Власт која се буса у груди српством и патриотизмом, уводи нове празнике и позива на традицију, активно ради на уништавању српске културне баштине и затирању историје, а на њиховој мети се сада нашла зграда Генералштаба. Она је део југословенске, али и српске историје, пуна симболике и њено уништење би био ненадокнадив губитак.
Зграду Генералштаба пројектовао је познати српски архитекта Никола Добровић и то је једино његово дело у Београду. Грађен је између 1956. и 1965. године. Грађевине су прављене од камена мркоцрвене боје из околине Косјерића и белих мермерних плоча са острва Брач у Хрватској.
И биографија самог Николе Добровића је занимљива. Рођен је у Печују, у Мађарској, заправо тадашњој Аустро-Угарској 1. фебруара 1897, студиро у Будимпешти и Прагу. Радио је и пројектовао у Чехословачкој, а потом се доселио у тадашњу Краљевину Југославију и то у околину Дубровника. Отишао је у партизане 1943. године, потом постао начелник Архитектонског одељења Министарства грађевина у тек ослобођеној, али сада комунистичкој Југославији. Био је први директор Урганистичког завода Беогада и главни архитекта града и вероватно се сада преврће у гробу због свега што се ради у престоници. Преминуо је у Београду 1967. године.
Локација на којој је изграђена зграда Генералштаба, како је већина Београђана и грађана Србије зна, није случајно изабрана и у њој има много симболике. Она се „наслања“ на касарну чувеног 7. пука војске Краљевине Србије, која је учествовала у једној од најкрвавијих али и најважнијих битака – освајању Кајмакчалана, што је био први ослобођени део тадашње Краљевине Србије после окукпације 1915. године. Освајање Кајмакчалана је била врло битна битка и припрема за касније пробијање Солунског фронта и ослобођење Србије. Осим легендарног 7. пука, у ослобађању Кајмакчалана су учествовали и четници Војводе Вука, који је у јуришу погинуо и његов споменик се налази у парку на Топличином венцу у центру Београда. Трећа тачка тог симболичног троугла је осматрачница са Кајмакчалана, то је она „гомила камења“ у Пионирском парку код Наодне скупштине. БИтка за Кајмакчалан је запамћена као једна од најбруталнијих и најсуровијих које је водила српска војска у Првом светском рату, а сам врх је назван „Капијом слободе“.
Касарна 7. пука Генералштаб Фото: Горан Срданов/Нова.рс
Иако идеолошки на потпуно супротној страни, комунисти су желели да наставе на неки начин светлу традицију српске војске, па је зато Генералштаб направљен управо на ивици тог симболичког троугла у центру Београда: касарна 7. пука – споменик Војводи Вуку – осматрачица са Кајмакчалана. Због тога је зграда Генелаштаба и Министарства одбране проглашена културним добром и била је на списку Републичког завода за заштиту споменика културе. Ипак, половином новембра, Влада Србије била је „вредна“ и противзаконито укинула заштиту делу архитекте Николе Добровића, да би на њеном месту био сазидан хотел.
Фото:БЕТА/АНА СЛОВИЦ
У НАТО бомбардовању 1999. године обе зграде су погођене и тешко оштећене, макар њихов видљиви део. Оно што грађани који пролазе Улицом кнеза Милоша не знају, је да постоји читав подземни комплекс испорд тог, видљивог и разрушеног дела. Наиме, Југословенска народна армија је од 1978. до 1981. године изградила четири подземна нивоа, површине 2.800 квадратних метара. Пројекат је коштао тадашњу Југославију око 35 милиона долара, али се, иако је била криза, није штедело. Тај простор је потпуно опремљен и заштићен, чак и у случају нуклеарног рата и ту је био центар везе, али и сала за колегијуме, опремљена за то време, најмодернихом техничкком.
Милан Мојсиловић Фото:Министарство одбране
Након разарања зграде, прво је уследило чишћење рушевина, а занимљив је податак да је јединица гарде, која је рачишћавала терен, однела сав вредан камен, одвојила га од бетона и сместила га на сигурно за будућу реконструкцију зграде. А реконструкцију је војска тражила и то прво тадашњи начелник Небојша Павковић, а потом и његов наследник Бранко Крга и сви будући начелници. Први и једини који то није тражио био је садашњи начелник Милан Мојсиловић.
Али, зграда Генералштаба није само вредан спомен обележје, како архитекти Николи Добровићу, тако и нападу НАТО на тадашњу државу. То је и историјски споменик, јер је на том месту, пре него што је разрушена сама зграда, на неки начин разрушена и држава чији је та зграда била симбол, Социјалистичка Федеративна Република Југославија – СФРЈ.
Планиран војни удар за спас Југославије
У марту 1991. године тадашња Југославија се ломила и распадала, тензије међу републикама су биле све веће. Да ствар буде још гора, догодио се 9. март и велике демонстрације опозиције против режима Слободана Милошевића. На крају је на улице престонице, пошто су у демонстрацијама убијени један демонстрант и један полицајац, послате јединице тадашње Југословенске народне армије. Ситуација се смирила, али се војсци допала та идеја о изласку на улице. За 12. март заказана је седница тадашњег Председнишва СФРЈ и то баш у Генералштабу, јер је тадашње руководство ЈНА дошло на „спасоносну идеју“ да војска изврши државни удар и тако смири тензије.
Борисав Јовић Фото: Медија центар Београд
Ипак, да би сачували неку врсту легитимитета и, вероватно избегли спољни притисак, био је потребан пристанак тог политичког тела, па је у Генералштабу одржана та седница, али у крњем саставу, јер представник Словеније, Јанез Дрновшек није дошао. Предлог о увођењу ванредног стања дали су тадашњи председник председништва Борисав Јовић и главнокомандујући ЈНА генерал Вељко Кадијевић. Али, одлука ипак није донета, за ванредно стање гласали су Бориав Јовић који је представљао Србију, Ненад Бућин који је представљао Црну Гору, Риза Сапунџија у име КиМ, Југослав Костић у име Војводине, (КиМ и Војовидна су биле аунтомомне покрајине Народне Републике Србије). Против су били Богић Богићевић који је представљао Босну и Херцеговину, Стјепан Месић који је представљао Хрватску и Васил Турпуковски у име Македоније. Непуна четири месеца касније Југославија се и формално распала и уследио је крвави рат.
Ипак, зграда Генералштаба наџивела је и распад државе чији је била један од симбола и распад војске чији се главни штаб налазио у њој, за многе симбол неке боље прошлости. Тешко оштећена у НАТО бомбардовању, питање је да ли ће преживети најновији напад ловаца на екстра грађевинске локације и велику зараду и оних који мисле да историја почиње од њих.
Quelle: Zašto kompleks Generalštaba ne sme da „padne“
19. децембар 2024.