Вилијам Енгдал је консултант и предавач за стратешки ризик, дипломирао је политику на Универзитету Принстон и најпродаванији је аутор о нафти и геополитици, ексклузивно за онлајн магазин „ New Eastern Outlook“
Турски председник Реџеп Тајип Ердоган познат је по клизавим односима са наводним савезницима, било да је то у питању НАТО или ЕУ. Међутим, чини се да је његова највећа перфидност сада усмерена против односа Турске са Путиновом Русијом. Током протекле две или више година у својим односима са Украјином, Јерменијом, Сиријом, Либијом и сада, недавно, у неуспешној револуцији у Казахстану, Ердоган је показао јасан образац не само опортунизма, већ и перфидности или издаје поверења, као код двоструког укрштања, у својим односима са Русијом упркос томе што је зависан од енергије и напредне одбрамбене опреме. Зашто, питање је.
Ердоган и неуспела револуција у Казахстану
Из доказа који су произашли из недавних крвавих нереда и напада наоружаних милитаната на аеродрому у Алмати, медије и владине зграде Казахстана, укључујући језиво одрубљивање глава најмање двојици полицајаца од стране џихадиста сличних ИСИС-у, јасно је да су се одвијале две паралелне дестабилизације.
Једна је била почетна фасада мирних протеста против владине одлуке о поскупљењу горива те енергетски богате земље, што је омогућило Вашингтону и ЕУ да позову на „дијалог“. Предводили су их активисти за „људска права“ обучени милионима долара из Националне задужбине за демократију која је повезана са ЦИА, вероватно Сорош фондације-Казахстана и разних других невладиних организација којима управља ЦИА или МИ-6. Јасно је да је ово била нека врста прикривене „псеудо-обојене револуције“, иза које је био далеко гаднији покушај промене режима. Озбиљнији напад је извршило око 20.000 обучених терориста, укључујући стране џихадисте, и припаднике организованог криминала које је предводио шеф казахстанског организованог криминала Арман Џумагелдиев.
Ова друга насилна група је та која подлеже испитивању. Чини се да су Ердоганова обавештајна МИТ и војска дубоко укључене у обуку и наоружавање пучиста, заједно са ЦИА и МИ-6. Уредник Asia Times Пепе Ескобар наводи да је постојала ‘тајна‘ америчко-турско-израелска војно-оперативна централа са седиштем у јужном пословном центру Алмати, према високо постављеном извору обавештајних података у централној Азији. У овом „центру“ налазила су се 22 Американца, 16 Турака и 6 Израелаца који су координирали диверзантске банде – које су Турци обучавали у западној Азији – а затим су их пацовским каналима довели у Алмати.
Ердоган и Муслиманска браћа
Ердоган је годинама тајно обучавао Ал Каиду и ИСИС (терористичке организације, обе забрањене у Русији) џихадисте унутар Турске и тајно их превозио преко границе у Идлиб и друга упоришта унутар Сирије да се придруже ИСИС-у или сиријском огранку Ал Каиде, Џабхат ал -Нусра, да ратују против Башара ал Асада (и де факто против тамошње Русије). Поред тога, Ердоган је годинама био изузетно близак Муслиманском братству (забрањеном у Русији), тајној политичко-исламској организацији која је радила са ЦИА и МИ-6 током Арапског пролећа и деценијама раније.
Након војног удара Ал Сисија 2013. којим је свргнуто Муслиманско братство у Египту, процењено је да је око двадесет хиљада кадрова Братства дочекано од стране Ердоганове АКП (Странка правде и развоја) и прогнано у Турску. Пошто је Катар био приморан да смањи своју активну подршку тајној организацији Муслиманско братство, Ердоган се појавио као главни присталица и заштитник те организације. У интервјуу за руску ТВ 2020. године, сиријски председник ал Асад је рекао да је Ердоганова идеологија Муслиманског братства, а не турски национални интереси, узрок његовог илегалног слања трупа у Сирију да се боре за Ал Каиду у Идлибу.
Како је Ердоган почео да нема поверења у огромну организацију Фетулаха Гулена, који је сада у егзилу у Пенсилванији и оптужен за неуспели државни удар против Ердогана 2016. године, јасно је да се Ердоган приближио међународној мрежи Муслиманског братства како би проширио своје неоотоманске амбиције. Ердоганов шеф обавештајне службе МИТ, Хакан Фидан, према француском новинару Тијерију Мејсану, био је активан у ширењу утицаја турског џихада широм централноазијских бивших совјетских република још 2003. Данас је Истанбул де факто престоница Муслиманске браће.
Ово је имало директан утицај на недавни покушај државног удара у Казахстану. Пријављени кључни организатор на терену напада у Алматију и другим кључним градовима на владу председника Касима-Жомарта Токајева, био је сада збачени братанац бившег председника Назарбајева, Самат Абиш, познати члан Муслиманске браће. Абиш је управо отпуштен са места првог заменика председника Савета за националну безбедност, што је кључна функција откако га је Назарбајев именовао 2015. године. Земље као што су Египат, Бахреин, Саудијска Арабија, Русија, УАЕ и Сирија прогласиле су Муслиманско братство терористичком организацијом.
Чињеница да је Ердоган данас главни поборник Муслиманског братства које подржава терористе, – де факто „мајку“ Ал Каиде и ИСИС-а међу осталим џихадистичким групама широм света – у комбинацији са чињеницом да је Ердоганов МИТ, заједно са МИ-6, ЦИА и Мосад тајно обучавао терористе унутар Казахстана за нападе, а чињеница да је кључни организатор јануарске казахстанске оружане побуне, Самат Абиш, познати члан Муслиманске браће, сугерише да је улога Ердогана у казахстанским догађајима била далеко важнија од тога како се извештава, упркос Ердогановим коментарима у штампи о подршци Токајеву.
Посебно, особа именована за шефа британске спољне обавештајне службе МИ-6 у јуну 2020. је Ричард Мур. Мур је турски специјалиста који је провео три године као агент МИ-6 у Турској почетком 1990-их и као амбасадор у Турској 2014-2017. Улога МИ-6 против Русије очигледно је далеко дубља него што многи замишљају. Чињеница да је турски експерт именован за шефа МИ-6 је веома значајна и сугерише да британско-америчке обавештајне агенције користе Ердоганову Турску за дестабилизацију читавог муслиманског бившег Совјетског Савеза, врло је вероватна. Опортуниста Ердоган је очигледно срећан што ће у томе помоћи својим англо-америчким пријатељима.
Турски дронови за Украјину
А дестабилизација Казахстана, виталне „блиске“ државе за руску безбедност и економију, далеко је од једине области у којој Ердоган притиска Путинову Русију. У Украјини је Ердоган био веома провокативан против Русије, отворено подржавајући настојања Украјине да се придружи НАТО-у, што је безбедносна црвена линија за Москву. Такође је Кијеву продао беспилотне наоружане летелице Барјактар ТБ-2, за употребу против етничких Руса у Донбасу. После пуча ЦИА на Мајдану 2014. у Украјини, Ердоган је почео да се приближава Кијеву. У априлу 2021. украјински комичар који је постао председник, Владимир Зеленски, састао се са Ердоганом у Турској како би разговарао о украјинској куповини турских војних беспилотних летелица након њиховог великог успеха у рату Азербејџана и Јерменије у Нагорно-Карабаху. Зеленски је затражио подршку Турске за њен спор са Русијом. Ердоган је одговорио тако што је руско припајање Крима, где је и даље 12 одсто турско-татарског становништва, назвао нелегалним.
Ердоган се очигледно труди да обузда руску доминацију у Црном мору где је турска морнарица била доминантна пре 2014. На састанку НАТО-а у јуну 2021. Ердоган је рекао генералном секретару НАТО-а: „Ви нисте видљиви у Црном мору, а ваша невидљивост у Црном мору претвара га у руско језеро“. Највеће турско налазиште природног гаса налази се на обали Црног мора, за шта се Турска нада да ће јој омогућити да смањи зависност од увоза руског гаса. У 2020. години око 41 милијарди долара гаса увезено је углавном од руског Газрома преко гасовода Турски ток. Да ли ће ново турско откриће гаса у Црном мору, око 100 наутичких миља од Турске бити економично, далеко је од јасног и могло би потрајати годинама да се развије, што Ердоганове провокације према Русији чини ризичнијим. Процењени проналазак гаса био би једнак око 13 година увоза из Турског тока. Али ово откриће је јасно охрабрило Ердогана у његовим потезима против Русије.
Турска креће против Јерменије
У септембру 2020. обучена од стране Турске војска Азербејџана је војном силом прекинула крхки прекид ватре у претежно јерменској енклави Нагорно-Карабах. Касније је потврђено да не само да су турске беспилотне летелице задале разоран ударац лоше припремљеним јерменским снагама, већ и да је турски МИТ тајно испоручио искусне џихадистичке борце из Сирије у рат у којем су починили ратне злочине над етничким Јерменима.
Преокрет у игри је било распоређивање смртоносних турских војних дронова против јерменских циљева. Беспилотне летелице се производе у Турској са украјинским моторима. Губитак јерменске територије био је понижавајући пораз не само за Јерменију, већ и за Путина, јер је Јерменија чланица руске Евроазијске економске уније. То је Турској дало огроман кредибилитет широм Централне Азије.
РАНД и Велики Туран се спајају
Корпорација РАНД из Вашингтона је 2019. године доставила извештај команди америчке војске са фокусом на присиљавање Москве да интервенише у претњи по безбедност граница како би озбиљно ослабила њену стабилност. Осим додатних економских санкција, у извештају се заговара „да се Русија претегне у војном или економском смислу или да режим изгуби домаћи и/или међународни престиж и утицај“. У извештају РАНД-а се између осталог позива на наоружавање Украјине против Русије у Донбасу; промовисање промене режима у Белорусији; све већа подршка џихадистима у Сирији који се противе руском присуству; искоришћавање тензија на Јужном Кавказу, укључујући Нагорно-Карабах, и смањење руског утицаја у Централној Азији, укључујући Казахстан. Велики део акција које подржава Вашингтон против Русије у последње три године следио је обрисе те РАНД стратегије.
Ердоган је 2009. године створио нешто што се зове Савет за сарадњу турских држава са својим Секретаријатом у Истанбулу. Његови чланови су Азербејџан, Казахстан, Киргистан, Узбекистан и Турска. Номинални циљ је да се истакне њихова „заједничка историја, заједнички језик, заједнички идентитет и заједничка култура“, што цитира њихова веб страница. У Турској се помиње као Ердоганов Велики Туран, нека врста нео-османског царства које би на крају укључивало већину Централне Азије и огромне делове муслиманске Русије, кинеску провинцију Синђанг, Монголију и Иран. Недавно је показао уоквирену мапу Великог Турана коју му је у новембру дао лидер Странке националистичког покрета крајње деснице (МХП) Девлет Бахчели.
Разумљиво је зашто би се стратези у Вашингтону и Лондону узбуђивали таквим Ердогановим амбицијама. За њих, Ердоганова жеља да створи огромну турску област великог турског утицаја са Истанбулом у срцу служи веома корисној сврси за НАТО – уништењу Русије као функционалне нације и силе.
المصدر: http://www.williamengdahl.com/englishNEO23Jan2022,php
11. фебруар 2022.
