الــوزيرة Trifkovic مدير عام مركز الدراسات الجيوستراتيجية
Пре неколико дана турски министар спољних послова Хакан Фидан изјавио је да се Турска залаже за тражење дипломатских начина за решавање сукоба у Украјини. Подсетићемо се да су у Турској пролећа 2022. године били организовани преговори између Москве и Кијева, који су се завршили неуспехом захваљујући Лондону, пошто је тадашњи британски премијер Борис Џонсон позвао Кијев да ништа не потписује са Руском Федерацијом и да настави да ратује. Иако се државе Запада, као и Турска, на речима залажу за постизање мира у Украјини, јасно је да се њихово деловање суштински разликује од реторике. Постизање Минских договора о престанку непријатељстава у Украјини (2014-2015. год.), Западу је служило само за куповину времена како би се додатно ојачале оружане снаге Украјине. То је потврдила и бивша канцеларка Немачке Ангела Меркел, што јасно говори о томе да Запад када „орвелијански“ говори о миру, заправо води рат („рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ“ Џорџ Орвел „1984“). У вези са тим колективни Запад је изгубио било какав кредибилитет да говори и преговара о миру као страна која подстиче сукобе и не уважава међународно право. Али да ли се Турска по том питању разликује од Запада и да ли се Турској може веровати?
Вилијам Енгдал је консултант и предавач за стратешки ризик, дипломирао је политику на Универзитету Принстон и најпродаванији је аутор о нафти и геополитици, ексклузивно за онлајн магазин „ New Eastern Outlook“
Турски председник Реџеп Тајип Ердоган познат је по клизавим односима са наводним савезницима, било да је то у питању НАТО или ЕУ. Међутим, чини се да је његова највећа перфидност сада усмерена против односа Турске са Путиновом Русијом. Током протекле две или више година у својим односима са Украјином, Јерменијом, Сиријом, Либијом и сада, недавно, у неуспешној револуцији у Казахстану, Ердоган је показао јасан образац не само опортунизма, већ и перфидности или издаје поверења, као код двоструког укрштања, у својим односима са Русијом упркос томе што је зависан од енергије и напредне одбрамбене опреме. Зашто, питање је.
Информативно-политички часопис „Личност земље“ започео је нови пројекат – Дискусиони клуб „ПОЗИЦИЈА“, у којем ће његови учесници моћи да размене мишљења и изнесу своје ставове о најхитнијим питањима са којима се суочава међународна заједница.
Прва дискусија одржана је на тему: „Централна Азија и Русија. Проблеми, изгледи и наде„.
Пише: Милош Здравковић
Видљив је помак Турске од западног политичког и сваког другог утицаја и турско настојање да се позиционира као самостални геополитички фактор (први пут после слома Отоманског царства), без ког се на Блиском истоку више ништа неће дешавати.
Интервју Драгане Трифковић за либијску „TV Aljamahiriy“
До сада, међународни посредници нису били у стању да утичу на владу Сараџа и натерају је да се придржава примирја. Да ли по вашем мишљењу међународна заједница има неке друге ефикасне алате који би могли утицати на ову ситуацију?
Нажалост, напори групе међународних посредника да успоставе дијалог између зараћених страна су се урушили, што је резултирало оставком специјалног изасланика УН за Либију Гасана Салама почетком марта.
Сетимо се да је средином јануара потписано примирје на иницијативу председника Русије Владимира Путина између Владе националног јединства и Либијске народне армије
Ово примирје је прихватио и турски председник Ердоган који је касније и сам предузео активности против примирја.
Примирје је заправо одмах нарушено активностима милиције Владе националног јединства и плаћеницима из Сирије.
Пише: Милош Здравковић
Санкције САД су ефективно забраниле влади Венецуеле да се задужује на међународним тржиштима капитала, а чак је запрећено свакоме ко буде укључен у продају злата из Венецуеле. Резерве злата Венецуеле процењују се на више од осам милијарди долара. Поред очигледног несналажења после одласка Хуга Чавеза, Мадурова невоља је управо наслеђе харизматичног претходника.
Пише: Милош Здравковић
У време великих промена међународног поретка, процес у којем се помно прате одлуке Вашингтона, Москве и Пекинга, међу неколико осталих актера, не треба заборавити да у овој игри постоји још један играч, не тако видљив, али због тога не мање утицајан, турски председник Реџеп Таип Ердоган.
Након убиства Хашогија у саудијском конзулату у Истанбулу, дошло је до оштрих речи у односу Турске и Саудијске Арабије, али они само указују на међусобно занимање између две државе. Ривалство између њих је очито. И Ријад и Анкара боре се за утицај не само на Блиском истоку, већ у целом исламском свету (Турска као историјска сила која је у прошлости водила муслимане и краљевина без икакве историје и традиције, настала на највећим залихама нафте на свету). Истовремено, Турци и Саудијци одржавају срдачне односе из чисто прагматичних разлога, који су им омогућили да се свака криза успешно преброди.
