Пише: Срђан Шкоро
Александар Вучић јавно тврди да су он и његова породица највеће жртве режима који је сам успоставио и којим управља уз подршку оних који су га довели на власт. Одлучује и пита се буквално за све, па опет своје даноноћно присуство у медијима користи како би онима који гласају за њега доказао да је заправо он жртва разних мрзитеља који наводно прете њему и његовој породици.
Исто чини и опозиција, посебно она парламентарна, која се утркује да бирачком телу покаже колике су они заправо жртве Вучићевог режима и зашто би људи морали да имају поверења у њих.
За праве, истинске жртве, Вучићевог режима у оваквој конкуренцији нема места. Оне се само спорадично спомињу, нема их у медијима, нити им је омогућено да на било који начин искажу стварну слику и начин како функционише ова власт, посебно у свом јединственом игроказу са постојећом опозицијом. Истинске жртве су највећа опасност за Вучићев режим и они то јако добро знају и зато их на различите начине уништавају и прогањају како би се мање видела суштина њихове бахатости, незнања и издаје свих националних и државних интереса. С друге стране, представници опозиције, такође, на себи сопствен начин укањају из јавности стварне жртве режима како би они могли то да до миле воље изигравају. Притом јако добро знајући да они са својим парама, бизнисима, становима, комбинацијама, не могу бити никакве жртве у држави где се један човек за све пита. Напротив. Српска опозициона сцена је јединствена у свету, јер њени представници у судару са диктатуром и и диктатором лично увећавају своје имовинске карте на начин који код већине напаћеног народа изазива гађење и основању сумњу у колаборацију.
Скупштинске расправе све више подсећају на журке свингера јер кад их човек чује шта једни о другима говоре, ту нема особе која са неким није била у неком моменту. Однос власти и опозиције се претворио у комбинацију коју имају шанери са онима који им дистрибуирају и продају украдену робу. Шанери на власти покрадоше све пред нашим очима и немају намеру да стану. Појединци из опозиције ту украдену робу купују и користе, а понеки је уз одређен проценат даље нуде и препродају народу збуњеном и ојађеном њиховим приказима и свакодневним јадиковкама колико су велике жртве једни других.
Како другачије објаснити чињеницу да је опозиција утврдивши, како су истакли, досад невиђену крађу на изборима, прихватила резултате огромне пљачке гласова и преузела све привилегије које проистичу из тог лоповлука. Лажне жртве су производ лажних избора којима су претходиле лажне дипломе и све друге лажи која је ова власт на челу са својим убедљиво највећим лажовом налагала све ове године.
Не би било изненађење да у једном тренутку пред скупштину дође законски предлог да се лажне дипломе наслеђују како би се један не мали број грађана економски заштитио од даљих непотребних трошкова, а толико пута помињано златно доба Србије несметано наставило.
Литијумска грозница која тренутно тресе нашу државу помогла је ако ништа друго, да се види и сагледа ко је ко, установи да лажна левица и лажна десница јако добро сарађују по питању Косова и Метохије које за њих не постоји или је прецртано из истих оних разлога као и стварне жртве Вучићевог режима. Истинске жртве су реметилачки фактор и за једне и за друге, а мир у њиховим договорима, прећутним и стварним, се не може одржати уз присуство проказаних који их само подсећају да нису то што се издају да јесу. Због свега тога, између осталог, у Србији нема промена и тешко да ће до њих доћи у скорије време, јер свингерај лажних жртава савршено то одржава. Политички простор је заузет и загађен толико да чак и претња рудником литијума делује смешно у односу на све оно са чиме су свакодневно суочени бројни грађани Србије који све то региструју, али очигледно немају снаге и свести да макар започну било какве промене.
Лични интерес је изнад правде, па је неправда постала нешто сасвим нормално и прихватљиво за добар део народа који према неким недавним анкетама не зна чак ни шта значи реч емпатија, што истинским жртвама режима само додатно отежава живот.
На крају да разјаснимо, под појмом жртве, како је то дефинисала Генерална скупштина УН, подразумевају се „лица која су индивидуално или колективно претрпела штету, укључујући физичке или менталне повреде, емоционалне патње, економски губитак или значајно нарушавање својих основних права, услед чињења или нечињења које представља кршење неког од кривичних закона државе чланице, укључујући и оне законе којима се злоупотреба моћи приписује као кривично дело“.
Ко у овој дефиницији препозна Вучића и истакнуте представнике опозиције као жртве – аферим!
Quelle: Svingeraj lažnih žrtava – Bez Cenzure
Насловна фотографија: Без цензуре
4. новембар 2024.
