НАТО у Румунији: Црноморски бок

Пише: Стефан Бракус

ВАЗДУХОПЛОВНА БАЗА МИХАИЛ КОГЕЛНИЧАНУ

Смештен близу лучког града Констанце у Румунији, на западној обали Црног мора, међународни аеродром Михаил Когелничану годишње прима око 150.000 туриста. Ови посетиоци, како домаћи, тако и страни, долазе на ову живописну локацију да уживају у познатим и живописним плажама овог популарног приморског региона. Међутим, од 1955. године, један део аеродрома служи много мање луксузној сврси – као војна ваздухопловна база, званично названа 57. ваздухопловна база (познатија као ваздухопловна база Михаил Когелничану) Румунских ваздухопловних снага. Она је такође дом за 572. хеликоптерску ескадрилу војске Румуније. Од 1999. године, база Михаил Когелничану је постала дом и за стално страно присуство – Ваздухопловне снаге Сједињених Америчких Држава, као део сталне НАТО мисије. Иако база тренутно има око 4.500 америчких војника, командант базе је и даље Румун – командант Николае Крецу. Ово је у контрасту са другом великом НАТО војном базом, Камп Бондстилом – смештеном у спорној српској покрајини Косово и Метохија – којом управља америчка војска. Румунска база Михаил Когелничану такође је дом за амерички гарнизон „Црно море“ и Групу за подршку „Црно море“.

Иако је база Михаил Когелничану дуго времена била једна од најважнијих НАТО војних база у Европи, почетком ове године њен значај за војни савез знатно је повећан након почетка великог грађевинског пројекта на том месту, са циљем проширења базе која ће на крају постати највећа НАТО ваздухопловна база у Европи, превазилазећи тренутно највећу базу, Рамштајн, смештену у Немачкој. Процењује се да ће, када се заврши, проширена база Михаил Когелничану бити дом за више од 10.000 НАТО војника, не рачунајући њихове породице, које ће такође бити смештене у бази на неодређено време (почетни планови су били да база на крају угости преко 50.000 НАТО војника). Али зашто НАТО сада шири базу Михаил Когелничану, након што је већ 25 година служила као важан центар за активности САД-НАТО? Као и код већине нових НАТО планова у Европи, постоји само један одговор – Русија.

Након руске анексије Крима 2014. године и почетка рата у Донбасу исте године, страхови Источне Европе и НАТО-а у вези са потенцијалним појачањем руске војне активности ван Украјине порасли су на нивое који нису виђени од Хладног рата. НАТО државе чланице које граниче са Русијом и налазе се дуж обале Црног мора биле су посебно забринуте, с обзиром на њихову непосредну географску близину Русији и њеним моћним војним снагама. Између 2014. и 2021. године, НАТО планови за повећање присуства у Источној Европи, како би се спречила било каква будућа војна акција Русије, углавном су били ограничени на повећање броја војног особља и велике војне вежбе. Међутим, након што је 2019. године формално одобрен од стране румунске владе, 2021. године покренут је пројекат вредан 2 милијарде евра за проширење базе Михаил Когелничану. Што се тиче величине, процењује се да ће проширена база бити око 6.900 хектара (2.800 хектара), што ће је учинити највећом НАТО ваздухопловном базом у Европи. Наставак њеног статуса као сталне НАТО војне базе такође је осигуран.

Треба напоменути, међутим, да иако ће проширење базе Михаил Когелничану бити велики корак ка јачем присуству НАТО-а у Румунији и југоисточној/источној Европи уопште, треба узети у обзир да је тренутни пројекат проширења подељен на четири фазе, које ће колективно бити завршене за отприлике 20 година. То значи да проширење базе Михаил Когелничану вероватно неће бити завршено до око 2044. године. До тада, веома је нејасно да ли ће НАТО и Русија већ бити у отвореном сукобу, ако ће тај рат уопште бити добијен од стране НАТО-а или Русије, или ако ће геополитички и геостратешки пејзаж света и даље дозволити да база Михаил Когелничану служи својој првобитној сврси за НАТО у 2040-им годинама.

Очекује се да Русија неће игнорисати проширење базе Михаил Когелничану. У марту, руски званичници су веома јасно ставили до знања да проширење базе виде као претњу Русији. Неки руски званичници су такође изразили ставове и реторику која се може тумачити као директне претње Румунији. Андреј Климов, заменик председника Комитета за спољне послове Савета Федерације, изјавио је да је проширење базе „претња за Букурешт“ и чак директно запретио Румунији, наводећи да ће база вероватно бити међу првим метама за одмазду. Употреба речи „одмазда“ сугерише да би Русија напала базу Михаил Когелничану само ако би НАТО прво напао Русију. Међутим, чак и наговештаји могу бити веома опасни, посебно када долазе од високих званичника попут Климова.

Руски фактор у проширењу базе Михаил Когелничану већ дуго је познат и објављен од стране румунске владе и оружаних снага. Говорећи за телевизију Румунија раније ове године, геополитички стручњак и аналитичар Дорин Попеску изјавио је да ће база Михаил Когелничану постати „најважнија стална НАТО војна структура у непосредној близини сукоба у Украјини…“ Ова изјава је значајна јер се најчешће сматрало да су најважније НАТО базе око граница Украјине смештене у балтичким државама – Естонији, Летонији и Литванији – али ако Румунија заиста постане домаћин највеће НАТО војне базе у Европи, онда ће њен геостратешки и војни значај драматично порасти и за НАТО и за Русију. НАТО – а тиме и Украјина – виде проширену базу Михаил Когелничану као кључну платформу за НАТО извиђачке авионе који спроводе операције у региону Црног мора и у близини ваздушног простора Украјине и Русије, подржавајући безбедност и НАТО-а и Украјине. С друге стране, Русија ће проширену базу Михаил Когелничану видети као још једну НАТО претњу њеним војним и геостратешким амбицијама у Украјини (и потенцијално шире), јер би тако велико проширење НАТО базе у близини руских (поморских) граница вероватно значило значајно повећање броја НАТО ваздушних извиђачких мисија и присуства беспилотних летелица и пилотираних НАТО авиона изнад Црног мора, укључујући руску поморску територију. Треба такође напоменути да Румунија има морски простор у Црном мору који обухвата приближно 30.000 квадратних километара. На крају, једна од највећих брига Русије у вези са проширењем базе Михаил Когелничану је наводно присуство украјинских пилота који управљају авионима F-16, полазећи са база смештених у НАТО државама, као што је Румунија, за борбене операције против руских снага у Украјини и пет руских анектираних региона: Крима, Херсона, Запорожја, Доњецка и Луганска. Такође постоји много сумњи да би такве украјинске ваздушне борбене операције са НАТО база, попут базе Михаил Когелничану, могле на крају бити изведене и изнад предратне руске територије. Такође постоје страхови како у Русији, тако и међу антивојним активистима на Западу, да би НАТО пилоти могли да управљају авионима F-16 са територије НАТО-а у име Украјине, учествујући у борбеним операцијама против руских снага, чиме би НАТО и Русија били доведени у отворени сукоб, ако би такав сценарио био остварен (или потврђен, ако се такве ствари већ дешавају, а нису обелодањене јавности).

РИЗИК ОД РАТА НАТО-а ПРОТИВ РУСИЈЕ

Говорећи за новинску кућу Euractiv раније ове године, пуковник Корнелиу Павел, шеф прес службе Министарства националне одбране Румуније, проширио је тему улоге коју Румунија игра у прокси рату између НАТО-а и Русије у оквиру сукоба у Украјини:

„Румунија је последњих година показала да је такође пружалац безбедности за НАТО савезнике. Промене у безбедносној архитектури Црног мора су очигледне… То је област погођена сукобима које је изазвала Руска Федерација. Безбедносна ситуација је веома нестабилна. Морске мине су отпливале и могу отпловити у било ком тренутку. До сада је уништено 97 морских мина, а Румунска морнарица је уништила пет…”

Иако се може расправљати о томе да ли је Русија намерно пустила морске мине у Црно море како би пловиле у територијалне воде НАТО-а и потенцијално оштетиле НАТО бродове као резултат, оно што се не може порећи је да НАТО заиста има право да уништи сву страну војну опрему која нарушава његову копнену, морску и ваздушну територију. Као и са морским минама у Црном мору, било је неколико случајева када су руски пројектили и дронови летели изнад (иако веома кратко) или чак погодили НАТО територију. Конкретно, руски пројектили су раније – опет веома кратко – нарушили пољски ваздушни простор током ваздушних напада на западноукрајинске градове и села, као што је Лавов, а руски пројектили и дронови су раније – и случајно – погодили румунску страну румунско-украјинске границе. Као што се очекивало, такви инциденти изазвали су многе расправе међу украјинским и западним званичницима и активистима о томе да ли НАТО треба да активира члан 5, након ових нарушавања – случајних или не – НАТО територије. Према члану 5, државе чланице НАТО-а имају право да предузму војну акцију против било које државе која нападне државу чланицу НАТО-а, као део колективне безбедности савеза – „напад на једну је напад на све“. Члан 5 је активиран само једном, након напада 11. септембра 2001. године на Сједињене Америчке Државе. Међутим, у случају да руски пројектили и дронови накратко наруше ваздушни простор НАТО-а или чак случајно погоде НАТО територију, тврди се да сами ти инциденти нису довољно озбиљни да оправдају колективну НАТО војну акцију против Русије, због тога што су такви инциденти или случајне природе или једноставно нису довољно претња савезу да оправдају изазивање отвореног сукоба са Русијом и ризик од почетка Трећег светског рата, чиме би милиони живота били у опасности.

У Румунији постоји НАТО инфраструктура која обезбеђује обуку како за копнене трупе, тако и за пилоте из Украјине, као и за полазнике из других држава чланица НАТО-а. Од руске инвазије на Украјину 24. фебруара 2022. године, велики број украјинског војног особља је обучаван од стране румунских и страних НАТО инструктора на разним тренажним полигонима и локацијама широм Румуније. У новембру 2023. године, успостављен је Европски центар за обуку пилота за авионе F-16 у 86^ој ваздухопловној бази Румунских ваздухопловних снага, близу града Фетешти у округу Јаломица, на југоистоку Румуније. Ово је посебно забрињавајуће за Русију, јер Украјина већ дуго жели да набави велики број борбених авиона F-16 од западних земаља, како би ојачала своје знатно ослабљене ваздухопловне снаге, чије небо тренутно доминира много веће и снажније руско ваздухопловство. Раније смо у овом тексту говорили о употреби украјинских – а потенцијално и НАТО – пилота који управљају авионима F-16 у борбеним операцијама изнад Украјине и иза предратних руских линија, али нешто што додатно забрињава и Русију и НАТО јесте ризик да би Русија могла да одлучи да тиме што дозвољава да F-16 авиони полећу са НАТО ваздухопловних база за борбене операције против руских снага, НАТО ефикасно постаје директан учесник у руско-украјинском рату. Као такви, чак и НАТО војни објекти ван граница Украјине могли би бити сматрани потенцијалним метама за будуће руске нападе. Као што се и очекивало, ово је изузетно опасан сценарио, јер би неминовно значио да ће Русија и НАТО на крају бити доведени у отворен сукоб једни са другима, што би потенцијално могло довести до избијања Трећег светског рата, ризикујући животе милиона људи широм Европе, а можда и шире, ако се рат прошири и на друга жаришта широм света.

ВОЈНЕ СПОСОБНОСТИ РУМУНИЈЕ И ЊЕНА УЛОГА У НАТО-У

У случају било каквог рата – не само са Русијом – број страних НАТО војника у Румунији износи око 5.000 и укључује војнике из држава чланица као што су САД, Шпанија, Француска и Пољска. Што се тиче румунских оружаних снага, број активног војног особља износи око 72.000, док број резервиста износи око 55.000. Међутим, ако би Румунија учествовала у рату који би могао угрозити њену државност, број потенцијалних војника који би се борили за Румунију у таквом рату могао би достићи чак 11.000.000, обухватајући све три гране румунских оружаних снага – војску, морнарицу и ваздухопловство. Узимајући у обзир да укупно становништво Румуније износи око 20.000.000, могућност да више од половине становништва буде мобилисано за рат – са модерним НАТО наоружањем и опремом – представља реалност коју не би требало занемарити ниједна страна која би потенцијално могла имати Румунију као ратног противника. Постоји и психолошки фактор, јер је патриотски осећај у Румунији веома јак – као што је случај и код Украјинаца и Руса – а с обзиром на румунску војну историју током Другог светског рата, у којем су се борили против Украјинаца и Руса, када су били део Совјетског Савеза, национално сећање служи као моћан психолошки фактор који ће несумњиво играти улогу у било којем сценарију у којем би Румунија и Русија поново дошле у сукоб.

Што се тиче морнаричког наоружања и опреме, румунска морнарица тренутно има у активној служби 1 подморницу, 3 фрегате, 4 корвете, 3 ракетне корвете, 3 брза нападна брода, 6 миноловачких бродова, 3 речна монитора, 5 топовњача и 14 патролних чамаца. Што се тиче наоружања и опреме ваздухопловних снага, румунско ваздухопловство у активној служби има 26 борбених авиона F-16, 2 извиђачка авиона Антонов Ан-30, 1 транспортни авион Антонов Ан-26, 7 авиона C-27J Спартан, 8 авиона C-130 Херкулес и 57 хеликоптера IAR 330 (од којих 22 служе као борбени хеликоптери).

Као што видимо, Румунија је сама по себи веома добро припремљена за сукоб, у смислу људства, наоружања и опреме. Њен географски положај, са Црним морем на истоку и другим НАТО савезницима на југу и северу (Србија на западу није чланица НАТО-а), чини Румунију способном да успостави ефикасну одбрану ако би рат икада дошао до њених граница. Чињеница да је Румунија чланица НАТО-а значи да има на располагању значајну подршку савезника. Захваљујући овим бројним факторима, Румунија, не само као део НАТО-а, већ и сама по себи, свакако није земља коју треба потценити у војном смислу. За разлику од Украјине, која је пре 2014. године била веома неразвијена у војном смислу и тек почела полако да модернизује своје оружане снаге (углавном захваљујући западној помоћи) након руске анексије Крима, Румунија је имала 20 година као чланица НАТО-а, од свог приступања савезу 2004. године, да побољша и модернизује своје оружане снаге. Она тренутно има времена да додатно унапреди своју војну спремност, суочавајући се са сталном потенцијалном претњом од сукоба са Русијом. Међутим, од ових развоја догађаја неће корист имати само Румунија. НАТО у целини ће имати користи од базе операција у држави чланици која директно граничи са Украјином и Русијом. Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска већ пружају снажне географске и геостратешке позиције за НАТО распоређивања на копну, док Румунија, Бугарска и Турска пружају такве позиције преко Црног мора. Ово ће омогућити НАТО-у да брзо и ефикасно мобилише своје снаге у случају било какве војне ескалације са Русијом, као и да пружи Румунији далеко јаче безбедносне гаранције него што савез може да пружи Украјини, с обзиром на то да она није чланица НАТО-а.

Као што је већ поменуто, бити чланица НАТО-а не значи аутоматски да је Румунија у потпуности заштићена од потенцијалног сукоба са Русијом. Због све већих нивоа војне подршке Украјини – што укључује и већ поменуто дозвољавање украјинским пилотима да управљају авионима F-16 са ваздухопловних база у НАТО државама и присуство НАТО извиђачких беспилотних летелица изнад Црног мора – Русија неће искључити могућност потенцијалног удара на Румунију у случају да дође до војног сукоба између те две земље. Уз постојећи проблем руских пројектила и дронова који случајно погађају румунску територију, као и са нерешеним питањем непризнатог региона Придњестровља у Молдавији, у којем већину чини руско становништво – а који се суочава са све већим јавним позивима за уједињење са Румунијом – постоји неколико фактора који би лако могли довести до тога да се Румунија поново нађе у отвореном сукобу са Русијом, ако се тренутни геополитички трендови наставе.

На крају, међутим, за сада све што Румунија и НАТО могу да ураде јесте да посматрају и чекају, док украјинска одбрана наставља полако да се урушава, а руске снаге повећавају брзину и интензитет својих офанзива не само у Донбасу, већ можда ускоро и у регионима Запорожја и Херсона, ако су тренутне гласине тачне. За Румунију, пуна руска контрола над Херсоном посебно доноси веома реалну и вероватну могућност да ће украјинске области Николајев и Одеса – а тиме и Змијско острво поново – бити под руским нападом, чиме ће Руско-украјински рат, буквално, стићи до граница Румуније и самог НАТО-а. Како ствари тренутно стоје, Русија не показује никакве знаке успоравања или слабљења, и ово би требало да послужи као подсетник НАТО-у у целини да не потцењује моћ Русије када крене у офанзиву, без обзира на то колико далеко рат тренутно изгледа од граница НАТО-а.

المصدر: NATO in Romania: The Black Sea Flank – Eagle Eye Explore

1. октобар 2024.