Пише: Слободан Самарџић
Поводом текста Душана Теодоровића „Дављење Србије косовским чвором“, Данас, 22. јули 2020; овај одговор објављен је у листу Данас, 23. јула
Још једном из уста академика САНУ долази позив да се Србија ратосиља Косова, додуше са „елементима достојанства“, зато што оно наводно ни de facto ни de iure није наше. То је лајт мотив и написа академика Душана Теодоровића. Одмах ми пада напамет питање, како људи са несумњивим научним каријерама и високим статусом у друштву тако олако употребљавају изразе de facto und de iure, који и појединачно и у међувези увек представљају веома сложену стварност. Када је реч о Косову и Метохији, ови квалифакативи су до те мере политички инструментализовани, да без подробног образложења њихове примене човек може само арбитрарно да их користи. То је учинио и Душан Теодоровић у свом тексту.
Он се определио за врсту коришћења која се у мање радикалној форми (ређе заједно, са акцентом на de facto) најчешће чује од западних политичара. Они већ дуго, али најинтензивније од часа једностраног проглашења тзв. Косова, говоре о „реалности“ на Косову с којом Србија мора да се помири. Сви људи воле да за своју ствар употребе аргумент „реалности“, али то је најчешћа узречица политичара, а међу њима најчешће оних који неки народ, тј. његову државу, намеравају да приволе на поступање по њиховим намерама. Ако постоји нека реч која води по учесталости у вокабулару западних политичара када говоре о Косову, то је реч реалност. Па, ако је нешто „реалност“ излишно је и залагати се а камоли борити против ње. Тако се определио и Душан Теодоровић када је коментаришући демонстрације, и у том контексту излажући свој credo о Косову (?!!), небројено пута употребио ову реч. Колико је то депласирано, показаћу само на једној илустрацији. Свако ће се сложити да је Вучићева страховлада реалност. Али, многе у овој земљи, а ту врло назочно припада и Д. Теодоровић, та чињеница не спречава да се боре против те власти. Када би неко малициозан приговорио овој борби позивајући се на „реалност“, био би у најмању руку исмејан. У том контексту, као и у оном косовском, „реалност“ је само мали, пре свега манипулативни, део онога de facto.
Са значењем de iure у случају Косова и Метохије ствар је још једноставнија. Косово de iure није независно, штавише оно је у том погледу део Републике Србије. То, дакле, пише у њеном Уставу. Најмеродавнији документ међународног права који се о томе изреком изјашњава јесте Резолуција СБ УН 1244. То што је важење Устава суспендовано на Косову и Метохији, не утиче на правно стање ствари. Да будем сликовит, то што вас је неко силом избацио из стана не значи ни да ви више нисте власник ни да је он нови власник. Ако сте били толико присебни и приликом насилног изласка узели уговор о власништву, не значи да једног дана треба да га предате насилнику. А управо ту смо са садржином права на Косово и Метохију. Већ неко време смо у фази захтева западних политичара и Албанаца да Србија призна Косово (то је оно за шта се залаже и академик Теодоровић), тј. да косметским Албанцима предамо уговор о власништву. Да они прећутно не признају „власништво“ Србије на покрајину, не би тражили да је Србија призна као независну државу.
Ово је коментар само на оквир који је Д. Теодоровић поставио да би лакше изложио и „осмислио“ низ произвољности које следе. Прва од њих је алегорија о Кумановском споразуму као државној капитулацији. То може бити прича у кафани, али не у озбиљним околностима као што је обраћање јавности. Реч је о споразуму о повлачењу наше војске из покрајине на основу два споразума Черномирдин-Ахтисари, која су претходница и тог споразума и Резолуције 1244 којом је успостављен протекторат УН. Да је реч о капитулацији, војска не би могла тек тако да се повуче, већ би бар делимично и привремено била евакуисана у неки логор. Самим тим, војска не би могла да понесе сво наоружање са собом, као што је био случај. Али, ова произвољност са капитулацијом има своју важну функцију у наговорачком контексту овог прилога и њој се није могло одолети.
И Теодоровићева критика Вучићевог деловања поводом Косова и Метохије јесте произвољна, али је пре свега инхерентно непажљива. Мој је закључак да он заправо прихвата суштински део Вучићеве политике, али је незадовољан њеним темпом, тј. изостанком јединог смисленог исхода, а то је признање независности тзв. Косова. Укратко, аутор прилога нема проблем са Бриселским споразумом, предајом свега чиме је Србија реално (ево реалности) располагала, натеривањем Срба да прихвате албанска документа, да учествују на изборима који нису њихов избор и др. Његов је проблем што то није већ завршено признањем (предајом уговора-тапије). Зато троши најмање четвртину текста на спрдњу са текућом влашћу, и користи простор на општепознате чињенице уместо на аргументацију за своје ставове. При томе, не примећује своју недоследност када критикује Вучића што узурпира уставна овлашћења водећи политику у вези КиМ, а сам даје генерални предлог решења који је противуставан.
Теодоровић заправо не би требало да се буни против Вучића, јер ако неко може да преда Косово, то је само Вучић. И не само да може, него и хоће, о чему судим на основу његове прихваћене обавезе и договора у вези са тим који има са западњацима. Штавише, мора да га призна, јер су западњаци остварили свој део договора – толерисали његову диктатуру, те је сада он дужан да одради свој део посла. И ту лежи главни парадокс, који наше љубитеље брзог и једноставног решења врти и обрће као празну кутију на узбурканом мору. За ЕУ предаја Косова је главни услов, сада више не да Србија постане чланица, већ да остане на „европском путу“. За тај главни услов партнери у Србији нису опозициони политичари, које Теодоровић на крају текста гура у овај брлог, него само онај ко то може да учини. А то је, ако не верујете мени онда верујте непогрешивом избору западних политичара, Александар Вучић. Следи, он је једини гарант останка Србије на „европском путу“. Одавде, пак, следи још гори закључак: само диктаторски режим може да призна Косово; онај који не хаје ни за устав ни за законе, ни за демократију ни за процедуру, ни за мишљење стручне нити шире јавности. Верујте академиче, нема бољег у Србији за то од Вучића и неће га ни бити. Зато не треба да бринете – Вучић ће свакако признати Косово, а што није до сада, „кривци“ су Албанци са својом фундаменталистичком политиком која већ годинама кочи процес. Али, да ли мислите да ће западни чиниоци после признања да га пусте низ воду, а другима омогуће да воде политику „европског пута“? То не би било у духу њихове реал-политике, коју најдоследније спроводе према Србији. Треба овај да сврши још послова за њих, за које ни једна опозиција не би била способна. На делу је модел Ђукановић.
Произвољни су и сценарији (њих четири) који служе тривијализацији сваке идеје о компромисном решењу овог питања. Теодоровић је изабрао примере са пензионерских сеанси на Калемегдану и прошверцовао их је као неко залудно и заумно српско мњење. Ништа лакше него, попут деце која се играју, те примере збрисати са простора као глупе и просте планове. Лично не признајем ни једно питање или предлог о другачијем решењу од данас важећег, док се не прочита Платформа за преговоре државног преговарачког тима из 2006. године (доступна овде). Ту Теодоровић може наћи одговоре и на фантомске сценарије које је изложио, јер није први који тако поступа. Платформа је својим позитивним приступом и решењима одговорила на све тадашње колајуће идеје, па и на оне сличне Теодоревићевим.
У крајњој линији, у својим измишљеним сценаријима Теодоровић оперише превазиђеном стварношћу. Плаши мечку решетом када тврди да би у случају опстанка покрајине Албански посланици имали 80 посланика. Премда такве пројекције немају никакву тежину, види се да он мисли да је данас Албанаца на Косову колико и по попису из 1991, или знатно више, да је популација натпросечно млада, као да само Косово није прошло кроз процес емиграције и урбанизације. Прети албанским председником владе Србије и сличним фантасмагоријама. Узима и рат као сценарио, премда данас о томе нико не говори. Има и сценарио о „корекцији граница“, премда тврди да је у 21. веку напуштен концепт етнички чистих држава. Залаже се за неку екстериторијалност за неколико произвољно одабраних манастира. Он не види да је тзв. Косово у сваком погледу, сем геополитичком, пропали пројекат, или како то теорија данас назива „пропала држава“ (failed state). Такво Косово више нико не узима за озбиљно и зато сада западни чиниоци журе са ултиматумом признања. Последња шанса је Вучић, а сада Д. Теодоровић нуди и неке „демократске наследнике“. Укратко, нема ту никакве озбиљности, само једна поприлично острашћена политичка жеља. Иначе, цео прилог оставља јак утисак да га је писала особа која није у материји.
И на крају, академик Душан Теодоровић тепа својој „анализи“ да је „помало технократска“. Ето, из „анализе“ је изоставио „емоције мог народа“ које се тичу, „косовског завета и Кнеза Лазара Хребељановића из 1389“. Боље је да се осврнуо на косметске артефакте – духовне, световне и материјалне – него тек на емоције. Али, ни то не би оправдало, или било како надопунило, његов текст, јер реч је о једном радикалном политичком погледу који је подупрт само обиљем произвољности.
26. јул 2020
