Пише: Слободан Самарџић
Као што се могло и очекивати, Вучић није одржао ни онај мали, кукавни услов да неће ићи на преговоре док Албанци не укину царину. Његово громопуцатељство из трске није променило, нити је то могло, сценаријске оквире водвиља у коме је његова улога од 2013. године надаље да држи отвореном капију одбрамбене тврђаве. Да га човек не познаје, рекао би – овај човек ће живот дати да Албанци укину царину, кад оно – један позив мења све. Вучић иде у Берлин, јер га је позвало. И грдно се вара свако ко не схвата да је Берлин 29. априла почетак последње фазе разговора (никаквих преговора) који ће исходити потписивањем de iure признања Косова од стране Србије.
Пред овом чињеницом последњи месеци политичког препуцавања између „Београда и Приштине“ делују као драмски заплет који претходи претпостављеном сценском расплету. Ако гледаоци још могу имати неку дилему у вези финала, за сценаристу, режисера и глумце нема недоумица, сем у погледу квалитета представе. За ову политичку представу уживо може се рећи да је лоша, крајње неуспела, али не може се рећи да се неће завршити како је замишљена. Сем уколико се гледалиште не побуни и не прекине је.
Пошто је рефлексно реаговао на позив прстом, Вучићу у домаћим приликама преостаје оно што већ чини. Рецимо, сада прича да ће у Берлину, у који ће неизоставно отићи, свима скресати у брк да нема преговора без претходног укидања царине. Зар му не би било ефикасније, када би стварно мислио то што говори, да је одбио позив у Берлин док се не укине царина. Али, како онај који је све тражено дао, може сада озбиљно да инсистира на било чему. Надаље, прича да ће бити тешко, готово немогуће „доћи до компромиса“, јер наводно сада нико из белог света ни из земље није за компромис сем њега. Ако је тако, зар није најбоље да се прикључи том општем мишљењу и дигне руке од свега. Најзад, каже, и ту је најгласнији, да не могу Албанци да добију све, а Србија ништа. Ово је реторичка покривалица његовог главног плана и на томе ћемо се задржати.
Најпре, треба рећи да „главни план“ није никаква Вучићева платформа за преговоре/разговоре. Он платформу као државну позицију у суочењу са међународним посредницима и косметским Албацима никада није имао. Сам формат „процеса нормализације“, на који је државно руководство Србије пристало од пролећа 2013, не подноси никакву српску државну платформу. Да ли се данас неко сећа „Томине платформе“, која је уредно прихваћена једном скупштнском резолуцијом средином јануара 2013. Шта год данас, као и тада, мислили о њеној садржини, а то је концепт широке аутономије Срба на Косову нејасног статуса, она је била усвојена великом већином у Скупштини (за њу је гласала и већина опозиционих посланика) и тиме је обавезивала Владу и будуће преговараче. Али, улазећи у „процес“, који није посредовала међународна заједница већ Европска унија, наши државни преговарачи нису ни поменули обавезујућу државну платформу, већ су прихватили унапред спремљен и одлучно подастрт „Споразум“. То је био знак прихваћеног стила „преговарања“, тако да у свим каснијим „споразумима“ Србија није имала свој претходни политички став, већ је слепо следила и дневни ред и обавезе које су јој биле наметане.
Али, за све то време Вучић је имао свој „главни план“. Прво, посредством овог „процеса“ ојачати своју позицију код западних играча, а тиме и своју власт код куће. Друго, манипулисати српским јавним мњењем које огромном већином није за признање сецесије Косова. То су и данас носећи стубови његове унутрашње бриге и главни мотивациони чиниоци његових политичких маневара.
Када је реч о првом стубу, његова одлука без промишљања да иде у Берлин говори о јакој константи његове политике. Она је стопроцентно предата у руке запада. Не само да се промптно одазвао позиву европског лидерског дуета Меркел/Макрон, него му не смета ни чудна композиција преосталих учесника са „посредничке“ стране. Ту су још: Ж-К. Јункер, Ф. Могерини, Илир Мета, Еди Рама, преставници Хрватске и Словеније (како наводи немачки амбасадор у Београду, Т. Шиб, а преноси Данас у броју од 12. априла). Све сами непристрасни учесници, доказани политички пријатељи Србије, а посебно када је реч о Косову и Метохији. То што у овој паневропској композицији нема представника САД треба да оправда чињеницу да неће бити ни представника Русије. Као што видимо, избегавање Русије је нарочито да узбудило самог Вучића. Али, када је реч о самој ЕУ, чијих је учесника највише, овде нема ни Шпаније (вид. мој прилог овде) ни преставника још четири државе чланице које нису признале сецесију Косова. Вучићев превид?!!!
Други стуб „плана“ је манипулација домаћом сценом. Овде је Вучићев успех у претходних седам година неупоредиво мањи, јер и поред његове медијске доминације он остаје незадовољан и забринут. Исцрпли су се сви његови покушаји убеђивања да Србија нешто конкретно добија будући да је предаја Косова уписана као свето писмо у њену званичну политику. Од чланства у ЕУ, преко заједнице српских општина и разграничења „Срба и Албанаца“ остало је још само оно „нешто“. Ипак, његов „главни план“ остао је недирнут, а његова платформа за предстојеће разговоре садржана је у овој магијској речи – „нешто“. Вучић већ месецима припрема терен за то „нешто“, стално понављајући да Србија на Косову и Метохији нема „ништа“.
Ова велика „комуникациона стратегија“ заснива се на простој лакомислености њеног креатора да људи у Србији не знају да је управо он распискао све оно чиме је Србија управљачки располагала док он није дошао на власт – пет општина, правосудно и полицијско присуство, цивилна заштита, електродистрибуција и телекомуникације у добром делу покрајине, неколико јавних предузећа, међународни позивни број. Али, независно од тога, остало је још много тога „нечега“ чиме Србија располаже: Срби у покрајини и њихова имовина, српске цркве и манастири и имовина СПЦ, јавна имовина државе и предузећа, Резолуција СБ УН 1244, Повеља УН, Завршни акт из Хелсинкија, Бадентерова мишљења, сам Устав Србије итд. Председник ове државе не либи се да све ово прикаже као „ништа“ да би легитимисао оно нејасно и празно „нешто“, оног зеца кога ће у Берлину извући из шешира. То напросто не бива.
Берлин је замишљен као почетак последње фазе предаје Косова и Метохије, али и као крај те фазе, ма колико трајала фарса између. Оно што ће бити договорено у Берлину, биће и дефинитивни исход, плус-минус ситни детаљи. Ако би се ствари одвијале по правилности догађања од Првог бриселског споразума до данас, Вучић би остварио основни смисао своје аутократске владавине – правно признање сецесије Косова. Зато је демократски смисао сваког народног или грађанског отпора садржан у јавном противљењу оваквом исходу. Не само ради очувања Косова и Метохије, него и ради демократске будућности Србије.
28. Април 2019.
