Пише: Душан Нелки
Влада пандемија. Човеку додељени дар, да о сопственој судбини одлучује сам, на пречац му је одузет. Тај дар, који правна наука описује појмом личне слободе, ускраћен је већини људске популације, грешим, ускраћен је свима. Привид да су од ове мере изузети имају само они који обнашају власт. Када се мало осврнем у прошлост, видим да нам се ово не догађа први пут. Личне слободе, великој већини, биле су ускраћене и у робовласничком систему.
Пише: Драгана Трифковић
На попису становништва у Црној Гори 1909. године 95% становника се изјашњавало као Срби по националности. Тада није ни постојао појам црногорске националности. Само 39 година касније, на попису 1948. године 91% становништва се изјаснило да су Црногорци по националности. Такав радикални прелом десио се након Другог светског рата, пада монархије и доласка комуниста на власт. Поред црногорске, тада се појављује и југословенска националност, па је на попису из 1981. године у Црној Гори било 69% Црногораца, 6% Југословена и 3% Срба (остало Албанци, муслимани, Хрвати и Роми). Пре одвајања Црне Горе од Србије, које је реализовано врло упитним референдумом из 2006. године, на попису из 2003. године у Републици Црној Гори је било 43% Црногораца, 32% Срба и није било Југословена. То показује да је распад Југославије утицао на повратак срспког идентитета у Црној Гори. Иако је у време Југославије црногорска националност била апсолутно већински заступљена формално, у реалности су њу људи сматрали подврстом српског националног идентитета. Иако је и у то време постојала структура људи која је гајила одбојност према таквом тумачењу, она није била у већини.
