Руслан Калинчук: До чега води успостављање примата Фанара у православном свету?

Говор Руслана Калинчука, православног мисионара из Украјине, Руска православна црква

Међународна конференција: Константинопољски патријархат као инструмент политике, рушилачка делатност патријарха Вартоломеја – ЦЕНТАР ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ

Добар дан поштоване колеге и пријатељи, ја се зовем Руслан Калинчук, налазим се у граду Москви. Био сам принуђен да дођем овде пре више од две године због прогона од стране СБУ у Украјини због мојих изјашњавања о дејствима расколника и украјинске власти. Због тога хтео бих данас детаљније да продискутујем о улози коју је одиграо Константинопољски патријархат на стварању структура украјинских расколника и прогону верника канонске Украјинске православне цркве.

Као резултат заједничких акција патријарха Вартоломеја, америчког Стејт департмента и украјинских власти, противзаконито је заплењено више од 1.500 цркава канонске Украјинске православне цркве. Заплене су праћене бруталним премлаћивањем свештенства и верника УПЦ.

Ништа мање катастрофални нису били ни поступци Константинопољске патријаршије према Православној цркви Естоније. Као што је познато, након распада Руске империје, Константинопољ је одлучио да потчини помесну цркву и тамо створи такозвану Апостолску Естонску Православну Цркву (АЕПЦ). У суштини, константинопољски Грци су одлучили да украду нешто што је туђе, пошто Константинопољ ништа није урадио за развој православља у Естонији, и није могао ништа да уради. Вековима је православну њиву у Естонији обрађивала Руска црква. Али 1993. године, неколико свештеника из Шведске и неколико стотина естонских лаика прогласили су се за наследнике АЕПЦ и положили право на све цркве и имовину Естонске цркве. А онда је Константинопољ поново нашао савезника – државну власт Естоније, која је почела да подржава расколничку структуру пркосећи канонској Естонској православној цркви у јединству са Руском црквом. Али упркос напорима Фанара и естонских власти, само 7.000 Естонаца себе сматра делом раскола, док 100.000 себе сматра делом канонске Цркве.

Главни захтев естонске државе према локалној Естонској православној цркви је да прекине све везе са Москвом, што је директно кршење људских права у области слободе савести: канонске везе не могу се регулисати државним законом! Није посао државних органа да свештенику кажу ког Патријарха треба да помене на литургији. Државни органи се могу мешати у послове Цркве само у случају деструктивног деловања против државе или парохијана. Али влада никада није изнела никакве чињенице које потврђују такве активности Естонске православне цркве, као што је, узгред речено, украјинска влада учинила у вези са УПЦ.

Међутим, то није спречило естонске власти да одбију да продуже дозволу боравка митрополиту талинском Јевгенију (Решетњикову) и да га протерају из земље 6. фебруара 2024. године. Штавише, министар унутрашњих послова Естоније Лаури Лаенеметс представио је парламенту земље нацрт закона којим би се забранила Естонска православна црква због њене канонске везе са Московском патријаршијом. Али то није све – забрану ЕПЦ МП подржала је Константинопољска патријаршија, преко својих представника такозване Естонске апостолске православне цркве.

Тако се 13. марта 2025. године на сајту ове структуре појавила порука о подршци изменама и допунама закона „О верама и парохијама“ у циљу ликвидације канонске Цркве. „ЕАПЦ” је предложила Естонској цркви Московске патријаршије да формира викаријат у оквиру своје организације, који ће „обезбедити канонски статус ЕПЦ МП након законодавне забране. „Доброта” Константинопоља једноставно прелази све границе: не само да су подржали забрану православне цркве, већ су и лицемерно предложили „излаз из ситуације“ – као, придружите нам се у формату викаријата. Споља то изгледа као завера између два криминалца (Фанара и естонских власти): један прогони жртву на све могуће начине, а други потоњој нуди своју заштиту у замену за апсорпцију.

Инспирисане примером својих суседа, летонске власти су одлучиле да крену сличним путем, региструјући Летонску православну аутономну цркву у јурисдикцији Константинопољске патријаршије у октобру 2019. године. Али државне власти су одлучиле да не стану на пола пута: у септембру 2022. законодавни орган земље усвојио је по својим стандардима нечувену одлуку да прогласи „аутокефалност“ Летонске православне цркве, која је самоуправна православна црква у оквиру Московске патријаршије.

Не мање грабежљиво делује Константинопољ у Литванији. У јуну 2022. године, митрополит вилњуско-литвански Иноћентије (Васиљев), у складу са одлуком епархијског суда, рашчинио је Георгија (Гинтараса) Сунгајлу, Виталија Моцкуса, Владимира Сељавка, Георгија Анањева и Виталија Даупараса. Али они, не слажући се са одлуком епископа, уложили су жалбу Константинопољу. А 9. септембра 2022. патријарх Вартоломеј је примио делегацију Литваније коју је предводио заменик министра унутрашњих послова Мантас Адоменас.

Након тога, у фебруару 2023. године, на препоруку поглавара Фанара, рашчињено свештенство је примила у општење Константинопољска патријаршија, а у мају 2023. Синод Константинопољске патријаршије је основао свој егзархат у Литванији. Забрањени свештеници постали су први „свештеници“ егзархата, а у јануару 2024. амерички државни секретар Ентони Блинкен уручио им је Међународну награду за верску слободу. Нема сумње да ће у случају даљих компликација у односима између Русије и балтичких земаља, структуре Константинопољске патријаршије власти користити за кажњавање парохијана канонских Цркава, као што то тренутно чини „ПЦУ“ у односу на УПЦ.

Као што видимо, све ове чињенице указују на то да Константинопољска патријаршија, у потрази за утврђивањем своје моћи у православном свету, наставља напад великих размера на Руску православну цркву. Штавише, овај напад траје већ дуги низ деценија, понекад јењавајући, понекад поново активирајући се под повољним геополитичким условима.

И овде је важно поставити једно кључно питање: ако Фанар оствари свој циљ и разбије Руску Православну Цркву, која ће Помесна Православна Црква бити следећа?

Можда Српска? На крају крајева, она је, као и Московска патријаршија, велика структура и стоји на путу успостављања хегемоније Фанара.

Штавише, СПЦ има много болних тачака, као што су Косово или Црна Гора. И, иначе, Фанар ово већ активно користи. Узмимо, на пример, активну интеракцију истанбулске цркве са црногорским расколницима у лику Бориса Бојовића, који је у мају 2024. рекао да се његова структура нада да ће добити томос о аутокефалности од Константинопољске патријаршије.

Други аспект није ништа мање важан. Наиме, чему води успостављање примата Фанара у православном свету? Није ли то ка глобалној унији са Римом? Уосталом, као што је познато, још 2023. године представник Константинопољске патријаршије, митрополит галски Димитрије (Плумис) и представник Ватикана епископ Матије Руж, написали су заједнички чланак у Ле Фигару, у којем су „објавили рок” у вези са временом планиране унификације. Навели су да би 2025. године могли да почну да славе Ускрс заједно, а да би потпуно уједињење католика и православних хришћана могло да буде постигнуто 2054. године.

У том контексту, цео православни свет треба да схвати да Фанарова авантура у Украјини и његова борба са Руском православном црквом очигледно превазилази оквире чисто јурисдикционих спорова око одређених територија. За Константинопољ је много више на коцки – наиме, успостављање контроле над светским православљем са циљем трансформације помесних цркава у унијатске структуре и уласка у савез са Ватиканом као њиховим сталним кустосом.

Хвала на пажњи.

Quelle: Zentrum für geostrategische Studien

2. април 2025.