У међународном прес центру МИА „Русија Данас“ одржана је конференција за новинаре поводом 23. годишњице почетка НАТО агресије на Србију.
На конференцији су говорили:
– академик (редовни члан) Српске академије наука и уметности, професор, амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији од 2013. до 2019. године. Славенко ТЕРЗИЋ;
— инострани члан Српске академије наука и уметности, инострани члан Академије наука Републике Српске (Босна и Херцеговина), водећи истраживач Одељења за модерну историју земаља централне и југоисточне Европе Института славистике Руске академије наука Елена ГУСКОВА;
— професор Катедре за упоредне политичке науке МГИМО МИП Русије Елена ПОНОМАРЕВА;
– директор (српског) Центра за геостратешке студије Драгана ТРИФКОВИЋ.
Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије, указала је на то да је рат у Украјини наставак НАТО агресије која је почела бомбардовањем Србије.
Она се обратила следећим речима:
“ Драго ми је да могу да се обратим руској јавности поводом 23. годишњице почетка бомбардовања Србије. Знам да је ова тематика руској јавности веома добро позната и представљена у правом светлу у смислу јасног навођења узрока и последица бомбардовања Србије 1999. године. У западној јавности НАТО агресија на Србију се у највећој мери и након 23 године, представља на погрешан начин. То је посебно важно да споменемо због актуелне војне операције коју Руска Федерација спроводи у Украјини. Иако рат у Украјини траје већ осам година од како је организован државни преврат подржан западним силама, западни медији су у протеклих осам година мало писали о овом рату и злочинима који су чињени над руским становништвом. Сада видимо да се ситуација потпуно променила, и да сви западни медији само о томе пишу, износећи неистине у циљу дезинформисања светске јавности.
Због тога бих желела да укажем на примену доструких стандарда Запада када је у питању руска војна операција демилитаризације и денацификације Украјине.
Целу конференцију можете да погледате испод:
Западне силе већ деценијама примењују исте методе за остваривање сопствених циљева, где медијско оружје има велику улогу, као и специјалне операције које служе за стварање повода за медијске оптужбе. У Србији су то биле оптужбе за наводно угрожавања људских права Албанаца на Косову и Метохији, где се заправо радило о анти-терористичкој борби српских безбедносних снага, а не о нападу на цивилно становништво. Терористичке структуре на Косову и Метохији су претходно добиле и финансијску и војну и логистичку подршку од САД. Дакле западне земље на челу са САД су помагале и финасирале сепаратистичко-терористичке структуре на Косову и Метохији, како би изазвале сукобе и оствариле своје циљеве које су се односили на јачање америчког војног присуства на Балкану и остваривање економских интереса.
У случају Украјине САД већ годинама улажу финасијска, војна и логистичка средства, како би одвојиле Украјину од Русије. Циљ је војна контрола територије Украјине и њено коришћење у борби против Русије. Заправо Украјина је оружје у рукама САД.
Разбијање Југославије и обрачун са Србијом коју сви на Западу виде као отвореног руског савезника, био је само први корак у процесу опкољавања Русије. САД виде Русију као свог главног геополитичког противника, иако Русија никада за то није давала директног повода.
Након одлуке руског руководства да отпочне операцију денацификације Украјине, западне силе су покренуле крајње агресиван информациони рат против Русије. У западним медијима се пласирају потпуно изокренуте вести, где се злочини украјинске армије приписују Русији. Нама у Србији то није тешко да разумемо, јер смо и сами прошли кроз такво искуство медијске сатанизације.
Многе европске земље су биле у шоку посматрајући хиљаде и хиљаде људи на београдским улицама који носе руске заставе, слике Владимира Путина и кличу Русији. Након величанственог скупа који је одржан у Београду у знак подршке руској операцији у Украјини, уследили су покушаји организовања скупова подршке украјинским властима, представљајући чињенице у сасвим другом светлу. Организатори таквог срамног скупа који фактички подржава државни екстремизам украјинских власти, успели су да окупе веома мали број присталица. Ипак оно што се може прметити је то да је углавном реч о екстремним левичарима и либералима који под паролама борбе за демократију и слободу, заправо подржавају неонацизам и геноцид над руским становништвом.
Иако је у УН усвојена Резолуција којом се забрањује величање нацизма, за коју узгред нису гласале само САД и Украјина, остаје проблем затварања очију пред овом појавом у многим начелно демократским земљама ЕУ. То све говори о чињеници да проблем нацизма није решен завршетком Другог светског рата и да је он доживео експанзију у измењеној форми под видом ширења демократије и заштите људских права.
У том смислу војна операције Русије у Украјини је само први корак у супротстављању тој појави, која захтева свеобухватни приступ, а суштински се своди на различите појавне облике кроз које западне силе воде борбу против Русије.
Након завршетка војне операције у Украјине потребно је да се процес денацификације настави кроз рад невладиног сектора и медија.
С друге стране неопходно је да се ради на изградњи новог међународног правног система који неће дозвољавати злоупотребу и грубо кршење права, што је данас постала пракса у систему у коме постојеће међународне институције не обављају свој посао. Мислим да такву улогу на себе може да преузме једино Русија уз окупљање других истомишљеника по том питању као што су Кина, Индија, Јужноафричка Република, Иран и сл.“.
23. март 2022.