У српској јавности и даље влада недоумица око тога шта је епилог недавних одлука Српске православне цркве и какав је статус српске културне и духовне баштине у Северној Македонији. Све је почело сасвим неочекивано после вишедеценијског спора, уливањем наде о помирењу Српске православне цркве и расколничке Македонске православне цркве. Неопходно је нагласити да је овај раскол настао из политичких разлога за време владавине Јосипа Броза Тита, када је утемељен оквир за пројектовање нових нација, са идејом да оне у будућности имају своју државу, језик и цркву.
Не доводећи у питање слободу сваког појединца да бира своју националну припадност и да се опредељује по свим другим основама, не смемо да упаднемо у заблуду да то аутоматски подразумева и сагласност на присвајање туђе културне и духовне баштине. У овом случају наше на територији Старе Србије или Јужне Србије (како се некада звала Вардарска Србија/Македонија, односно данашња Република Северна Македонија) која је Србији припала потписавањем мировног споразума којим је окончан Други балкански рат 1913. године. Сам назив Стара Србија односи се на територију данашње Северне Македоније и јужне српске покрајине Косова и Метохије, која је пре османске инвазије на Балкан, уз Рашку област, чинила језгро српске средњовековне државе. Отуда се на територији данашње Републике Северне Македоније, насталој након распада СР Југославије, налазе многобројне српске цркве и манастири које су подигли владари из лозе Немањића. Неки од њих су Црква Светог Спаса у Скопљу, задужбина цара Душана из прве половине 14. века, Манастир Светог Ђорђа у Нагоричану код Куманова, задужбина краља Милутина из 14. века, Црква Успења Богородице на обронцима Скопске Црне Горе из друге половине 14. века, задужбина цара Уроша и многе друге. Историчари уметности тврде да је на територији данашње Северне Македоније постојало преко 800 средњовековних српских манастира и цркава. Нажалост та баштина није у потпуности очувана, али постојеће цркве и манастири који јесу највећим делом су у крајње запуштеном стању, па чак и разрушени или напуштени. То много говори о односу државе Северне Македоније према српској историјској баштини али и о нашој бризи за светиње, што је између осталог условљено и расколом такозване Македонске православне цркве и сукобом који траје већ више деценија.
У сваком случају многе је изненадила вест, коју су објавили медији под контролом власти, да је „после 55 година раскола македонска црква враћена у литургијско и канонско јединство са СПЦ, као и под њено окриље, а патријарх Порфирије је оценио да је сада зацељена дубока и болна рана раскола“. Само неколико дана након „зацељивања“ ране уследио је контраобрт, када је објављено да је Српска православна црква признала аутокефалност Македонске православне цркве?! Ово је јавности саопштио патријарх Порфирије из Скопља, тврдећи да је то једногласна одлука Сабора СПЦ. По свој прилици, помирили смо се да бисмо се растали?! Као врхунац свега захвални даропримаоци из Скопља, након добијања томоса о аутокефалности од СПЦ, изјавили су да се захваљују СПЦ на препоруци, али да томос о аутокефалности очекују од цариградског патријарха. Да не улазимо у анализу поступака цариградске патријаршије, јер то у крајњем случају није неопходно за оцену поступка Српске православне цркве, довољно је да имамо у виду чињеницу да Фанар не представља духовну институцију, већ војну организацију НАТО.
Српска јавност остала је тако без одговора на многобројна питања, али и на оно главно, како је могуће да ни један црквени великодостојник није подигао свој глас против одлуке да се комплетна српска културна и духовна баштина, на територији данашње Републике Северне Македоније, преда? Присутне су многобројне спекулације да се на Сабору заправо није ни гласало о таквој одлуци, али чак и ако је то тако, како је могуће да нико од црквених великодостојника није имао потребу да се обрати јавности? Поред тога, оно што је застрашујуће – то је ћутање великог дела јавности, која се једноставно понаша као да се ништа није десило. Са тим у вези новинар Предраг Поповић написао је: „Издају, каква није забележена у историји СПЦ-а, без поговора су прихватили политичари из владајућих и опозиционих странака, чланови Српске академије наука и уметности, независни интелектуалци и обични верници. Сви су се ћутке одрекли најважнијег идентитетског дела српске историје и стотина храмова и манастира“.
С друге стране још страшније је усиљено оправдавање потеза, који до сада није забележен у историји Српске православне цркве дугој више од 800 година, од стране ангажованих професионалних патриота. Тако је историчар Александар Раковић изјавио да се српске цркве и манастири у Северној Македонији не поклањају већ „предају на коришћење“. Није јасно да ли је Раковић имао увид у уговор о „коришћењу српских цркава и манастира“, или је на основу неких других информација дошао до таквог тумачења. Оно што је познато, то је да је Република Македонија од почетка црквеног раскола претендовала на имовину СПЦ, а од осамостављивања Р. Македоније и стварања нове државе 1991. године, уписала је у катастар имовину СПЦ као власништво Македонске православне цркве. Тиме практично „давање на коришћење“ српских цркава и манастира МПЦ, само значи пристајање на отимање и коначно духовно одрицање од светиња. Још један апологета предаје српских цркава и манастира пак пише: „Наша црква у време доношења саборских одлука у мају ове године није имала ни право својине, ни право државине ни над једним православним манастиром или храмом који је 1959. године припао МПЦ“ –протојереј Велибор Џомић. Ова конструкција се односи на чињеницу да је у катастар Републике Северне Македоније отета српска имовина уписана на име Македонске православне цркве. Али то што је неко присвојио туђу имовину, не значи да на њу има и право, а поготово не значи да било који црквени великодостојник сме да тврди да нешто што нам је отето „није наше“. Овде се намеће и логично питање, ако цркве и манастири у Северној Македонији нису наши, како тврди протојереј Џомић, како онда СПЦ може да даје на коришћење, како тврди Раковић, нешто што није наше?!
Углавном, за оправдавање поступка којим је српска културна и духовна баштина предата расколничкој МПЦ, професионални Срби користе два аргумента. Први је да је тај потез веома добар јер је тиме спречена „украјинизација“ македонског проблема (Александар Раковић, Стеван Гајић, Душан Пророковић и др.). У преводу, боље је да им сами поклонимо цркве и манастире него да их они силом отуђе, што су иначе већ и учинили. Други аргумент је да је наводно Руска православна црква захтевала од Српске православне цркве да се овај проблем реши (Владимир Димитријевић). Ради се о чистој манипулацији, јер је Руска православна црква у светлу нејасних дешавања око статуса МПЦ, издала званично саопштење у коме каже да признаје искључиво надлежности Српске православне цркве на територији Северне Македоније. Поред тога почетком јуна министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, изјавио је да Америка ради на уништавању православља, користећи цариградског патријарха и да покушава да поцепа Српску православну цркву. Индикативно је и то да је почетком јуна Руска православна црква сменила са дужности епсикопа Илариона, који је био на челу Одељења за спољне црквене послове РПЦ, што се тумачи последицом незадовољства актуелним проблемима о којима је и Лавров говорио. Дакле тврдње да је Руска православна црква одговорна за предају српских цркава и манастира у Р. Македонији, истоветне су и тврдњама да су Руси криви за предају Косова и Метохије под контролу Албанцима или да нас је Путин помињањем Резолуције 1244 ставио у незавидан положај. Ради се о пребацивању сопствене одговорности на оне који бране наше интересе на међународном плану.
Оно што за српску јавност остаје потпуна непознаница, то је какав је сада статус наших цркава и манастира у Северној Македонији и какве последице ће након свега имати одлука СПЦ о давању томоса МПЦ. Ово питање је крајње деликатно ако узмемо у обзир чињеницу да такав преседан може да буде увод за даље цепање Српске православне цркве и могуће стварање Црногорске православне цркве, Хрватске православне цркве, Босанске православне цркве па чак и Косовске православне цркве. Без обзира на ћутање, црквени великодостојници ће морати кад тада да одговоре на ова питања.
Владика Атанасије Јевтић приликом једног гостовања на телевизији рекао је следеће: „Зато немојте много да верујете изјавама ни Синода, Српска црква није у изјавама и у ставовима… Који је званични став Синода?! Народ је умео и одлуке Васељенских сабора да обори јер нису одражавале народ. Православље је нешто друго него званичне изјаве Ватикана, Уједињених нација, владе, Синода… Ја вам то говорим као православни теолог, пре свега. Знам шта говорим. Говорим и као владика – моје одлуке немојте сутра да слушате, ако моје одлуке нису израз онога што јесмо, што верујемо, у шта се надамо“.
23. јун 2022.
Anweisungen:
https://www.politika.rs/scc/clanak/470374/Ne-brinu-o-svetinjama-a-traze-autokefalnost
https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/4840209/spc-mpc-tomos-autokefalnost.html
https://www.danas.rs/svet/makedonsko-crkveno-pitanje-neuporedivo-sa-ukrajinskim/
https://www.politika.rs/sr/clanak/508886/Lavrov-tvrdi-da-Amerika-zeli-da-unisti-pravoslavlje
http://www.tanjug.rs/full-view1.aspx?izb=737522
https://www.politika.rs/scc/clanak/510023/SPC-se-nije-odrekla-svog-duhovnog-i-kulturnog-nasleda
https://www.youtube.com/watch?v=hnxQx5bbihc&t=2553s
https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/?p=31987