Насловна » Articles Posted by Центар за геостратешке студије (Page 146)
About Центар за геостратешке студије
ЦЕНТАР ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ је невладино и непрофитно удружење, основано у Београду на оснивачкој скупштини одржаној дана 28.02.2014., у складу са одредбама чл.11. и 12. Закона о удружењима (»Службени лист РС«, бр.51/09). на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.
Мисија Центра за геостратешке студије гласи: „Градимо будућност, јер Србија то заслужује: Вредности које заступамо утврђене су кроз нашу историју, културу и традицију. Ми се држимо тога да без прошлости нема ни будућности. Из тог разлога да бисмо градили будућност морамо да знамо нашу прошлост и да негујемо нашу традицију. Праве вредности су увек утемељене, а будућност се без тог темеља не може градити у добром смеру. У времену преломних геополитичких промена, од кључне важности је да направимо мудар избор и донесемо правилне одлуке. По страни треба оставити све наметнуте и искривљене идеје и вештачке нагоне. Чврсто верујемо у то да Србија има довољно квалитета и потенцијала да без обзира на претње и ограничења, сама определи своју будућност. Ми смо посвећени српском становишту и праву да сами одлучујемо о својој будућности, при том имајући у виду чињеницу да је историјски гледано било много изазова, претњи и опасности које смо савладали “.
Визија: Центар за геостратешке студије тежи томе да постане једна од водећих светских организација у домену геополитике. Такође, жели да се позиционира као домаћи бренд. Настојаћемо да заинтересујемо јавност у Србији за међународне теме и окупимо све оне који су заинтересовани за заштиту државних и националних интереса, јачање суверенитета, очување териотријалног интегритета, очување традиционалних вредности, јачање институција и владавине права. Деловаћемо у правцу проналажења истомишљеника, како у домаћој тако и у светској јавности. Усресредићемо се на регионалну сарадњу и повезивање сродних НВО организација, како на регионалном тако и на међународном нивоу. Покренућемо пројекте на међународном нивоу за подршку репозиционирања Србије и очувања територијалног интегритета. У сарадњи са медијским кућама реализоваћемо пројекте који су усресређени на ове циљеве. Организоваћемо едукацију заинтересоване јавности кроз конференције, округле столове и семинаре. Настојаћемо да пронађемо модел за развој организације који би омогућио и финасирање активности Центра.
Изградимо будућност заједно:
Уколико сте заинтересовани да сарађујете са нама, или да помогнете рад Центра за геостратешке студије, молимо вас да нас контактирате путем електронске поште:
center@geostrategy.rs
View all posts by Центар за геостратешке студије →
Претходну годину је обележила мигрантска криза, односно сеоба народа невиђених размера у новијој историји, прецизније од завршетка Другог светског рата. Пре самог сагледавања узрока и последица ове кризе, неопходно је да се подсетимо да је таласу избеглица са Блиског Истока, претходило мигрирање Албанаца са територије Србије, односно Косова и Метохије у ЕУ, превасходно у Немачку. Крајем децембра 2014. и почетком 2015. године уведене су ванредне аутобуске линије, али ни оне нису биле довољне да превезу све заинтересоване Албанце из Приштине до Суботице, односно границе са Мађарском. У року од три месеца, према неким подацима, мигрирало је 30.000 Албанаца са територије јужне српске покрајине у земље ЕУ.
О овој појави су писали како српски, тако и страни медији, заинтересовани да сазнају шта је мотивисало Албанце да одједном масовно крену ка ЕУ. Према речима миграната који су одговорили на питања заинтересованих новинара, чекајући аутобус на приштинској станици, узрок је немаштина и неизвесна будућност на Косову и Метохији. Новинарима су рекли и то да су чули како Немачка, Француска и Швајцарска нуде добре услове за тражиоце азила.
У српским медијима се последњих дана могло прочитати доста тога о донаторској конференцији за Сирију одржаној у Лондону, али су неке врло важне информације у вези са тим догађајем случајно или намерно изостављене. Организатори конференције били су Велика Британија, Немачка, Норвешка и Кувајт, у сарадњи са Уједињеним нацијама. То је четврта по реду конференција, док су претходне три биле организоване у Кувајту. Медији у Србији су објавили да су се у Лондону састали светски лидери, како би прикупили помоћ за Сирију.
Важно је истаћи да званичници државе Сирије нису били позвани на конференцију у Лондону, нити су организатори конференције показали интересовање да укажу помоћ овој држави у сарадњи са званичним властима. То је наставак политике мешања у унутрашње послове једне суверене државе кроз наводно хуманитарне идеје. Апсурдно је да организатори конференције назову манифестацију „помоћ Сирији“, а да притом уопште не намеравају да координишу са државним институцијама око прерасподеле помоћи. Заправо прикупљена средства ће бити уложена у програме који су сами организатори смислили, а тичу се остваривања следећих циљева: стварања могућности запослења избеглица из ратног подручја у суседним државама, обезбеђивања приступа образовању за избеглице из Сирије, указивање здравствене помоћи људима у Сирији и почетак изградње Сирије када се конфликт заврши.
Премијер Србије, Александар Вучић, у својим јавним иступима, често критикује народ Србије. Напомиње, како народ мора да мења свој „лош“ и по земљу „погубан“ менталитет, како није довољно предузимљив, како није довољно вредан и марљив, како нема развијене радне навике и радну етику, како је безидејан, и како му недостаје „протестантска радна етика“ која подразумева марљивост, штедљивост и предузмљивост! (Не зна премијер, да „православна радна етика“, којом се управља одувек, и дана данас, сваки виђенији домаћин на селу у Србији, подразумева пре свега скромност, марљивост, штедљивост, самодовољност, предузимљивост, и да је тај модел много ближи нашој култури и да проверено и сигурно даје боље резултате у развоју друштва и државе Србије, од било ког туђег и наметнутог. Како ли се, драги мој премијеру, Кинези, Индијци, Јапанци, Руси и Кореанци развијају без примене „протестантске радне етике“?!
Да ли је баш тако? Да ли је народ у Србији лењ, инертан и непредузимљив? Пробаћу да у свом непосредном животном окружењу пронађем одговор на ову тврдњу премијера. Само једна напомена: пошто и премијер Александар Вучић, припада том истом народу Србије, то подразумева да ћу се у својој анализи позабавити и његовом марљивошћу и предузимљивошћу.
Достојевски је давно рекао, парафразирам: „Русима ће бити боље тек онда, када буду о себи мислили оно што Немци мисле о себи самима, а не оно што Немци мисле о Русима“. Само да разјасним: Немци су и тада, као и за време Хитлера, као и дан данас, увек мислили о себи све најбоље! Поменуо сам ову мисао великог Достојевског, само зато што знам да су и људи у Србији веома често самокритични преко сваке мере, скоро по сваком питању, и то најчешће много више него било који други народ или нација. И сам често чиним исту грешку. Али овај пут, пробаћу да превазиђем ту своју ману, и будем што објективнији. При доношењу било којих коначних оцена и закључака, држаћу се строго научне методологије, а то значи, само чињеница и доказа.
Да бих пластично објаснили стање у Европској Унији, најбоље је парафразирати професора Миодрага Зеца: „Да смо ушли у Европску Унију почетком деведесетих, када је Запад цветао, ишли бисмо на свадбено весеље. Сада, на жалост, идемо на бракоразводну парницу, или сахрану.“
На питање шта се то тренутно дешава у свету и због чега, најпростије је одговорити тако што ћете цитирати бившег председника Сједињених Америчких Држава Била Клинтона, који је остао упамћен (поред афере са Моником Луиински) по дивљачком бомбардовању Југославије мимо воље УН. Клинтон, притиснут бројним актуелним питањима, је рекао: „О економији се ради, глупане“. Тако је и сада – у јеку кризе у Сирији и Украјини, пажњу привлаче промене које се дешавају у међународним економским односима.
Моћ се помера ка Истоку – један од тренутака када је то постало свима очигледно (ту не убрајам „професионалне“ западне лобисте) био је самит Г-20 најмоћнијих привреда света 2010. године у Сеулу, главном граду Јужне Кореје. Није реч само о томе да је домаћин била Јужна Кореја – далекоисточна земља која је остварила вртоглави привредни раст, индустријски и технолошки бум, а да није имала ниједну вредну сировину, већ само вредне и паметне људе, своје становништво.
Тачно је да сунце туђег неба не греје као ово наше – али тешко да би Алекса Шантић савременим српским студентима у иностранству могао рећи да требају да се врате. Питање је само ко ће да води државу у будућности!?
После увођења безвизног режима за земље Шенген зоне, број Српских, али и „комшијских“ студената (Црна Гора, Македонија, Република Српска, Федерација БиХ, Хрватска) у иностранству је значајно увећан, показују сва релевантна истраживања и подаци разнородних „националних“ служби.
Из Европског покрета наводе да је број средњошколаца и студената који желе да студирају у иностранству у константном порасту, као и да се спектар студената значајно проширио у односу на некадашњи, када су само врхунски студенти или људи (тајкуни, политичари, црвено племство бивше нам државе) који су имали новац да плате скупе школарине одлазили у иностранство. Ово се доводи у везу са све већим бројем приступачних стипендија, олакшица, разноразних понуда (Италијани нуде страним студентима технике и неку врсту плате, лично се уверио аутор).
Још пре него што су Вучићеви новинари и анaлитичари упали у хистерију „државног удара“, прву најаву таквих дешавања извела је једна опскурна локална странка из Новог Сада, која је на претходним изборима освојила читавих 0,5% гласова. Она нас је још крајем 2014. године „озбиљно“ упозорила (најкраће цитирано) да се у Србији спрема анти-руски државни удар[1], да се ради на дестабилизацији српско-руских односа и ликвидацији свих руских пројеката у Србији, да ће доћи до организованог напада на НИС у Новом Саду, а затим до ширих протеста и да иза тога стоји Срђа Поповић са својом организацијом CANVAS.
Шта у ствари значи Индијско „не“, на споразум о слободној трговини (ФТА), најбоље означава један наслов Британске агенције Ројтерс : „Може ли Индија означити крај Светске трговинске организације?“ Ипак, догодило се незамисливо! Једна бивша колонија је одбила да потпише нешто, јер није добила гаранције за своје становништво.
Светски значајни догађаји и процеси, осветљени егзактним и неумољивим бројкама, нижу као на траци. Успостављање БРИКС, Азијска инфраструктурна инвестициона банка, Брикс Банка…Сједињене Америчке Државе су одустале од бомбардовања Сирије, Индија постала највећи увозник наоружања из Руске Федерације, Кина добила први тендер за набавку стратешког наоружања у Турској (чланици НАТО)…Да се постојећи светски поредак брзо мења доказује и то што је Кина постала земља са највећим бруто националним доходком (БДП), док је Индија постала светска економија број три. После више векова, центар моћи са Атлантика сели се на Пацифик! Чини се да демографски и економски бум Азије, ништа не може да заустави.
Драга Србијо, желим да са тобом, нашом вечном отаџбином, и онима који су у теби, данас све и свја (само данас, и никад више!), поделим новооткривену мисао водиљу, која је изненада, као каква муња, изронила из непознатих дубина мојих мисли и духа, и напречац ме и потпуно обузела и освојила. Не желим да је ико схвата као претњу икоме, јер она то није. Сматрам да је она плод не само мог духа, већ и духа свих оних имених и безимених људи, са којима однедавно (иако се чини, као да је одувек), чиним једно мало духовно и интелектуално братство, које силно жели, да да свој допринос, да наша отаџбина Србија, у будућим временима, буде бар мало боља.
Турска политика „нула проблема са суседима“, доживела је фијаско те је чињенично стање „нула пријатеља, бесконачно проблема“. Једноставно Турска под Ердоганом губи старе савезнике не стичући нове.
Турска, на челу са председником Ердоганом, се већ неколико година креће у погрешном политичком, економском и геостратешком правцу, а њене грешке у унутрашњој политици постају озбиљан међународни проблем. Реч је о сукобу са Курдима, Алавитима (Шиитска мањина) због којег Анкара ризикује да погорша ионако изузетно тешку ситуацију у региону.
У Турској дуго прижељкиван распад Ирака и Сирије побољшао је положај Курда у тим земљама, а Турска то није очекивала. Сукоби на релацији Турска курдска национална мањина (око 20 процената становништва), трају од оснивања модерне турске државе. Могуће је да Турска никада није ни била озбиљно решена да реши сукоб са Курдима.
Борба Турака и Радничке партије Курдистана на југоистоку земље постаје све жешћа, а то се дешава у исто време када се појачавају сукоби Анкаре и Курда на северу Сирије и Ирака. Главна опасност од оваквог развоја догађаја јесте то што би турска војска могла да изврши инвазију на Сирију под изговором стварања хуманитарног коридора за избеглице.
По писању хрватских медија Министарство одбране Хрватске је упутило захтев Пентагону за донацију шеснаест самоходних вишецевних лансера ракета М270 MLRS[1] које су у употреби Војске САД од 1983. године. САД би према наводима донирале ове вишецевне ракетне системе из војних вишкова, док би Хрватска купила ракете. М270 MLRS су покретни ракетни системи чији домет је максимално до 300 км. Њих је америчка војска користила у Заливском рату односно у Ираку и Авганистану. Јутарњи лист из Хрватске је закључио да би ова набавка ракетног система потпуно променила геостратешку слику и војну равнотежу у региону, а планирано је да се овај систему уведе у употребу у Хрватској од 2017. године[2]. Хрватски новинари заборављају на једну незнатну чињеницу, да је Хрватска од 2009. чланица НАТО алијансе а од 2013. чланица ЕУ са којом има заједничку одбрамбену политику. У том смислу није јасна констатација о промени односа силе у региону. Хрватска војска је прошла кроз НАТО реформе одбрамбеног система, чиме је знатно смањила своју одбрамбену силу како у људству тако и у техници. Хрватска војска користи застарелу технику. Један од циљева САД је да се ослобађају старог наоружања, али на тај начин да обезбеде себи корист кроз продају муниције. С друге стране САД у последње време интензивно достављају наоружање европским земаљама чланицама НАТО, али и другим земљама које нису чланице, као што је рецимо Украјина. Украјински медији такође могу да изнесу тврдње о томе да је америчко наоружања променило однос силе у региону, али да ли је то заиста тако?
Српски језик 
English 
Русский 
العربية 
Español 
Português 
Deutsch 
Français 
Italiano 
简体中文 
