Geopolitik und Politik

Владислав Сотировић: Конфликт око Нагорно-Карабаха између Азербејџана и Јерменије (1988.−1995. г.) – Други део

Пише: др Владислав Сотировић

Зашто и када дипломатско посредовање? Теоријски приступ и практична искуства

Из теорија дипломатије и решавања сукоба познато је да су сукобљене стране у принципу спремне да почну да решавају своје несугласице када су спремне да се одрекну једностраних средстава за постизање решења које је повољно само за њих, а то доказује и случај Нагорно-Карабаха. Интервенција дипломатског посредовања мора бити благовремено темпирана из разлога да би се главне стране сукоба довеле за преговарачки сто, чиме би се политичким лидерима омогућило да пређу са конфронтације на сарадњу како би пребродили своје политичке, националне, стратешке или било које друге разлике и различита гледишта. Теоретски, може се применити тзв. “концепт зрелости” како би се открило зашто се неки споразуми покажу могућим, а други не. Ове одговарајуће тренутке за решавање сукоба могу одредити саме сукобљене стране или их могу утврдити треће стране. Обе врсте мотивације за мирно решење биле су на дневном реду у случају јерменско-азербејџанског сукоба око Нагорно-Карабаха.

У пракси, пет дипломатских посредовања догодило се у време интензивног сукоба, али пре него што су те две стране претрпеле велике губитке у људству и/или губитке у наоружању и техници, опреми, оруђу и/или логистичким залихама. Тврдио бих да када ниједна страна не види изгледе за победу и исцрпе своје ресурсе у разним видовима, јављају се јаке жеље да директно преговарају или да траже међународно дипломатско посредовање. Уколико би штета због наставка ратовања била јако велика за све стране укључене у сукоб тада је у таквим случајевима мало вероватан наставак тока ратних догађаја који су и довели до обостраног повређујућег застоја (mutual hurting stalemate – MHS). Ипак, посматран као дефинитивна карактеристика зрелости, MHS принцип је постао популарна идеја управо из разлога што се схвата као критичан за креирање политике дипломатског посредовања у међународним односима након Хладног рата 1.0 (1949.−1989. г.). Страна која је претходно побеђивала се привољава на преговоре обзиром да поседује бољу преговарачку позицију, док ће бивши ратни губитник, посебно ако је поткрепљен дипломатским обећањима треће стране, озбиљно размислити о преговорима. Овај концепт узима у обзир однос између промена у војној снази или жртвама и сходно томе одлука да се отпочне са дипломатским преговорима ради проналажења мирног решења.

Насиље, разарања и жртве

Отворени сукоб око Нагорно-Карабаха био је последица проглашења независности Републике Нагорно-Карабах (РН-К) од Азербејџана, 2. септембра 1991. г. Ову републику су признале само три нечланице УН-а или тзв. квази-државе: Придњестровље, Јужна Осетија и Абхазија. Јерменија из политичких разлога није признала РН-К. Главни град ове републике је Степанакерт који је непосредно након рата имао око 50.000 становника (1996. г.). У исто време, у републици је тада живело око 143.000 становника, укључујући и око 30.000 не-Јермена. Политички тип управе земље је (међународно непризната) председничка република. Коришћена валута је јерменски драм. Законодавно тело је Народна скупштина (Парламент).

Током сукоба око Нагорно-Карабаха је дошло до посебно израженог насиља и разарања за време војних офанзива од априла 1993. г. до фебруара 1994. г. војни сукоб који се одиграо у то време био је најкрвавији током читавог рата, слично балканском случају Централне Босне и Херцеговине за време сукоба хрватских и муслиманских снага са много локалних офанзива и контраофанзива. У децембру 1994. г., Хјуман Рајтс Воч (Human Rights Watch) је, на пример, издао извештај у којем је процењено да је укупан број погинулих у Нагорно-Карабаху био око 25.000 (војника и цивила) и да је било скоро милион избеглица са обе стране. Веома сличне бројке изнеле су Истраживачка служба америчког Конгреса (the US Congressional Research Service) као и Амерички институт за мир (the US Institute of Peace).

Ипак, ако користимо глобално прихваћену добро познату формулу да у просеку три рањена војника долазе на једног убијеног, стварни резултат може бити и до 2.400 рањених јерменских војника и до 18.000 рањених азербејџанских војника. Поред изгубљених живота и расељених цивила у овом сукобу, привреда и друштвена инфраструктура обе земље су, заправо, уништени услед ратних сукоба. Посебно тешки услови за живот цивила у обе земље су створени ратним акцијама. Забележено је 1.675 војних инцидената од 1990. г. до 1995 г. Међутим, мора бити јасно да један војни инцидент може проузроковати више последица. У основи, током читавог рата у сукобу су биле укључене три стране: Република Јерменија, Република Азербејџан и регион Нагорно-Карабаха. Етнички гледано, две стране су биле укључене у сукоб: Јермени из Јерменије и Азери из Азербејџана (Азери из Ирана у овом сукобу нису учествовали).

Укупан број смртних случајева за пет година од пре почетка војних офанзива и контраофанзива у априлу 1993. г. је процењен на око 10.000 или, другим речима, у просеку на 2.000 годишње. Међутим, број жртава је драстично опао од фебруара 1994. г., када је договорено примирје између Бакуа и Јеревана. Практично, од тог времена до краја рата у децембру 1995. било је врло мало жртава. Било је око 500.000 азербејџанских избеглица (сличан је био број избеглих Срба из Туђманове НД Хрватске 2.0 1990.−1995. г.) као резултат снажне јерменске војне офанзиве на Келбазар априла 1993.

Постсовјетска безбедност и стабилност?

Централно питање у вези са правом на самоопредељење и територијални интегритет у пракси је поделило не само народе Јерменије и Азербејџана, већ и многе друге попут Србије и косовских Албанаца или Молдавије и Придњестровља. Питања поновног уједињења региона Нагорно-Карабаха са „мајком Јерменијом“ или ослобађања „окупираних територија“ од стране војних снага Азербејџана изазвала су врло јасну поделу политичких мишљења не само на Кавказу већ и широм света. Морамо имати на уму да су први посткомунистички међуетнички сукоби у Европи засновани на праву на самоопредељење почели на Кавказу, али не и на Балкану. Као резултат тога, учврстили су се политичко-национални програми сукобљених страна од Кавказа до Балкана. Њихови заговорници су деловали под притиском народа да оправдају националну политику пред милитантном и националистичком опозицијом, која је лако могла да појача свој легитимитет сталним притужбама на социјалну неправду и неравномерну прерасподелу богатства у земљи. Додатни проблем је био у томе што је оквир за мировне преговоре стриктно ограничен из редова саме Владе. Ово је посебно тачно ако говоримо о ресорима одбране и националне безбедности, који се, заправо, обично профилишу као најбољи чувари националног интереса и стога могу директно да се позивају на идентитет, тежње и амбиције људи (као што је то било , на пример, у Хрватској Ф. Туђмана 1990.-их година).

Као добре примере, можемо представити два случаја:

  1. Године 1998. први јерменски председник Левон Тер-Петросјан (1991.−1998. г.), који је био лидер јерменског покрета у Нагорно-Карабаху за уједињење са Јерменијом, био је приморан да поднесе оставку због опште неспремности на компромисе по питањима националне и спољне политике.
  2. Константно приближавање политичких ставова Јерменије и Азербејџана постигнуто на неколико тајно одржаних састанака лицем у лице између два бивша председника Јерменије и Азербејџана, Р. Кочарјана и Х. Алијева, уништено је убиством јерменских посланика 1999. г. – акт чија позадина још увек чека политичко појашњење.

У суштини, било која владајућа гарнитура је узета као талац у вези са мировним решењем око питања Нагорно-Карабаха (као и у случају Косова и Метохије) од стране опозиције. Акције државних органа су постале отворене за уцене неких снага, које се прикривају под националном заставом а уствари раде на остваривању својих партијских интереса па и приватних послова. Ова примедба се добро уочава на примерима ауторитарне хијерархије у Азербејџану богатом нафтом са својом структуром кланова и клијената као и на конкурентске олигархе Јерменије сиромашне природним ресурсима. У оваквим случајевима се у суштини ради о онемогућавању креирања националне политике или тачније о заробљавању државе и њених институција.

Мала република Нагорно-Карабах (Арцах на јерменском) једна је од кључних тачака питања безбедности и стабилности на Кавказу. Једна од кључних тачака у овом случају је и сама чињеница да је став републике о националном питању сасвим јасан и да се о томе уопште и не преговара. У пракси, то је значило да:

  1. Формирање федералне или конфедералне политичке структуре са Азербејџаном, што значи повратак територијалној управи бившег суверена из совјетског времена је апсолутно незамисливо, јер се теоријски оквир спорног модела заједничке државе тешко може спровести у свакодневном политичком животу.
  2. За сада је нејасно колики степен независности република може да задржи у односу на „мајку“ Јерменију. Чињеница је да су порески приходи Арцаха и даље незнатни и да ће бити додатно смањени због инвестиционе политике Владе. Један део републичког буџета финансира светска јерменска дијаспора, али главни део долази из саме Јерменије, која је задужена у Русији. То значи да практично Русија храни „независност“ Нагорно-Карабаха. Чињеница је да је Јерменија све више подржавала реконструкцију у свим цивилним секторима и олакшавала прилагођавање Арцаха јерменском административном систему и пракси, што је интеграцију републике 1990.-их година водило у смеру привилеговане покрајине Јерменије.

8. новембар 2022. 

Autor-avatar

Über Центар за геостратешке студије

Zentrum für geostrategische Studien ist eine Nichtregierungs-und non-profit-Verein, gegründet in Belgrad an die Gründungsversammlung statt am 28.02.2014. in übereinstimmung mit den Bestimmungen der Kunst.11. und 12. Gesetz über Vereinigungen ("Amtsblatt der Rs", Nr. 51/09). für eine unbestimmte Zeitraum von Zeit, um die zur Erreichung der Ziele im Bereich der wissenschaftlichen Forschung der geostrategischen Beziehungen und Vorbereitung von strategischen Dokumente, Analyse und Forschung. Die Gesellschaft entwickelt und unterstützt Projekte und Aktivitäten, die in der staatlichen und nationalen Interessen Serbiens, hat den status einer juristischen Person und ist registriert im register in übereinstimmung mit dem Gesetz. Die mission des Zentrums für geostrategische Studien ist: "wir bauen die Zukunft, denn Serbien hat es verdient: die Werte, die wir vertreten, durch unsere Geschichte, Kultur und tradition. Wir glauben, dass ohne die Vergangenheit gibt es keine Zukunft. Für diese Grund, um an der Zukunft zu bauen, müssen wir wissen, dass unsere Vergangenheit und schätzen unsere Tradition. Wahre Werte sind immer geerdet, und die Zukunft nicht gebaut werden in eine gute Richtung, ohne, dass die Stiftung. In einer Zeit disruptiver geopolitischen Wandels, ist es von entscheidender Bedeutung, um kluge Entscheidungen treffen und die richtigen Entscheidungen zu treffen. Lasst alle verhängt und verzerrt Ideen und künstliche fordert. Wir glauben fest daran, dass Serbien hat genug Qualität und das Potenzial zu bestimmen, seine eigene Zukunft, unabhängig von Bedrohungen und Beschränkungen. Wir sind verpflichtet, die serbische position und das Recht zu entscheiden, um unsere eigene Zukunft auf, in Anbetracht der Tatsache, dass historisch gesehen gab es viele Herausforderungen, - Bedrohungen und Gefahren, die wir haben, zu überwinden. “ Vision: das Zentrum für geostrategische Studien strebt zu einem der weltweit führenden Organisationen im Bereich der Geopolitik. Er will auch zu einer lokalen Marke. Wir werden versuchen, das Interesse der öffentlichkeit in Serbien bei internationalen Themen und sammeln Sie alle interessierten in den Schutz der staatlichen und nationalen Interessen, Stärkung der Souveränität, die Erhaltung der territorialen Unversehrtheit, die Aufrechterhaltung traditioneller Werte, die Stärkung der Institutionen und der Rechtsstaatlichkeit. Wir agieren dabei in die Richtung der Suche nach Gleichgesinnten Menschen, sowohl in der häuslichen und in der Weltöffentlichkeit. Wir konzentrieren uns dabei auf die regionale Zusammenarbeit und Vernetzung im Zusammenhang mit NGOs, sowohl auf regionaler und internationaler Ebene. Wir starten Projekte auf internationaler Ebene zu unterstützen, der die Neuausrichtung von Serbien und die Erhaltung der territorialen Integrität. In Zusammenarbeit mit Medienhäusern, implementieren wir Projekte, die darauf fokussiert sind, diese Ziele zu erreichen. Wir organisieren die Ausbildung der interessierten öffentlichkeit durch Konferenzen, Runde Tische und Seminare. Wir werden versuchen zu finden ein Modell für die Entwicklung der Organisation ermöglichen würde, dass die Finanzierung der Aktivitäten des Zentrums. Eine gemeinsame Zukunft zu bauen: Wenn Sie interessiert sind in Zusammenarbeit mit uns, oder zu helfen, die Arbeit des Zentrums für geostrategische Studien, Kontaktieren Sie uns bitte per e-mail: center@geostrategy.rs

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert