Три примера „европске Србије“
Пише: Миланко Шеклер
Нама без Европе, то јест Европске уније нема живота. Привредна сарадња Србије са земљама ЕУ је и у пракси доказана као незаменљива и неизбежна. Преко 50% трговинске размене Србије се обавља са земљама ЕУ. Скоро 20% трговинске размене Србије се обави са ЦЕФТА земљама, а које су све такође на путу учлањења у ЕУ. Све остале земље света заједно учествују у укупној трговинској размени Србије тек са 30%, а међу којима су појединачно и наша два стуба спољне политике – Русија и Кина. Појединачно, Италија има већу трговинску размену са Србијом него Русија. Србија своју укупну трговинску размену са земљама ЕУ, то јест свој увоз из ЕУ, покрива својим извозом у земље ЕУ око 60%. Више извозимо у неке земље ЕУ, као што су Немачка или Италија, него у Кину, Русију и САД заједно. Колико пута сте ово чули? Колико пута су ове аргументе, логореични еурофиличари, набили на нос сваком слободномислећем човеку у Србији? Еурофиличари су већ одавно изгубљене душе, до чијег излечења више не може доћи, чак ни када пресађивање мозга буде технички могуће извести. Они су својеврсни језуити и фрањевци слободног тржишта, они су екстремистичка верска фракција попут Опуса деи, која понавља своје мантре, не укључујући мозак ни за секунд. Подразумева се да ни ви, будући еурофиличари, немате потребе за укључивањем мозга ни за секунд. И да нико никада више у Србији неће ни имати потребе за мозгом. Шта ће вам мозак, ако већ имате хипермаркет у коме се снабдевате? Шта ће вам мозак, ако имате средства јавног информисања, штампаних и електронских, који су у власништву истих људи који плаћају еурофиличаре, да се презнајају у европској екстази!? Еурофилија, као и маларија, експлозивно избија, захватајући читаве популације становништва, које и поред повремених и привидних побољшања, полако, и све јаче ломи оболелог, док га на крају сасвим не сломи. Само смрт је извесна, и уз њу Европска унија! Остало је све под знаком питања! Укључујући и сам знак питања!
Wirtschaft
Синергија Кине и РусијеПише: Милош Здравковић
Две моћне нације, Кина – највећи светски увозник нафте и гаса, и Русија – највећи нето извозник енергије – имају добре разлоге за одржавање живих дипломатских односа. Као комшије, они допуњују једни другима стратешке недостатке. Русија има обиље природних ресурса, али се бори да диверсификује своју економију, нарочито извоз сировина и енергената, док Кина има јаку продуктивност у различитим секторима, али се ослања на увоз минерала, сировина и енергената. Енергија стоји као главна веза између економија ове две земље. Поред, доказано перспективних нафтно-гасних аранжмана, Пекинг планира да изгради још нуклеарних електрана у земљи, уз помоћ руских стручњака. Са друге стране, Москва жели да ојача своју домаћу производњу обновљиве енергије уз подршку кинеских „зелених предузећа“. И што је најважније, Русија може да обезбеди довољно нафте и гаса за Кину. Највећи бизнис у историји Извршни директори из руског нафтног и гасног гиганта Газпрома и Кинеске националне петролејске корпорације ЦНПЦ (највећи светски енергетски дистрибутер) састали су се у Пекингу како би разговарали о напретку на изградњи гасовода. Трасе ће водити од Сибира, а то Кини треба да обезбеди 38 милијарди кубних метара природног гаса годишње у наредних 30 година. Прва фаза изградње гасовода преко источне трасе већ је почела у мају 2015. Два енергетска гасна џина су ушла у преговоре да изграде гасовод и преко западне маршуте.
Verteidigung und Sicherheit
Рат у Сирији, Русија и миПише: Драгана Трифковић Узрок сиријског сукоба Арапско пролеће је проузроковало серију потреса на Блиском истоку и северу Африке, којима су ове области дугорочно дестабилизоване. Након смене режима у Тунису и Египту, поделе Судана, гушења протеста у Јемену и Бахреину, у Либији je извршена војна интервенција. Исти сценарио задесио би и Сирију, да Америка није наишла на отпор. Русија и Кина су ставиле вето на резолуцију СБ УН о Сирији, коју су западне земље предложиле, у циљу рушења власти Башара Ал Асада. С обзиром да је Запад одавно одбацио право и увео владавину силе, то их није спречило у намери да смене легално изабран сиријски режим и инсталирају марионетску власт која би испуњавала све њихове захтеве. Захваљујући непоколебљивом ставу, политичкој и дипломатској борби Русије, чији захтев је решавање сукоба мирним путем уз поштовање суверенитета Сирије, Америка је морала да одустане од својих планова. Недавно је у Вашингтон посту, Мајкл Абрамовић (Michael Abramowitz) председник центра за спречавање геноцида при Музеју холокауста у Вашингтону подсетио на америчку доктрину: „Државе морају да заштите властито становништво од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишћења, и морају да предузму акцију како би помогле другим државама чије владе не могу или неће да заштите властито становништво. Свет посебно има одговорност да интервенише онда кад државе саме спроводе насиље масовних размера над сопственим становништвом, какав је случај несумњиво у Сирији где је по међународним проценама убијено више од сто хиљада људи, више од пет милиона измештено из својих домова, а више од два милиона се нашло у избеглиштву пред ратним злочинима међу којима је и употреба хемијског оружја као најдрастичнији појединачни злочин у насиљу које траје већ две године“(1). Догађају на Блиском истоку и северу Африке, нису нимало случајни, нити се ради о случају који Абрамовић пропагира. Напротив, они су инспирисани и контролисани од стране САД и чине део стратегијског плана Велики Блиски исток, који је смишљен ради остваривања америчке империјалистичке политике (2). Као што је познато из историје прошлих сукоба, западне силе не бирају средства за остваривање својих циљева. Жртве рата и уништена будућност неке земље, представља само узгредну штету (Србија, Ирак, Либија итд.). Подаци које је Мајкл Абрамовић навео о броју жртава су тачни, али је све остало више него проблематично (3).
Geopolitik und Politik
Страни агенти у борби за „демократију“Dragana Trifkovic, Direktor des Zentrums für geostrategische Studien Тиранија је навика која прелази у потребу Борба за политичке и економске интересе западних земаља, данас се назива борбом за „демократију, људска права и слободу“. Агресија на друге суверене државе, назива се „хуманитарном интервенцијом“ и она је утемељена традиционалном тежњом Запада за „демократијом“, која сеже још из доба колонијализма.
Wirtschaft
Русија повећала капацитет Северног морског пута 20 путаПише: Милош Здравковић Морски пут игра важну улогу у стратегији Русије да одржи кључну предност у односу на САД на Арктику. Раније ове године, Русија је објавила да гради нову флоту ледоломаца. Већ има најмање десетак дизел ледоломаца у оперативној служби. Поред тога, поседује шест нуклеарних и очекује завршетак изградње још једног у 2017. Години ( поређења ради САД поседују само један).( Извор Руссиа тодаy) Проширењем капацитета Северног морског пута, Русија ради на обезбеђивању својих виталних националних интереса у приобаљу Сибира, Далеког истока и на свом делу Арктика. Планиран је енормни пораст експлоатације и побољшање превоза природних ресурса са нафтом, гасом и минералима богатог „севера планете“, а такође је у плану и понуда боље везе својим потенцијалним партнерима у Азији са Европом. Северни морски пут би требао да постане највећи потенцијални ривал Суецком каналу у економском значају али и геополитичком, с обзиром на моћ и доминацију америчке морнарице отвореним морима и океанима ( САД поседују 14 носача авиона великих размера, Русија и Кина по један) ,да у сваком тренутку могу да прекину све линије снабдевања Кине, Јапана, Индије…Морским путем, посебно узимајући у осврт нови руско-кинески загрљај. До сада се претпостављало да ће највећи ривал Суецком каналу у будућности бити пруга од Црвеног мора преко Израела до обала средоземља ( студије оправданости завршене 2013).
Geopolitik und Politik Ко у Србији прижељкује „украјински сценарио“?Пише: Миланко Шеклер
|