Интервју са митрополитом запорошким Луком грузијским медијима
Владико, дошла су тешка времена за Украјинску православну цркву. У данашњем православном свету управо она је та која је директно прогоњена снагом државне машине. Реците ми, молим вас, да ли је узрок томе почетак рата или постоје дубљи разлози?
– Корен свих невоља је црквени раскол. Већ неколико деценија болујемо од тога. У почетку су наше цркве заузеле снаге „Кијевске патријаршије“, на чијем је челу био Филарет Денисенко, који је имао добре везе са највишим руководством земље. Сада то раде присталице такозване „Православне цркве Украјине“, створене 2018. уз директно учешће бившег председника Петра Порошенка и Цариградске патријаршије.
Рат је само интензивирао одговарајуће процесе. На крају крајева, у ствари, притисак великих размера на нашу Цркву траје већ 10 година. И чак бих рекао да је главни фактор који је на крају довео до директног прогона УПЦ било незаконито мешање Фанара у украјинска црквена питања.
Без легализације украјинских расколника, противници канонске Цркве би заиста мало могли да ураде. И сада се на свим нивоима ПЦУ промовише као једина структура која треба да брине о украјинским православцима. Једноставно хоће да нас масовно отерају тамо. Истовремено, не остављајући прилику чак ни да останемо у сенци. На пример, у Лавову локални становници и радикали, уз подршку медија и градског већа Лавова, надгледају места на којима би верници Украјинске православне цркве могли да се окупе на молитви, због недостатка црквених просторија. Штавише, активисти спречавају локалне заједнице УПЦ протеране из цркава да закупе просторије и адаптирају их за привремене цркве.
А ово је само мали део кршења права верника наше Цркве. Прекршаји за које одговорност није толико на „ПЦУ“ колико на Цариградској патријаршији.
Реците ми, молим вас, колико је УПЦ јединствена у овој ситуацији? Постоји ли разлика у мишљењу међу свештенством? Да ли су јој парохијани окренули леђа?
– Само два епископа Украјинске православне цркве дошла су 2018. године на такозвани „обједињавајући сабор“, услед чега је створена „ПЦУ“. Два од више од сто архијереја! Од више од дванаест хиљада свештеника, само нешто више од стотину њих прешло је у нову структуру. Мислим да ови бројеви говоре сами за себе.
У нашој Цркви не постоји универзална подршка идеји спајања са организацијом коју је озаконио Фанар. Јасно је да има случајева да наши свештеници прелазе у „ПЦУ“ због страха за своју будућност или жеље да сачувају постојеће бенефиције. Међутим, то је мали део броја оних који настављају да служе у нашој Цркви!
Углавном губимо цркве због насилног преузимања или фалсификовања статутарних докумената заједница по принципу насилног преузимања. Ипак, наши противници углавном славе Пирову победу. На крају крајева, пошто су заузели зидове, не могу да заробе људске душе. Наши свештеници и верници, протерани из својих цркава, и даље остају верни канонима. А отете цркве нападача су једноставно празне! И зато многе одузете цркве остају затворене, или се користе као биоскопи или концертне сале. Према њиховим сопственим извештајима, „ПЦУ“ нема ни „свештенике“ ни „вернике“ да би испунила цркве.
Исто је и са монаштвом. Упечатљив пример је Кијево-Печерска лавра. Од неколико стотина монаха, само један је пристао да пређе у „ПЦУ“ и „чува“ као „епископ“ манастирске предмете одузете УПЦ. Дакле, на његовим „службама“ у Лаври често нема ни 20 људи! Док су преостали храмови наше Цркве из манастирског комплекса стално испуњене народом. И ово је добра илустрација вашег питања да ли су њени парохијани окренули леђа УПЦ.
Колико је широк обухват православних верника у Украјини? Има ли много православних хришћана који редовно посећују цркве?
– Наша Црква је Црква целе Украјине. Уосталом, наше епархије су заступљене широм земље. Што се тиче практиканата православних хришћана, наравно, волео бих да 20-30 одсто становништва Украјине редовно иде у цркве. Што више људи, то је јача молитва, то је више покајања. А ово је веома важно. Поготово сада када пролазимо кроз веома тешка времена.
УПЦ је задржала евхаристијску везу са Руском православном црквом, али да ли у садашњој ситуацији постоји комуникација између архијереја са обе стране?
– Комуникација са наше стране није могућа, јер је то оптерећено кривичним гоњењем.
Ухапшена су многа ваша духовна браћа, јерарси УПЦ. Колико је правичан процес истраге и суђења?
– Желим да појасним да су неки под разним мерама превентиве, од ноћног кућног притвора до закључавања под стражу. Тиме се врши директан притисак на епископат Цркве. Најупечатљивији случај је ситуација са митрополитом Свјатогорским Арсенијем, игуманом Свјатогорске лавре.
Архијереј је у затвору скоро 7 месеци без казне, што је супротно закону.
Штавише, за свако рочиште је превожен по око 16 сати из затвора у суд и назад у нехуманим условима – без воде и хране, лети се то дешавало по пакленој врућини, у тесној затвореној кабини, у лисицама, преко територије где су се водила активна непријатељства. Посебно обратите пажњу на димензије камере за транспорт – 50 х 70 х 150 см. Тек недавно му је дозвољено учешће на догађајима путем видео линка.
Свакодневно су се одвијала нека од судских рочишта, због чега, како сам каже, готово да није спавао, што је апсолутна психичка и физичка мука. Митрополит је углавном био у заједничкој келији са особама осумњиченим за кривична дела.
Да ли се после доношења Закона бр.8371 може рећи да је забрањена не само УПЦ, већ и православље у целини, као конфесија?
– Чак бих и појачао нагласак – не под забраном, већ под претњом уништења.
То би требало да се уради по једноставној шеми – уништити УПЦ, прелити њене остатке у „ПЦУ“, а затим ујединити ову структуру са Украјинском гркокатоличком црквом.
Заправо, сада се, на примеру Украјине, спроводи стратегија Ватикана и Фанара за уједињење православних и католика, која се накнадно може применити на ширем нивоу. Његов почетни циљ је формирање нове уније на бази ПЦУ и УГКЦ.
Ако овај задатак буде завршен, онда ће Цариградска патријаршија и Ватикан искористити „украјински преседан“ као доказ да је поновно уједињење православаца и католика без промене начела њиховог учења остварљиво и стварно.
Какав је однос других конфесија и религија према ономе што се дешава?
– Нажалост, наша Црква, најблаже речено, не добија ни мање ни више озбиљну подршку унутар Украјине. Напротив, Свеукрајински савет цркава и верских организација (који укључује представнике РКЦ, протестантских, муслиманских и јеврејских структура, УГКЦ итд.) подржао је предлог закона који има за циљ забрану УПЦ.
Зашто се то догодило? Вероватно свако има своје интересе. Неко жели да одржи добре односе са властима, неко је уско повезан са спољним силама које су лобирале за стварање пројекта „ПЦУ“, неко жели да једноставно апсорбује УПЦ, а неко жели да створи услове за даље покатоличавање Украјине.
Колико је опасно да одговарате на наша питања?
– Све је у Божјим рукама. У сваком тренутку могу да ме оптуже за било шта. По принципу „сада докажи да ниси камила“.
Да ли осећате подршку православних хришћана из других земаља, укључујући Грузију? Шта поручујете, драги Владико, православним верницима Грузије и целог света, па и Русије?
– Срећом, имамо много браће и сестара из других Помесних Цркава који се искрено брину и моле за нас. Веома смо захвални јерархији, свештенству и пастви многих православних цркава на пруженој подршци – и речју и делом.
Грузија ми је веома блиска. Изузетно поштујем Патријарха Илију, са којим се лично познајем, он је за мене неоспоран духовни ауторитет. Својевремено сам био намесник Глинске испоснице, где су веома поштовани у Грузији започели свој духовни пут. За време мог руковођења Украјинском православном црквом прослављени су: митрополит тетрицкарски Зиновије, схимоархимандрит Серафим (Романцов); њихова духовна чеда, схимоархимандрити Филарет и Венијамин, посетили су наш манастир. Ценим комуникацију са низом јерарха Грузијске Цркве, из које сам више пута црпио снагу и енергију за своју службу.
Зато желим свим православним хришћанима Грузије и других православних земаља да сачувају мир са Богом, да не одступе од Њега и да усрдно призивају Његову милост, да буду верно чедо Мајке Цркве. На овај начин обезбедићемо мир и просперитет нашим народима. Уосталом, како рече Свети Николај Српски, рат човека против човека је последица рата човека против Бога. Зато се увек боримо са грехом, а не са Господом!
Извор: https://tvalsazrisi.ge/ukraineli-episkoposi-luka-ukrainis-magalithze-vatikanisa-da-phanaras-strategia-khortsieldeba-marthlmadideblebisa-da-katholikeebis-gaerthianebis-miznith/
Са руског: https://t.me/pravblog1
Превод: Центар за гесотратешке студије
27. новембар 2024.