Dragana Trifkovic, Direktor des Zentrums für geostrategische Studien
Највећа претња међународној стабилности је борба за слободу и људска права. Звучи парадоксално, међутим са овом констатацијом ће се сложити многи народи, којима је „демократија“ стигла у виду бомби и који су ослобођени окупацијом. Иза пароле борбе за демократију, крију се економски и политички интереси, одређених великих сила. То је прави разлог агресије, коју западне силе спроводе над одабраним земљама. Србија је на несрећу већ годинама међу одабранима.
ЗАПАД
Појам „западна демократија“ некада је означавао најразвијенији вид демократског уређења друштва. Политиком двоструких стандарда, интервенционистички Запад је релативизовао све вредности за које се залаже (искључиво на речима). Борба за „људска права“ одређена је потребом освајања ресурса и наметањем неолибералног капитализма у коме сва права уживају одређене интересне групе. У макијавелистичкој борби западних сила за ресурсе и тржишта, нације и државе су колатерална штета.
Концепт неолибералног капитализма и потрошачко друштво, уз неконтролисано задуживање фиктивним новцем, довели су економију САД и ЕУ до ивице понора. Највећи терет економске кризе подносе најугроженије категорије друштва, док креатори кризе покушавају да пронађу нова тржишта (могло би се рећи ратишта). САД и ЕУ су уложиле огроман новац пореских обвезника, како би спасиле приватне банке. То је довело до апсурдне ситуације где су поједине земље ЕУ у опасности да банкротирају спашавањем пропалих банака. Док све више земаља ЕУ упада у дужничке кризе, решење светске економске кризе се не назире (1). Колико су опасне замисли САД и ЕУ, говори и чињеница да рецесију и огромну незапосленост „решавају“ штампањем додатног новца и малверзацијама (2). Треба имати на уму да је штампање долара (без покрића), у надлежности приватне фирме (Федерални резервни систем), која остварује приходе по том основу. Оваква позиција ФРС а омогућава утицај на светску економију и пружа могућност манипулације финансијским кризама.
Нама без Европе, то јест Европске уније нема живота. Привредна сарадња Србије са земљама ЕУ је и у пракси доказана као незаменљива и неизбежна. Преко 50% трговинске размене Србије се обавља са земљама ЕУ. Скоро 20% трговинске размене Србије се обави са ЦЕФТА земљама, а које су све такође на путу учлањења у ЕУ. Све остале земље света заједно учествују у укупној трговинској размени Србије тек са 30%, а међу којима су појединачно и наша два стуба спољне политике – Русија и Кина. Појединачно, Италија има већу трговинску размену са Србијом него Русија. Србија своју укупну трговинску размену са земљама ЕУ, то јест свој увоз из ЕУ, покрива својим извозом у земље ЕУ око 60%. Више извозимо у неке земље ЕУ, као што су Немачка или Италија, него у Кину, Русију и САД заједно.
Колико пута сте ово чули? Колико пута су ове аргументе, логореични еурофиличари, набили на нос сваком слободномислећем човеку у Србији? Еурофиличари су већ одавно изгубљене душе, до чијег излечења више не може доћи, чак ни када пресађивање мозга буде технички могуће извести. Они су својеврсни језуити и фрањевци слободног тржишта, они су екстремистичка верска фракција попут Опуса деи, која понавља своје мантре, не укључујући мозак ни за секунд. Подразумева се да ни ви, будући еурофиличари, немате потребе за укључивањем мозга ни за секунд. И да нико никада више у Србији неће ни имати потребе за мозгом. Шта ће вам мозак, ако већ имате хипермаркет у коме се снабдевате? Шта ће вам мозак, ако имате средства јавног информисања, штампаних и електронских, који су у власништву истих људи који плаћају еурофиличаре, да се презнајају у европској екстази!? Еурофилија, као и маларија, експлозивно избија, захватајући читаве популације становништва, које и поред повремених и привидних побољшања, полако, и све јаче ломи оболелог, док га на крају сасвим не сломи. Само смрт је извесна, и уз њу Европска унија! Остало је све под знаком питања! Укључујући и сам знак питања!
Dragana Trifkovic, Direktor des Zentrums für geostrategische Studien
Тиранија је навика која прелази у потребу Фјодор Достојевски
Борба за политичке и економске интересе западних земаља, данас се назива борбом за „демократију, људска права и слободу“. Агресија на друге суверене државе, назива се „хуманитарном интервенцијом“ и она је утемељена традиционалном тежњом Запада за „демократијом“, која сеже још из доба колонијализма. У данашње неоколонијалистичко време, политички је некоректно употребљавати прецизне изразе, јер је политички „оправдано“ штитити интересе империјалиста. У том циљу установљени су двоструки стандарди, који чине суштину стратегије спољне политике западних земаља. Један од главних ослонаца такве политике су тзв. невладине организације (НВО), које финансирају њихове владе. Сам назив је у потпуном складу са заменом теза и доктрином „политичке коректности“. Уз њих велику улогу имају и „независни“ тј „слободни“ медији, осмишљени да помогну у насилном увођењу „демократије“ (1).
Невероватно је шта све може у Србији неко да изјави само ако умисли да је главни и да зато, без икакве личне и политичке одговорности, или бар гриже савести, може све нас да, до миле воље, некажњено плаши и траумира!
У вези са изнетим имам следећа питања и констатације:
Ко је уоште помињао у Србији потребу за прекидањем односа са Руском Федерацијом, када и зашто? Којим ће и чијим то притисцима бити изложена Србија?
Претпостављам да такве притиске неће вршити Кина (видим да се слаже са позицијом Русије), а чини ми се ни остале земље БРИКС-а, а то значи ни Индија, ни Бразил, ни Јужна Африка. Претпостављам ни да то неће бити ни многобројне несврстане земље, са којима ми већ традиционално имамо добре односе. Верујем да то од европских земаља нису ни Норвешка, ни Швајцарска, ни Турска ни Исланд, то јест ниједна од земаља које и даље (по мишљењу наших јадних политичара) пркосе новооткривеним европским законима природе, и упркос свему, опстају у животу, и те земље и њени становници, иако уопште нису чланице ЕУ!
Вековима, се пред Иран (и пре њега, Персију) постављало кључно питање, гарантовања националне безбедности, опстанак и самосталност у окружењу јачих регионалних сила попут Отоманске Турске и Римске империје. Иако увек слабији од ових већих империја, Иран је преживео из три разлога: географија, ресурси и дипломатија. Иран је велика и планинска земља те су војни походи на ту земљу тешки и опасни. Иран је такође био у стању да „произведе“ довољно снаге да спречи евентуалне нападе, и реши унутрашње размирице. Истовремено, Техеран се одувек ослањао на сјајну дипломатију.
Долазак европских империјалних сила у регион компликује положај Ирана почетком 19. века, нарочито британски продор на Арапско полуострво и Авганистан, а то се подудара са почетком краја турске империје. Положај целог региона и Ирана са њим додатно се усложњава са трансформацијом глобалне економије на систем на бази нафте. Тада, као и сада, регион је био главни светски извор нафте. Након Другог светског рата, Американци и Совјети су постали нова реалност, са могућношћу и жељом да утичу на регион, са свешћу да реалност Техерана и даље постоји. Иран је морао да суочи регионалне и глобалне претње, и да се усклади са њима. Иран је постао свестан нафте, те да глобална силе не могу да изгубе интересовање за регион… Без обзира да ли влада шах или ајатолах, стратегија Ирана је остала иста: одвратити евентуалну претњу географијом, штити државу са јаким одбрамбеним снагама, и ангажовање сложене дипломатске службе.
Процес придруживања земаља Западног Балкана већ предуго траје, тако да лагано сазрева свест о томе да у тој игри „штапа и шаргарепе“ – шаргарепе за балканске земље има све мање и мање, а захтева ЕУ све више. Чињеница је да су недавни сукоби у Македонији подигли ниво тензија на Балкану, где се етничке и државне границе не поклапају, иако је вероватно да се недавно насиље у блиској будућности неће прелити у друге земље. Србија је подигла свој статус приправности, а Бугарска је послала трупе да ојача границу. Овде ћемо размотрити неке од аспекта који утичу на позиционирање земаља Западног Балкана у светлу геополитичих маневара великих сила.
Од 1999. године и завршетка НАТО бомбардовања и стицања фактичке независности Косова, западне владе раде на стабилизацији Косова, пре свега кроз присуство мировних снага и перманентних притисака на Србију да „нормализује“ билетаралне односе као предуслов приближавању ЕУ. Пораст ектремизма дуж границе Косова и Македоније угрозиће ионако крхки мир пре свега у Македонији, али ће изазвати велику забринутост у региону. Чињеница је да је Запад много грешио – али је чињеница, без обзира на присуство мировних снага, да мир и стабилност зависе пре свега од присуства јаке, стабилне власти. Ипак, балканске владе су изузетно слабе.
Секташки конфликти на Блиском Истоку могу се третирати као ривалство две гране/верзије ислама: Шиита и Сунита. То је реалност која постоји. Ипак ствари су мало компликованије. Јединство Сунита представља мит – земље које чине Сунити су дубоко подељене око разних питања. А Шиити, чија је снага порасла од раних 1990-их, ипак пате од незаобилазних ограничења као мањинско муслиманско становништво.
Демографски изазов
Заиста, највећа препрека шиитској доминацији јеста демографија. Више од три четвртине свих Муслимана практикује сунитску верзију Ислама. Према свим релевантним показатељима, постоје само четири земље са већинским шиитским становништвом: Иран, Азербејџан, Бахреин и Ирак. Истини на вољу постоје и земље које имају значајну шиитску мањинску популацију: Јемен, Кувајт, Саудијска Арабија, Авганистан, Пакистан, Турска… Шиити такође чине највећу верску групу у Либану и чине око 20 процената од око 150 милиона муслимана у Индији.
Dragana Trifkovic, Direktor des Zentrums für geostrategische Studien
Док је економија Европске уније у све озбиљнијој рецесији, Србија све више задужена и деградирана, власт у Србији и даље промовише сигуран пут ка ЕУ као решење за економске и све друге проблеме. Упркос упорном представљању лажне слике, подршка грађана Србије европским интеграцијама је оправдано на најнижем нивоу у последњој деценији, како због односа ЕУ према Србији, тако и због растућих проблема и кризе са којом је суочена Унија. Циљ људи у врху српске власти је заправо остваривање личне користи, и то је полазна тачка за све кораке у њиховом политичком деловању. У том смислу су национални и државни интереси у другом плану. Док се води политика одрицања од националних интереса, на европске фондове се посматра као на нов извор прилива новца за трошење.
Онај који себе данас незванично и неоправдано назива господаром света морао би да зна да нити је заиста најјачи, нити да му тренутна позиција даје за право да угњетава друге народе, државе и вере. Сведоци смо да је једном народу са Балкана територија распарчана од стране тих великих сила, а да се тај народ и даље сматра џелатом а не жртвом, кривцем а не оштећеним.
Владимир Владимирович Путин
На позив председника РФ Владимира Путина, председник Србије Томислав Николић одлази у посету Москви 21. маја, а како је саопштено из Председништва са њим ће путовати и први потпредседник Владе Александар Вучић. Очекује се да ће тада бити потписан споразум о стратешком партнерству Србије и РФ (1).
Иако су доласком Владимира Путина на власт створени услови за добру сарадњу две државе, она није ни близу остварила своје могућности. Разлоге треба тражити у смеру српске политике након 5. октобра 2000. године, као и посвећености Русије решавању унутрашњих проблема у првим годинама Путинове владавине. Време које је Русија искористила да се врати на место велике силе, Србија је прокоцкала на сопствене поразе. У периоду када се појавила потреба за бољом међусобном сарадњом на обострани интерес, Србија је већ имала инсталирану проевропску већину.
Противтежа безалтернативном путу у ЕУ могла је да се створи сарадњом са земљама у успону (БРИКС), посебно Русијом као најближим савезником. Такво опредељење би Србији обезбедило јаку политичку подршку у очувању територијалне целовитости (посебно се односи на Космет) и решавању других међународних проблема (Хашки трибунал), као и економску стабилност кроз инвестиције и извоз на руско тржиште на основу Споразума о слободној трговини са РФ.
“Када је цео свет против тебе, и када у њему немаш пријатеља,
када нема наде у победу, треба се бранити докле год је то могуће,
узвршавати своју дужност до краја, и најзад пасти часно.”
Цар Фрањо Јосиф 1866. године
Муче ме ови избори. И даље не знам чему служе и шта треба да нам донесу. Последњих дана чули смо толико одвратних ствари, које изговарају активни учесници ових избора једни о другима. И свима њима верујем да је истина то што говоре једни о другима. Верујем им јер сам сигуран да их нико боље не познаје од њих самих.
Као што и ми најбоље знамо своје пријатеље, рођаке, или колеге на посла. Па и они су већ деценијама заједно и деле и добро (најчешће) и лоше (врло ретко). Они знају све једни о другима. Знају одвратне “тајне” да је просто невероватно како се уопште суздржавају да сву ту гомилу бешчашћа не саопште јавности! Али то се никада не дешава! Не дешава се јер то нису часни и душевни људи, попут мене или вас! Зато ви и ја нисмо у таквој политици, лишеној свега људског! Али како успевају да се тако добро контролишу? Зар само због сопственог интереса и међусобних договора!? Наравно!
