Пише: Драгана Трифковић
Уколико и Русија реши да позитивно одговори на захтеве Владе у Тобруку и генерала Хафтара у вези са пружањем војне помоћи, могуће је очекивати додатни позитивни помак у стабилизацији прилика у Либији
„Медитеран ће постати море хаоса“
Моамер Гадафи, 2011.
Повратак Русије на Блиски исток
Рат у Сирији ће се завршити у 2018. години, али то не значи да је стабилност Блиског истока осигурана. Сиријски конфликт није испунио планове оних који су га иницирали. Земља је разрушена после шестогодишњег сукоба, али није дезинтегрисана и поражена. Пре него што је руска армија одлучила да пружи помоћ Сирији, ова земља је била на крајњој ивици опстанка. Званичне снаге државе контролисале су узану Приморску област, а већи део земље је био под контролом терориста из разних групација. Русија је спречила немаре САД да по већ опробаном моделу, затворе небо над том земљом и фактички је униште. Може се рећи да је у Сирији дошло до заокрета на светској сцени, јер се Русија доказано вратила као велика војна сила. Уместо контролисаног хаоса којим су САД планирале да управљају, ствари су кренуле у другом правцу. Америчка војска је изградила неколико војних база у северном делу земље који насељавају Курди, али она се у Сирији налази нелегално и руководство земље тражи да се одатле повуче. Руске војне базе у Сирији остају по дугорочним уговорима. Тренутно Армија Турске спроводи акције против Курда на северу Сирије, које подржавају и наоружавају САД. У Авганистану ствари одавно не стоје добро за америчке снаге, а руководство земље је затражило помоћ од Русије у виду обуке за војску и полицију. Египат је направио озбиљне војне аранжмане са Русијом, које подразумевају куповину руског наоружања и отварање војних база. Русија и Иран су развиле сарадњу кроз решавање сиријског конфликта, а затим је и Турска приближила своје ставове овој коалицији. Сиријски мировни процес управо предводе ове три силе. Али то није све, Саудијска Арабија је такође направила договор о куповини руског наоружања. Либан жели да развије војну сарадњу са Русијом. Једноставно, Русија је постала незаобилазни фактор на Блиском истоку.
Због тога и Либија, која је дезинтегрисана насилним рушењем Гадафија, покушава да нађе решење којим би ујединила земљу, у сарадњи са Русијом. Вреди се присетити Гадафијевог говора из марта 2011. године када је упозорио Европу да ће рушењем Либије која је безбедносни бедем Медитерана, милиони избеглица из Африке и са Блиског истока поћи на Запад. И поред тог упозорења, ЕУ је заједно са САД напала Либију и проузроковала настанак хаоса у тој земљи. Након четрдесет две године просперитета под Гадафијевим режимом, који је у Либији успоставио висок економски, социјални, здравствени, образовни стандард грађана, земља је потонула у хаос и безнађе. Несумњиво је да је то био диктаторски режим, али и то да је он радио у интересу свог народа. Либија је сада подељена на кланове, племена, милитантне групе и не постоји јединствено руководство земље. Западна коалиција која је извршила агресију на Либију, али као и у другим случајевима, није осмислила никакве даље кораке осим рушења дотадашњег система.
Либија без јединствене власти
Средином ове године, требало би да се одрже председнички и парламентарни избори у Либији, који би могли да покрену неке процесе у тој земљи. Међутим, ти процеси могу да крену како у добром, тако и у лошем правцу. Земља је дугорочно дестабилизована, и уколико не дође до наставка сукоба, биће потребно доста напора како би се успоставило јединство и обезбедио мир. Сада се воде спорадични сукоби у одређеним деловима земље под окриљем грађанског рата. Француска, која је предводила агресију на Либију уз САД, Велику Британију и Канаду, жели да се наметне као политички фактор у мировном процесу. Француски председник Макрон је прошле године организовао сусрет две сукобљене либијске стране у Паризу, на ком су либијски шеф прелазне владе – Фајез Сараџ и главнокомандујући Либијске националне армије – Калифа Хафтар, договорили прекид ватре и организовање избора у првој половини 2018. години. Оружане снаге према договору, могу да делују само против терориста. У Либији паралелно функционишу три власти, једна у Тобруку на истоку земље и две у Триполију на западу земље. Поред тога, присутне су разне друге милитантне групе, које не подржавају ни једну од ових влада. На територији Либије, постоји и неколико упоришта Исламске државе“. Источни део земље у великој мери контролише генерал Хафтар, чије јединице Либијске националне армије воде борбу против терориста.
Генерал Хафтар је рођен на североистоку земље у граду Аџдабија. Завршио је Војну академију у Бенгазију и био међу официрима који су срушили монархију и довели Гадафија на власт. Касније се дошколавао у СССР-у. Био је веома близак Гадафију. За време рата између Либије и Чада, генерал Хафтар је био главнокомадујући Либијске армије. Чад је успео да освоји либијску базу, и тада су убили око хиљаду либијских војника, заробили генерала Хафтара и око 400 његових потчињених. Гадафи је пре тога потписао договор о повлачењу Либијске војске из Чада, а операција генерала Хафтара је фактички нарушила договоре. Муамер Гадафи се тада одрекао заробљених, а генерал Хафтар је прекинуо све везе са Гадафијевим режимом. После потписивања договора са Националним фронтом за спас Либије, Хафтар је ослобођен и посредством ЦИА евакуисан у САД, где је добио држављанство и проживео наредних 20 година. Поново је нашао улогу у Либији, након почетка грађанског рата у марту 2011. године, када је преузео командну улогу над снагама побуњеника.
Након убиства Гадафија, у Либији је формиран Прелазни национални савет, који је вршио власт до првих избора 2012. године. Након избора, Прелазни национални савет је предао власт изабраном Парламенту односно формираном Свеопштем националном конгресу. Он је функционисао до 2014. године, када је после нових избора формирана Палата представника Либије,и на којима је победила коалиција либерала и центриста. Пошто су исламисти изгубили власт, они су формирали Нови свеопшти национални конгрес, односно паралелну власт, и уз помоћ оружаних јединица „Штит Либије“ и „Оперативна соба либијских револуционара“ заузели Триполи. Изабрани Парламент и Влада су избегли у Тобрук. Тиме је Либија формално подељена на источни и западни део са две сукобљене Владе, али заправо у земљи влада анархија у којој су сукобљене различите групације, подељене по племенској, религиозној или политичкој припадности. Влада у Тобруку је добила међународно признање и њу подржава регуларно изабрани Парламент, док паралелну Владу у Триполију подржавају исламистичке структуре. Како би проблем двовлашћа био превазиђен, УН су крајем 2015. године донеле одлуку да формирају Владу националног јединства на челу са Фајезом Сараџом. Након те одлуке, председник Парламента (Палата представника Либије) Агила Салах Иса издао је саопштење да Палата подржава нову Владу националног јединства, међутим Парламент је гласао против такве одлуке. Влада националног јединства је имала прво заседање у Тунису 2. јануара 2016. године, да би се у марту исте године преселила у Триполи. Две постојеће ривалске Владе су одбиле да признају трећу, а председник исламистичке Владе Националног спаса из Триполија, Хаифа Ал Гави, прогласио је ванредно стање. Тиме су се ствари додатно закомпликовале, јер Влада националног јединства има подршку УН, али нема превелику унутрашњу подршку, као ни војну снагу и фактички не контролише ни цео Триполи. Владе у Триполију и Торбуку имају своје безбедносне снаге, а Влада националног јединства на може да преузме контролу над земљом уколико нема сопствене снаге безбедности.
Ко може да уједини Либију?
Потпуно је јасно да Либија не може сопственим капацитетима да превазиђе проблеме који су последица НАТО интервенције и да јој је потребна подршка међународне заједнице. С друге стране, Либијцима не може да се наметне политичко решење које они не подржавају. Због тога, међународна заједница мора да рачуна не личност која има ауторитет у Либији и која може да је уједини. Гадафију су требале године како би помирио и ујединио племена у Либији, а сада неко треба поново да започне тај подухват. Кандидатуру за председничке изборе је најавио Гадафијев син Саиф ел Ислам. Други по реду Гадафијев син је докторирао на Лондонској школи економије, и имао је велики ауторитет у систему владавине његовог оца. Иако није обављао јавну функцију, имао је важну улогу у унутрашњој и спољној политици. Укључио се у одбрану режима након почетка „арапског пролећа“ у Либији 17. фебруара 2011. Због тога је Међународни кривични суд подигао оптужницу против њега, теретећи га за злочине против човечности. Осим њега, потерница је расписана и за либијским вођом Муамером Гадафијем, као и за шефом обавештајне службе Абдулахом ел Сенусијем.
Сеифа ел Ислама је ухапсила 19. новембра 2011. године бригада „Абу Бакр ел Садик“ и одвела у притвор у град Зинтан који се налази 136 km југозападно од Триполија. Влада у Триполију је осудила Сеифа ел Ислама на смрт, међутим казна није извршена због тога што милиција града Зинтан не признаје Владу у Триполију и одбила је да испоручи заробљеника. Након што је Влада у Тобруку донела Закона о амнестији, Сеиф ел Ислам је ослобођен после шестогодишњег заробљеништва. Милиција „Абу Бакр ел Садик“, која контролише град Зинтан, има добре односе са Владом у Тобруку. Већина револуционара из Зинтана прихвата ауторитет генерала Хафтара који се налази на челу Либијске националне армије. По изласку из заробљеништва Сеиф ел Ислам је представио и свој програм „за спас Либије“ који има за циљ да превазиђе транзициони процес до коначне стабилизације прилика у Либији. Он жели да придобије и подршку УН, међутим то је мало вероватно. Сеифа ел Ислама подржава „Врховни савет либијских племена и градова“, који је формиран у емиграцији и састоји се од Гадафијевих присталица. Према њиховој тврдњи они имају подршку око 20 хиљада људи у емиграцији, и исто толико у Либији где покушавају да формирају јединице „Националне армије Либијско Арапске Џамахирије“ уз подршку генерала Али Кана, бившег војног губернатора области Фезан. Центар његових активности сада је околина града Убари на југо-западу Либије. Осим што је „Врховни савет либијских племена и градова“ прогласио Сеифа ел Ислама за њиховог представника, они су изабрали Гадафијеву ћерку Ајшу као представника за међународне послове.
Ајша Гадафи такође има политичких амбиција, али за разлику од Сеифа ел Ислама који има помирљиву реторику и амбиције да опет уједини Либију, Ајша пре свега има осветничке намере због оца. Она често агресивно наступа и гласно поручује да је спремна да уђе у борбу за Либију. Породица Гадафи не ужива више превелику подршку у Либији и за сада она не може да буде конкурентна ни Влади у Триполију ни генералу Хафтару, па чак ни неким милитантним групама које су направиле упориште у Либији, као што је ИСИЛ. У том смислу, Гадафијев син за сада нема основа да рачуна на победу на предстојећим председничким изборима.
Највећи ауторитет у Либији тренутно има генерал Хафтар који у великој мери контролише источни део Либије, а такође налази савезнике и међу милитантним групама на северу земље. Он контролише око 50 хиљада бораца у Либији, део њих је у саставу Либијске националне армије, а остатак припада различитим милицијама и јединицама које су прихватиле Хафтаров ауторитет, као што је милиција из Зинтана или бригаде из Бенгазија. Либијска национална армија под командом генерала Хафтара је објединила револуционаре и бивше Гадафијве генерале. Она ужива подршку Египта, што је изузетно значајно, пошто су источно-либијска племена традиционално везана за Египат. Такође ЛНА има подршку и Уједињених Арапских Емирата. Генерал Хафтар је у мају 2014. године покренуо операцију „Достојанство“ у циљу елиминисања екстремистичких исламских групација у Бенгазију и другим градовима. Ову акцију је подржала већина становништва, незадовољна насиљем које се шири Либијом, па је због тога генерал Хафтар постао веома популаран, међутим с друге стране има и оних који га оспоравају, говорећи да је он човек ЦИА или да је Гадафијев генерал.
Јачање терористичких организација у Либији, као последица НАТО интервенције
Бенгази је био центар побуњеника из кога је започело „арапско пролеће“ у Либији. Након свргавања Гадафија, тај град је постао упориште екстремних исламских група попут Ансар ел Шарија повезане са Ал Каидом, Шурског савета револуционара Бенгазија, бригаде Омар Абдула Рахмана и др. Ове групације су учествовале и у нападу на конзулат САД 2012. године у Бенгазију, када је убијен амерички амбасадор у Либији Џеј Кристофер Стивенс. Упоредо са рушењем постојећег система у Либији, настали вакум су почеле да попуњавају терористичке организације, па је тако Либија постала једно од упоришта такозване Исламске државе (ИД).
До појаве ИД 2014. године на територији Либије је била јака Ал Каида, односно либијски огранак Ансар ел Шарија. Град Дерна на северу близу Тобрука постао је упориште терориста ИД, који су прошли ратишта у Ираку и Сирији. Након повратка либијских ратника из Ирака и Сирије 2014. године, у Дерни је формирана група „Исламски омладински савет Шур“ као испостава ИД. Након тога ИД је објавила да има своја упоришта у Либији у градовима Ал-Баиди, Бенгази, Сирт, Хомсу и главном граду Либије Триполију. Генерал Хафтар је покренуо операцију против исламских екстремиста након протеривања изабраног Парламента из Триполија 2014. године, односно његовог преласка у Тобрук. Призната Влада у Тобруку је дала пуну подршку овој операцији. Истовремено нелегитимна и непризната Влада у Триполију покреће операцију „Зора“ у циљу одбране исламистичких позиција. Бригаде из града Мисурата за које се сматра да су блиске „Муслиманској браћи“ крећу у напад на аеродром у Триполију, који се у том тренутку налази под контролом милиције из града Зинтан.
Након месец дана борби, бригаде из Мисурате коначно освајају потпуно уништен аеродром крајем августа 2014. године. Сматра се да исламисте из Триполија коју су формирали нелегалну власт, као и остале милиције које су њима наклоњене (Либијски штит, Бригада мученика 17. фебруара, Бригаде из Мисурате, АеШ и сл) подржавају Катар и Турска. Насупрот томе, генерала Хафтара подржавају Египат, УАЕ и Русија. Генерал Хафтар поред Либијске националне армије (ЛНА), контролише и Гарду за заштиту нафтних објеката, војне бригаде Зинтан и јединице „Ал Кака“. Током операције „Достојанство“ успео је да придобије још противничких бораца и јединица. Током 2015. године ИД је заузела цео Сирт и оближња нафтна поља. Они су у почетку почели да склапају савезништво са Ансар ел Шарија (АеШ), али су врло брзо борци АеШ почели да прелазе у ИД. У јуну 2015. у Дерни је дошло до сукоба између ИД и Савета Шур муџахедина из Дерне при чему је Либијска национална армија започела дејства из ваздуха. Обе стране сукоба су претрпеле велике губитке, а ИД је била принуђена да се повуче на сигурније положаје. У новембру 2015. је приликом ваздушних удара САД погинуо вођа Исламске државе у Либији Абу Набил Ал-Анбари. Њега је наследио Абдул Кадер Ал-Најди.
Почетком 2016. ЛНА је успела да заузме део Бенгазија уз помоћ Француских специјалних јединица. Француске јединице су стациониране у авио бази Бенина у близини Бенгазија, док се америчке и британске снаге налазе у граду Мисурата. Потом су ваздушне снаге САД бомбардовале тренинг камп ИД у близини Сабрате, и тада су осим припадника ИД погинули и српске дипломате који су отете 2015. године. До краја 2016. године ЛНА је протерала ИД из Сирта уз асистенцију америчких снага из ваздуха. Борци ИД су се повукли у пустињска подручја јужно од Сирта, одакле повремено организују нападе на припаднике ЛНА или инфраструктурне објекте. У мају 2017. године је терористичка организација Ансар ел Шарија објавила да се распушта.
Након три године борби за Бенгази, генерал Хафтар је у јулу 2017. прогласио да је град ослобођен од терориста. ЛНА је у Бенгазију највише ратовала против Шурског савета револуционара Бенгазија, терористичке групе повезане са ИД. Овим су борци ИД истерани из још једног града, али далеко од тога да је борба са ИД завршена у Либији. Након пораза у Сирту, ИД се повукла у пустињске пределе јужно од Сирта, али је такође заузела и нека слабо насељена централна подручја, где је увела своју управу и контролна места. Заправо су се снаге ИД из Сирта спојиле са борцима који су се евакуисали из Дерне и Бенгазија на истоку. Удружено су почели да се реорганизују и прикупљају нове снаге. У Либији је велики доток ратника из других земаља, посебно из Туниса, Судана и Нигерије (Боко Харем). Поред тога велики је прилив ратника из Ирака и Сирије. Пошто се конфликтна ситуација у Сирији и Ираку доста стабилизовала, Исламска држава је извукла своје борце преко Саудијске Арабије. Један део тих бораца је усмерен у Средњу Азију (Узбекистан, Таџикистан), а други део је отишао за Либију. Све указује на то да ИД де факто јача у Либији, иако то за сада није толико очигледно.
Либијско-руски односи кључни за стабилизацију Либије
Осим што је успео да ослободи неколико градове од исламиста, генерал Хафтар је 2016. успоставио контролу над рејоном „Нафтног полумесеца“ односно кључним нафтним постројењима у градовима Зуетина, Брега, Рас Лануф и Сидра. То је изазвало негативне реакције у САД, Великој Британији, Француској, Италији, Немачкој и Шпанији. Ове западне земље су затражиле од генерала Хафтара са се повуче из тог подручја и да надлежност преда Влади националног јединства, која треба да располаже ресурсима Либије. САД се није свидело то што генерал Хафтар предузима самосталне кораке, и администрација председника Обаме се дистанцирала од њега, подржавајући чврсто Владу националног јединства. Запад је фактички покушао да искључи генерала Хафтара из политичког процеса, али он је својим деловањем добио на популарности у самој Либији. Осим у источном делу земље који ЛНА контролише, генерала Хафтара су почели да подржавају и у западном делу Либије, што је аутоматски ослабило позиције Владе националног јединства. То је истовремено и приморало председника Владе националног јединства Сараџа, да призна Хафтаров ауторитет.
У јуну 2016. године, након успешних операција против терориста, генерал Хафтар је први пут посетио Русију у функцији главнокомандујућег Либијске националне армије. Том приликом се сусрео са министром одбране РФ Сергејом Шојгуом и секретаром Савета безбедности Николајем Патрушевим. Убрзо после тога, уследила је још једна посета Хафтара Москви крајем новембра 2016. године, када се састао са министром одбране Сергејом Шојгуом и министром иностраних послова Сергејом Лавровом. Западни медији су већ тада почели да пишу како Москва жели да повећа свој утицај у Либији преко генерала Хафтара.
Током 2017. године су били интензивни сусрети представника Русије и Либије, а Либија је званично затражила помоћ од Русије у борби са тероризмом. Генерал Хафтар је изјавио да Либија жели да сарађује са Русијом на свим пољима, а посебно на војном, и да Либији треба помоћ од Русије у обуци војника и ремонту војне технике. Либија и Русија имају заједничке интересе, а то је првенствено борба против тероризма, у којој се Русија показала као незаобилазни фактор. Русија такође има и војне и економске интересе у вези са развојем руско-либијских односа. Руско војно присуство на Блиском Истоку усмерено је и на стационирање нових база. Осим Сирије где је руска војска већ присутна и Египта који Русији нуди коришћење војне базе, војна база у Либији би значајно појачала руско присуство на Медитерану. Осим тога, пре свргавања Гадафија, Русија и Либија су склопиле важне енергетске и инфраструктурне уговоре, који могу да се обнове уколико дође до стабилизације прилика у Либији. Након промене власти у Америци, дошло је до отопљавања односа нове Трампове администрације према Хафтару. Председник Француске Макрон је уважио Хафтаров ауторитет, а Италија такође рачуна на његову политичку улогу. Европи је битно да заустави имиграције са Блиског Истока и Севера Африке, и због тога морају да ослоне на оне факторе који могу у томе да им помогну. У сваком случају Либија се сада налази између потенцијалне исламизације која прети уколико борба с тероризмом не буде успешна у тој земљи, неконтролисаног хаоса изазваног жељом западних земаља да демократизацијом других држава остварују сопствене интересе, и могуће стабилизације уколико одређени ауторитет успе да помири унутрашње интересе тог друштва.
Генерал Хафтар се наметнуо као ауторитет који може да освоји поверење друштва а такође као војсковођа који успева да стане на путу ширењу екстремизма. Уколико и Русија реши да позитивно одговори на захтеве Владе у Тобруку и генерала Хафтара у вези са пружањем војне помоћи, могуће је очекивати додатни позитивни помак у стабилизацији прилика у Либији. Ова питања ће свакако бити везана и за политички процес решавања кризе, па остаје да сачекамо најављене изборе који би требало да реше проблем тровлашћа.
15. фебруар 2018.
