Драгана Трифковић за EurAsia Daily
Садашња динамичност у међународним односима рефлектује се на све регионе, па и Балкан. Иако се тензије на Балкану нису смиривале ни последњих деценија, уочљиво је да је сада овај регион ушао у нову фазу динамике. Земље Балкана се разликују по свом положају, неке су чланице ЕУ и НАТО, неке нису, али их мање-више брину исту проблеми, а то су незапосленост, корупција, сиромаштво, одлив становништва, отуђене политичке елите, цензура медија, неефикасни политички и правосудни системи, економска нестабилност итд.
Протеклих месеци је дошло до кулминације незадовољства грађана у неким земљама Балкана, што је довело до демонстрација. У новембру прошле године су почеле масовне демонстрације против диктатуре у Србији, након што је један од лидера опозиције пребијен. У јануару су организоване демонстрације у Румунији због усвајања нових правосудних закона који према мишљењу демонстраната олакшавају корупцију. Средином фебруара су почели протести у Албанији због корумпиране и неефикасне Владе. У Црној Гори је разоткривање корупционашке афере довело до новог таласа демонстација против режима Мила Ђукановића.
Оно што је симптоматично, да земље чланице ЕУ имају исте проблеме као и земље које нису чланице Уније, говори о томе да европске интеграције не нуде у садашњим условима никакву перспективу. Проблеми у самој Унији су озбиљан изазов за опстанак ЕУ. НАТО је креиран тако да САД воде одлучујућу улогу у њему и да остварују своје циљеве коришћем НАТО као инструмента. ЕУ се потпуно ослања на НАТО а многобројни проблеми са којима је данас суочена, проузроковани су управо таквим архитектуром односа са САД. Слеђење америчке спољне политике довело је ЕУ у озбиљне проблеме. И поред свега САД рачунају на то да задрже свој утицај у Европи а и на Балкану, кроз већ постојеће механизме. Из тог разлога су употребиле политичке, дипломатске, обавештајне, економске и све друге полуге притиска, како би решиле дугогодишњи спор између Грчке и Бивше Југословенске Републике Македоније око имена. Такво убрзано решење било је неопходно због хитне интеграције Македоније у НАТО. Претходно је по сличном систему уцена и корупције и Црна Гора уведена у НАТО, мимо воље њених грађана којима није дозвољено ни да се о томе изјасне на референдуму. С друге стране видели смо да су се грађани Македоније малим одзивом на референдуму рекли шта мисле о промени имена земље и уласку у ЕУ и НАТО. Међутим то није спречило САД да Заеву честитају на успешном референдуму и да заједнички прославе ову „победу“. САД би волеле да интегришу остатак Балкана у ЕУ и НАТО, како би тиме осигурале свој утицај у овом региону. Иако западни медији често пишу о томе да Русија има велики утицај на Балкану, такви ставови нису утемељени чињеницама. Међутим јасно је да се САД боје ширења руског утицаја и да то желе да спрече. Кључна земља на коју ће бити усмерени напори је Србија, јер практично интеграција остатка Балкана зависи од ње.
Србија се налази у дубокој друштвеној кризи која се одликује дезорганизацијом и дестабилизацијом друштва, неефикасношћу друштвених норми, закона и вредности. Друштвена и политичка криза трају већ деценијама, што додатно усложњава и продубљује пукотине у друштву. Иако се друштво налази у дугогодишњој фази транзиције, оно није успело да се консолидује или да пронађе стратегију за излаз из кризе. Друштво се и даље налази у стању неизвесности које је карактеристично од времена распада заједничке државе Југославије. Иако је пад Берлинског зида имао велики утицај на преобликовање међународних односа, тадашње српске елите су остале потпуно изоловане од свих светских дешавања. Игнорисањем постојећих тенденција оне су покушавале да одбране последње остатке комунизма у Европи и да сачувају заједничку државу Југославију, што је било нереално. Неразумевање политичких прилика је додатно убрзало све негативне тенденције и изложило Србију највећим могућим опасностима. Западне силе су одиграле велику улогу у сукобима на простору бивше Југославије, подржавајући национализам оних народа и етничких група са којима су склопиле савезништво. То се пре свега односило на Хрвате, босанске муслимане и Албанце на Косову и Метохији. Таква савезништва су и даље у функцији.
Након периода распада Југославије и окончања агресије НАТО на Србију, српско друштво је ушло у нову фазу транзиције која никада до краја нија остварена. Наде у бољу будућност и коначни бољитак су брзо прокоцкане а нове политичке елите које су замениле Милошевићев режим нису биле дорасле задатку ког су се прихватиле. Никада до краја није направљен пресек са претходним режимом, већ је направљена нека врста компромиса с циљем претварања тадашњег аутократског и корпумпираног система у демократски. Заправо је пропуштен тренутак да се изграде јаке институције. Уместо тога слабе институције су потпадале под све већу контролу страног фактора. Додатни политички чинилац постале су невладине организације које су финасиране из иностранства и које су имале велику улогу у креирању јавног мњења. Оне и даље имају велику улогу у полiтичком систему, међутим више се не финансирају са Запада већ из буџета Републике Србије. Овиме је Запад смањио сопствене трошкове пребацујући организације које раде у интересу Запада на терет државног буџета Србије. Тиме су грађани Србије практично постали спонзори противдржавног деловања организација које су у Русији означене као стране агентуре. Демократске структуре које су дошле на власт након пада Милошевића, чију је смену финансирао и сам Запад кроз Отпор и друге невладине и политичке организације, веровале су да ће Запад променити однос према Србији након смене власти. Запад је истицао како је мета напада био управо Милошевићев режим а не држава Србија. Међутим с променом власти Запад је наставио исту репресивну и дестабилизујућу политику према Србији, подржавајући и даље хрватски, босански и албански национализам, истовремено замерајући Србији на недостатку кооперативности. Ова кооперативност се односила на упорне захтеве Запада који су изношени пред српску страну, од хапшења државног и војног руководства до признања Косова, којима су биле условљене европске интеграције Србије.
Иако су у међувремену европске интеграције постале бесперспективне а и сама ЕУ је зауставила процес проширења, српске власти нису никада ставиле на преиспитивање тај спољнополитички правац, говорећи да ЕУ нема алтернативу. О двоструким стандардима Западне демократије доста говори и чињеница да изјашњавање грађана на референдуму о најважнијим питањима, није пожељно. С друге стране транзиција и европске интеграције су економски имале катастрофалне последице по Србију. У периоду приватизације по истом систему као и у Русији, државна предузећа су ликвидирана и продата по ниским ценама. Тим путем је привреда завршила у рукама малог броја олигарха. Политички систем је затим постао завистан од финансија домаћих олигарха, уместо да државна привреда спонзорише развој државе. Други проблем је уништавање домаћег банкарског сектора где је Србија постала зависна од страних банака. И на крају потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ довело је до препуштања тржишта увозним производима и уништавања домаће пољопривреде. То је проузроковало још веће осиромашење грађана и државе, после периода кризе, санкција и ратова. Унутар демократске коалиције дошло је до раздора по питању даљих европских интеграција, а након тога и до конфликта са ЕУ због притисака и уцена у вези са одвајањем Косова од Србије. Бивши председник Србије Борис Тадић није пристао на гашење институција државе Србије на територији Косова и Метохије и одмах након тога он губи подршку ЕУ а на власт долази прекомпонована Српска радикална странка, сада проевропски расположена. Фактички 2012. године на власт поново долазе Социјалистичка партија Србије и Српска радикална Странка, које су до 2000. године владале кроз Милошевићев режим. Ова коалиција прелази све црвене линије које је претходна власт поставила у сарадњи са Западом и у кратком року потписује Бриселски споразум са Приштином којим гаси институције државе Србије на територији Косова и поставља границу између Косова и остатка Србије. Такође ове две странке које су дефакто заратиле са НАТО, сада потписују ИПАП и СОФА споразум са НАТО, давајући тој организацији широка овлашћења. Иако се српске власти изјашњавају да су за војну неутралност и сарадњу и са Западом и са Истоком, овакав баланс не спроводе у реалности. За пример иако су НАТО дала широка овлашћења кроз потписане споразуме, која се тичу не само безбедности и војне сарадње, већ и образовања, економије, контроле медија и сл. српске власти још увек нису дале обећани дипломатски статус српско-руском хуманитарном центру у Нишу. Такође нису искористиле могућност јачања домаће привреде кроз извозне могућности на руском тржишту, јер је ЕУ инсистирала да Србија не сме да заузме њихов удео у руском тржишту након увођења међусобних санкција на релацији Русија ЕУ.
По питању економије владајућа коалиција примењује додатне мере за привлачење страних инвестиција које подразумевају финансирање страних фирми и отварање нових радних места. Тако једна страна фирма која отвори фабрику у Србији добија и до 10 хиљада евра по запосленом раднику уз низ додатних олакшица и делимичног ослобађања плаћања намета. Запослени радници примају плату у распону од 150 до 300 евра на месечном нивоу уз превисоке радне захтеве. Стране фирме овим путем уз новац и олакшице за запошљавање добијају и јефтину радну снагу. Уместо да држава Србија финансира стране компаније, било би логично да исти новац уложи у развој домаће привреде и тако стабилизује економску ситуацију у земљи. Србија се додатно задужује код светских институција, истовремено желећи да прода преостале државне ресурсе као што су рудници, аеродроми и сл. У економском погледу поред западних и турских фирми у последње време долази и капитал са Блиског Истока а такође и из Кине. Међутим улазак руског капитала је практично онемогућен јер Запад преко владајућих структура Србије то кочи. Због свега тога осим топлих поздрава и братске љубави на речима, српско-руски односи се налазе у слепој улици. Највећа руска инвестиција у Србији је реализована за време демократске власти Тадића и Коштунице, док је за време садашњег режима забележен случај да је руска фирма дала бољу понуду за куповину рудника Бор, али није прошла као купац. Запад свакако толерише маркетинг којим се српско-руска сарадња преувеличава, пошто им то одговара. Тим путем садашњи режим уз помоћ про-руског бирачког тела спроводи евро-атлантску политику.
Ипак највећи разлог незадовољства грађана поред сиромаштва, високе корупције и незапослености је деградација свих институција и бахат однос владајућег режима. Власт у Србији је према Уставу подељена на извршну, законодавну и судску, али у реалности она је сконцентрисана у рукама једног човека који сам и својевољно доноси одлуке. Рад Парламента је блокиран, јавна дебата не постоји а медији су под строгом контролом. Не постоји слобода говора и могућност изношења другачијег мишљења. Успостављен је систем партократије у ком је владајућа странка преузела државне ресурсе и монополизовала их за своје потребе. Непоштовањем Устава и закона државе, владајућа коалиција поништава правни систем.
Иако су те чињенице очигледне, западне силе које на речима подржавају слободу, демократију и владавину права, затварају очи пред тим, желећи да остваре сопствене циљеве. Тиме јасно стављају до знања да им није стало ни до каквих вредности и да им је једини вредности систем-политички интерес.
Масовне демонстрације у Србији трају већ четири месеца и сада су прешле у нову фазу која се огледа у њиховој радикализацији. Поред грађана који протестују на улицама, опозиција је прекинула учешће у парламентарном раду и придружила се грађанима. Осим Београда у коме су се протести одржавали сваке суботе, незадовољни грађани демонстрирају у још сто градова широм Србије.
Ни после четири месеца демонстрација јавни сервис Србије РТС није нашао за сходно да обавештава јавност о демонстрацијама. Напротив, преко режимских медија се пласирају дезинформације и врши медијски прогон политичких неистомишљеника. С друге стране РТС рецимо извештава о демонстрацијама у Паризу али не и о демонстрацијама у нашој земљи. Ове чињенице су довеле до радикализације протеста када су лидери опозиције из Савеза за Србију ушли у зграду телевизије са демонстрантима, тражећи од уредника да се обрате јавности и да телевизија почне да извештава о дешавањима на улицама Београда и других градова. Дан након тога режим је спровео хапшења, а опозиција нови митинг испред зграде Председништва.
Захтеви опозиције се пре свега односе на одржавање регуларних избора у којима би сви учесници имали једнаке услове и при којима не би постојала медијска цензура.
Иако владајући режим тврди да су демонстрације организоване као вид притиска на њега од стране Запада, за то не постоје никакви докази. Напротив, након састанка европских званичника са лидерима Савеза за Србију изнети су захтеви са њихове стране да се опозиција врати у Парламент и да прекине са демонстрацијама. Режим Александра Вучића се заиста налази под притиском да потпише признање Косова кроз свеобухватни мировни споразум и разграничење, али само због тога што је то део договора везаног за преузимање власти од стране Српске напредне странке.
Опозиција је изнела јасан став да подржава решење питања Косова у складу са Резолуцијом 1244 и Уставом Републике Србије. С друге стране демонстрације на улицама Србије никако не одговарају владајућем режиму јер у тим условима није једноставно потписати правно-обавезујући документ којим се Србија одриче Косова и Метохије. Посебно што власт не може да предвиди како ће демонстранти реаговати на тако нешто, јер су реаговали и на мање опасније ствари.
Оно што је сигурно то је да опозиција неће одустати од својих захтева да се редовни избори који треба да се одрже на пролеће наредне године, организују у регуларним условима и да се укине цензура медија.
Србија неопходно мора да се консолидује и да почне да гради јаке институције. Због тога читав фокус политике мора да се усмери на тај задатак. Без јаких институција Србија не може да напредује и да се бори за своје место у новом систему међународних односа.
За Србију је важно да избегне замке, уцене и притиске од стране Брисела и Вашингтона а за цео регион Балкана је кључно очување мира. САД имају могућности да дестабилизују поново овај регион и то је велика опасност. Што се тиче спољнополитичке оријентације, Србија би требало да испита своје опредељење за чланство у ЕУ због политичке, економске и мигрантске кризе у Унији. Док не стабилизује унутрашње прилике и ојача институције, Србија треба да остане ван свих интеграционих процеса. Треба да развија билатералне односе на бази обостраних интереса са другим земљама, посебно са европским земљама.
Ако политичка елита Србија није могла да препозна промене које су се десиле након пада Берлинског зида, надамо се да ће бити способне да препознају садашње трендове.
Посебну пажњу Србија треба да удели развоју сарадње са пријатељски настројеним земљама које имају велику улогу на међународној сцени попут Русије, Кине и Индије чија ће улога још више јачати у будућности.
6. Aприл 2019.
