прећутну подршку Кине. Ипак овом приликом треба нагласити да су сарајевски лобисти нашли плодно тле и у неким „српским“ политичарима и невладиним организацијама.
Да тотално упрскају медијску промоцију сатанизације Срба и Србије, додатно су се побринули дивљаци, присутни у меморијалном центру у Поточарима, када су каменовали премијера Србије Александра Вучића који је дошао да се поклони жртвама злочина, иако се пре тога никада нико са Бошњачке стране није поклонио и извинио српским жртвама. Некадашњи председник Србије Борис Тадић је већ то учинио, у Сребреници али и у Вуковару. Реакција са друге стране је наравно и тада изостала. Погром више стотина хиљада људи у Јасеновцу наше комшије Хрвати и Бошњаци, називају злочином, а убиство осам хиљада (никада потврђена толика бројка) људи у Сребреници је геноцид. Како год, премијер Вучић се прво нашао у смртној опасности, а онда постао главна личност двадесете годишњице злочина у Сребреници. Нико више није ни причао о пропалој резолуцији у УН, са светских медија је склоњена прича о потреби прекомпоновања Дејтона. Све је остало у сенци напада на Вучића и примитиваца који су инцидент изазвали. Да дебакл буде још већи, побринули су се продавци сувенира који су продавали мајце са симболима Сребренице, заставе БиХ, пластичне пушке и пиштоље.
Поучени прошлогодишњим искуством, организатори скупа у Сребреници донели су одлуку да је државни врх Србије непожељан на двадесет првој годишњици обележавања злочина у Сребреници.
Главни спонзор Сарајевске елите, влада у Лондону, притиснута сопственим проблемима, тешко да ће ове године покушати нешто слично ономе од прошле године, а и Европа погођена таласом тероризма, тешко да ће имати разумевања за отварање старих рана и причу о рату за који се оптужује искључиво српска страна.
Ипак, политичким лидерима у Босни и Херцеговини, али и Србији, Сребреница представља „прави полигон за фабриковање политичке напетости“. Зашто!? Зато што ти политички кругови и не могу да понуде ништа друго осим тензија и инцидената, те равнотеже страха на којој већ годинама опстају. У протеклих двадесет година на име помоћи Сребреници потрошена су знатна финансијска средства, али људи и данас живе у тешким условима. Након сваког 11. јула Сребреница поново личи на „град духова“, без патриотског набоја, осим у време избора.
П.С.
Тешко је да се могу сврстати у редове националиста, још мање шовиниста. Не мрзим ниједан народ, али свој волим и веома ми смета када неко ко је у прошлости чинио невиђена зверства, починио етничка чишћења, сада држи придику (да је тобоже геноцидан) народу који је зарад своје слободе десеткован у последњих неколико векова. Будућност, добросуседски односи се граде на истини, здравим темељима и добрим жељама за будућност.
10. јул 2016.