Преносимо са портала: Слободна Босна
Дугогодишњи босанскохерцеговачки дипломат и бивши амбасадор БиХ у Француској и Египту Слободан Шоја коментирао је за „Слободну Босну“ најновију аферу у режији предсједавајућег Предсједништва Босне и Херцеговине Милорада Додика те се осврнуо на тренутну вањску политику наше земље.
Јесте ли у својој богатој дипломатској каријери наишли на сличан случај када је у питању афера у вези с иконом коју је предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик поклонио министру вањских послова Руске Федерације Сергеју Лаврову?
– Нисам сигуран да и много искуснији дипломати знају много о поклонима који се вијековима свакодневно размјењују по цијелом свијету. Разлог је једноставан: размјена се скоро у потпуности одвија увијек далеко од камера, а врло често не уручује се лично, већ два протокола само формално размијене поклоне без икакве церемоније. То је, запрво, обична рутина о којој се много не размишља. Био сам више пута у таквој ситуацији. Дакле, да није било камера, нико не би видио шта је добио Лавров! Камере и микрофони често политичарима доносе политичке поене. Изгледа да овај пут није било тако. У принципу, и политика, а нарочито дипломатија, биле би много боље и сврсисходније без присуства камера, а народ би сигурно био на добитку.
Ја лично нисам никад чуо за некакав сличан случај, а заиста ме не би чудило да смо ми поново први и једини у свијету по чудним и трагикомичним појавама.
Какве су могуће посљедице? Је ли овим чином нарушен углед Босне и Херцеговине?
– Не можемо говорити о посљедицама док се све не испита. На ваља никад судити унапријед. Посриједи је изузетно озбиљно питање па и ми морамо бити озбиљни и сачекати док се све провјери и док не добијемо прецизне и коначне информације. Можда се све заврши без најмањег проблема. Додик се мора врло брзо очитовати и не сумњам да ће то урадити. У његовом је интересу. Било како било, чак и ако би се доказало да је све у складу са законом, проблем настаје због чињенице да се умјетничка дјела или нешто што припада културној баштини једне земље, а икона сигурно спада у ту категорију, не може износити изван земље без одобрења надлежних институција. Сумњам да је државни протокол о томе размишљао и да је имао такву сагласност. То је неозбиљно и требало би убудуће о томе стриктно водити рачуна.
Једино што је добро јест чињеница да се у овом конкретном случају не ради о угледу државе, већ особе која је дала поклон. Гријех иде на његову душу. Имам предосјећај да је Додик био неопрезан и да је негдје у Београду пребрзо и без много размишљања легално откупио икону, а можда и више икона или сличних драгоцјености. Сазнаћемо то брзо и заиста је боље сачекати и не дизати много температуру.
Је ли погрешно, када су дипломатски протоколи у питању, да домаћин поклања уваженом госту нешто што нема никакве везе с државом и баштином народа у коју је гост дошао у посјету?
– Није погрешно, али не практикује се много, јер увијек онај који поклања, промовише властиту баштину, било коју. Међутим, овдје нема неких посебних правила. Све је на индивидуалној процјени протокола или кабинета високог званичника који поклања. Свако дарује оно што мисли да је најприличније. И ја сам био у таквој ситуацији док сам водио кабинет нашег државног премијера, гдје сам углавном ја одабирао поклоне. Тачно се знало које поклоне добивају предсједници, премијери или министри или неки други званичници с ким се размјењују поклони. Разлика мора постојати, јер се ради о различитим разинама. А кад имате посебног госта, онда се одабере посебан поклон. И то су рутинска питања, гдје се све одвија без и најмањег проблема.
Што бисте савјетовали предсједавајућем Предсједништва БиХ Милораду Додику након свега?
– Додику, изгледа, нико ништа не смије савјетовати. Ја смијем, али ме неће послушати! Ипак бих му искрено и добронамјерно савјетовао да се окружи озбиљним и способним професионалцима, јер у кабинету шефа државе не може и не смије сједити било ко. На тај начин ова неопрезност с иконом му се никад не би догодила. Дозволићу себи, такође, да му у име рационалних Срба савјетујем да се понаша примјерено положају на који се кандидовао, јер га нико није тјерао да у међународној политици буде представник Босне и Херцеговине, а не Срба. Ако добро представља Босну и Херцеговину, аутоматски ће још боље представљати Србе. А ако лоше представља своју земљу, још ће горе представљати Србе. Та универзална логика засад му измиче и то је штета па му савјетујем да се примјерно понаша и видјеће да ће добити подршку свијета, а народ којег представља, имаће много бољу слику у свијету.
Без обзира на све ово, пошто се ради о интелигентном и врло проницљивом политичару, који може бити професор политике Комшићу и Џаферовићу, сигуран сам да ће послије овог искуства с иконом Додик бити много опрезнији по питању протоколарне размјене поклона.
С обзиром на то да Предсједништво БиХ по Уставу води вањску политику државе, колико је то добро или лоше за Босну и Херцеговину?
– Формално је увијек добро да врх државе буде надлежан за спољну политику и да је хармонично координира са министарством спољних послова које спроводи начела и интересе наше спољне политике. Увијек је, међутим, лоше кад спољну политику оваплоћују личности и њени каприци, а не неко стручно тијело врхунских професионалаца. У историји Босне и Херцеговине од краја рата до данас никад се није догодило да чланови Предсједништва имају било какво ограничење и увијек су радили шта су хтјели не питајући никога низашта. При томе нису никад претјерано међусобно сарађивали, већ су вребали сваку прилику да преваре оног другог. Тврдим да никад нећемо имати ни привид државне спољне политике док се у Предсједништву не оснује „вијеће за спољне послове“ које ће бити надређено чак и члановима Предсједништва. То тијело би требало креирати све, а чланови Предсједништва извршавати. Вијеће треба осмишљавати спољну политику, бирати амбасадоре, тражити и формулисати заједнички став који ће бити обавезен за сваког члана Предсједништва. Тако никад нико неће ни моћи ни смјети наступати у властито име, већ искључиво у име Предсједништва БиХ. Ако то није могуће и ако чланови Предсједништва на то не желе пристати, треба одмах извршити све што је потребно да се успостави систем једног предсједника.
Према Вашем мишљењу, каква је данас вањска политика Босне и Херцеговине?
– Ми немамо осмишљену спољну политику државе, већ имамо спољну политику појединаца. Као што немамо државнике, већ приватнике. О истинској спољној политици код нас нико не размишља системски и стратешки. Наша спољна политика је, нажалост, приватизована, а уједно је слика и одраз наше стварности: болесно подијељене и препуштене стихији. Спашавају је појединци којих је увијек било и којих ће увијек бити, али ће још дуго не само спољна политика, већ и сви државни интереси, на дуже стазе код нас бити сирочад о којима нико не размишља због непрестане заузетости приватним интересима на кратке стазе. У једној реченици, моја главна порука била би: без вијећа за спољну политику, стручног, независног и свемоћног, никад нећемо имати озбиљну спољну политику.
22. децембар 2020.
