Смрт Његове Светости бугарског патријарха Неофита, представља велики и ненадомјестив губитак за цијели православни свијет, а посебно за Бугарску Православну Цркву и њен вјерујући народ. Заупокојена Литургија за блаженопочившег патријарха служена је у патријаршијској Саборној цркви Светог кнеза Александра Невског у Софији, у присутству великога броја вјерника, духовенства Бугарске Православне Цркве и епископа више Помјесних православних Цркава. По завршеној светој Литургији, опјело за навопрестављенога патијарха Неофита је предводио цариградски патријарх Вартоломеј, који се максимално понашао недоследно и чин погребења искористио за своје отворено арогантане хегемонистичке амбиције. Личносно истицање и самовољно наметање свога ауторитета међу присутнима било је праћено низом скандала са којима је и онако «пољуљани» и искомпромитовани цариградски патријарх још випе деградирао своју личност у очима милиона православних хришћана.
Скандалозно понашање Вартоломеј је започео у својој бесједи на опијелу, говорећи да је покојни патријарх Неофит на празник Богојављења из болнице „послао свој благослов бојним заставама бугарске земље. Овом поруком је благословио браниоце Бугарске – њену одбрамбену војску, осудио напад на друге земље и рат против Украјине који је у току. Из вишедеценијског архипастирског служења патријарха Неофита, кога су красиле многе хрипћанске врлине и пожртвованост сужењу цркви Христовој и своме народу, Вартоломеј је издвојио само овај моменат, јавно покушавајући да исполитизује чин светог погребења бугарског патријарха. Већински дио његовог циничног некролога више је садржавао елементе војно-политичког карактера, а не духовног, архипастирског и богословског. Реторика провокативнога садржаја, очигледно инспирисана империјалистичком политиком евро-атлантских колонијалиста имала је за циља прије свега да наметне личност цариградскога патријарха не као првог међу равнима, него као првога изнад свих осталих.
Поглавара константинопољске цркве на опјелу је пратио лажни и неканоски украјински митрополит Епифаније. С обзиром да су на сахарани бугарскога патријарха били присутни архијереји многих помјесних православних цркава и званичних делегација, Вартоломеј је на лукав начин покушао да у њиховом присутству «озакони» украјинскога расколника, тако пто је инсистирао да Епифаније учествује у саслужењу заупокојене Литургије. Међутим здрав разум и канонски поредак православне Цркве, на коме су инсистирали многи архијереји како Бугарске Цркве, тако и других представника помјесних цркава, ипак није дозволио да се лукави план цариградскога патријарха оствари. О томе свједочи и званична изјава намјесника бугарског патријаршијског престола митрополита варненског и великопреславског Јована који је рекао : «да је присутна особа чији статус још нисмо утврдили. То је представник неканонске“Православне цркве Украјине“ – митрополит Епифаније, којег нисмо позвали, али, како сам разумео, он ће бити присутан». Епифаније није обукао своје одежде, што значи да он није учествовао ни у саслужењу свете Литургије нити опијела. Догађају су дефинитивно претходили закулисни преговори, током којих су они епископи који су желели да очувају канонски поредак одбацили саму идеју о Епифанијевом учешћу у богослужењу. И овом приликом Вартоломеј је покушао да због својих «папских амбиција» ствари напетост у православним односима, као што је то учинио и својом неканонском инвазијом на црквену јурисдикцију у Украјини која припада Московској Патријаршији. Управо је он дао лажну аутокефалност лажној цркви коју је сам основао у Кијеву, коју данас чине расколници, изопштеници, људи анатемисани, на челу са лажним епископом Епифанијем. Покушао је да обманом увјери све поглаваре православних Цркава, цијелу православну заједницу, тврдећи да је са еклисиолошке тачке гледишта давањем томоса о аутокефалности украјинским расколницима, вратио у заједницу и литургијско општење све оне које је Московска патријаршија тобоже подвргла канонској казни. Међутим одмах је постало јасно, да је овај неканонски поступак, који је противан духу и традицији православне вјере, био дио великог плана империјалитичке политике САД, с циљем продубљивања украјинске политичке кризе, а чији је патријарх Вартоломеј већ одавно покорни слуга и директни извршилац.
С обзиром на чињеницу да Бугарска Прваославна Црква није признала украјинске расколнике, појављивање самозваног митрополита Епифанија на сахрани патријарха Неофита, може се тумачити искључиво као злонамјерна провокација у режији царигрградског патријарха Вартоломеја. Појављивање расколника у саборној цркви светога Александра Невског изазвало је велико негодовање како од стране свештенства, тао и од стране вјерујућега бугарскога народа.
Вартоломеј се на опијелу бугарскога патријарха истакао још једном срамном акцијом, која је такође изазвала пометњу и незадовољство архијереја и свештенства у Софији. Заједно са њим на опијело патријарха дошао је још један расколник, архимандрит Харлампије Ничев, по националности бугарин, који је био близак Вартоломеју још од времена његовог служења у САД-у. Харлампије је као игуман манастира Добридол у Бугарској, активно трговао црквеним земљиштем од чега је финансијску добит користио у личне сврхе. За ово дјело, далеко од монашког подвига, он је био рашчињен и изопштен из бугарске православне цркве. Неколико година касније испоставило се да је Харлампије управљао и једним од казина у Сунчевом Брегу. Ова врло контраверзна личност, будући протјеран из бугарске Цркве, ипак је касније нашао уточипте и заштиту код Вартоломеја. Под омофором цариградског патријарха, Харлампије је враћен у свој чин и постављен за исповедника бугарске православне заједнице у Истанбулу.
На овако скандалозан и непримјерен начин цариградски патријарх је испратио упокојеног патријарха Неофита на последњи пут и дао покојнику «последњи братски цјелив». Понашао се Вартоломеј на патријаршијској сахрани не као први међу једнакима, већ као први изнад свих осталих. Православна вјера нас учи да као хришћани, морамо без осуде имати разумјевања према слабостима других. Али исто тако свето Јеванђеље нас опомиње да је приоритетни задатак свакога православнога хришћанина да чува канонски поредак и изворну чистоћу наше свете вјере. Самовољно наметање фанарског патријарха као врховног арбитра са папским амбицијама, дефинитивно још више продубљују раскол у свијету помјесних православних Цркава. Његове неканонске интервенције у дијеловима који не прпадају његовој канонској јурисдикцији, неканонска рехабилитација расколника и враћање у свештене чиннове рашчињених лица других православних цркава, само још випе ствара атмосферу незадовољства и неповјерења које наноси штету васељнеском православљу у цјелини. Већ сада постаје очигледно да је неканонски украјински томос разбио једиство Православне Цркве и створио можда највећи јаз у нашим међу православним односима.
Аутор текста је свештеник Миладин Митровић, савјетник СНП – Избор је наш за религијска питањa и старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бања Луци
11. април 2024.
Извор: plebiscitrs.org